Пише: Александар Живковић
Моћну реченицу је имао Новак Килибарда. Пази само почетак чланка, читаоче (Причао ми очевидац, НИН, 13. новембар 1988, стр. 37): „Признајем: сјећања која ми навиру у ово вријеме слика су мене самога колико и предмета сјећања.“ И онда исприча Килибарда двије лијепе приче и пређе на главну, о др Нику С. Мартиновићу и његовој смрти.
Било је вријеме хрватског маспока, 1971, приближавала се сједница у Карађорђеву. У Скупштини СР Црне Горе сазвано Културно-просвјетно вијеће на тему међурепубличке културне сарадње.
Ријеч узима др Нико С. Мартиновић, од оних Мартиновића из Горског вијенца, објашњава читаоцима НИН-а Килибарда, управник Националне библиотеке на Цетињу, правни филозоф, књижевник, историчар. Син попа Сима Мартиновића који је Његоша опојао кад су Аустријанци срушили ловћенску капелу. Нико С. Мартиновић, рођак Петровића и Карађорђевића, али и међуратни опозиционар, ратни логораш. И каже Нико у Скупштини да струји ружна пропаганда кроз Црну Гору. И конкретно: „Матица хрватска пружила је пипке све до Цетиња.“ Други један посланик, „млад и неискусан, тек докторирао“, потврђује Мартиновићеве ријечи и вади свјежу брошуру Савића Марковића Штедимлије по којој су Црногорци црвени Хрвати.
Због ових ријечи у Скупштини, настаде узбуна на врху Црне Горе, узалуд је било позивање на посланички имунитет; др Ника С. Мартиновића лично је исљеђивао министар црногорске полиције, а младог доктора општинска полиција. Речено им је, на крају, да морају да поднесу оставке на све друштвене и научне функције. Убрзо је др Нико С. Мартиновић преминуо. ( Ту је Килибардино сјећање непоуздано, Нико је преминуо 1975., у међувремену је изабран за дописног члана САНУ, очигледно је био човјек јачег кова.) Описује лијепо његову бајичку сахрану, Килибарда.
И вели, Новак, да би пољубио Кербера као брата, да Мартиновић опет дође међу Црногорце, да види шта штампа Књижевна општина Цетиње, ко финансира Историју Црне Горе дрљевићевску и штедимлијевску, те 1988. „Да чује и види црногорског књижевника који подржава геноцид на Косову! /…/ А шта које јаде да види?“
И на крају тог сјећања, које је и његова слика, др Новак Килибарда види горостасног патријарха Гаврила Дожића, ухапшеног по Хитлеровом налогу у Острогу. И мисли како би весело било да дрљевићевци и штедимлијаши убјеђују патријарха Гаврила да је црногорска црква била аутокефална и у вријеме кад није постојала српска патријаршија.
Тако написа Новак Килибарда да му је причао очевидац.