Ruska vojna moć nakon Ukrajine
Piše: Majkl Kofman
Prevod: Miloš M. Milojević
Rat u Ukrajini, koji je sada već u petoj godini, došao je do još jedne prelomne tačke. Ruske snage vidno posrću na bojnom polju pošto kijevska strategija – usmerena na obesmišljavanje ruskih ratnih napora – daje opipljive rezultate. No, budućnost evropske bezbednosti ne zavisi samo od ishoda ovog rata. Sve i da pretrpi poraz, Rusija će i narednih godina biti glavna pretnja Evropi. Uprkos privrednom zastoju, slabim demografskim prilikama i okoštalom autokratskom režimu, Rusija ostaje velika sila sposobna i posvećena da poremeti bezbednosnu arhitekturu kontinenta. Štaviše, nije pitanje hoće li, već koliko brzo će ruska vojska posle rata biti obnovljena.
Planeri odbrane i analitičari oštro su podeljeni oko toga kolika je stvarna pretnja koju ruska vojska predstavlja i koliko će brzo ta pretnja iznova narasti. Jedni strahuju da će Moskva, čim se rat u Ukrajini stiša, biti sposobna za nove napade. Drugi, pak, veruju da će joj biti potrebne godine za obnovu svoje oslabljene i degradirane vojske. Ne bez razloga, ističe se da su ogromni gubici u ljudstvu i tehnici temeljno uzdrmali ruske snage, te da vojska koja nije sposobna za značajne prodore u Ukrajini ne može da ozbiljno preti ostatku Evrope.
Međutim, današnji trendovi ukazuju da bi Rusija mogla da oporavi svoje oružane snage do nivoa ozbiljne pretnje mnogo brže nego što su analitičari predviđali 2022. godine. Po svemu sudeći, za to će joj biti potrebno pet do sedam godina, uz to da bi Rusija bila sposobna da ograničenim udarom ugrozi neku članicu NATO-a ili Ukrajinu vrlo brzo nakon okončanja tekućeg rata. Čak i ako joj za punu rekonstrukciju vojnih snaga bude bilo potrebno nešto više vremena, u kalendarima vojnih planera to je i dalje prilično kratak period. Rusija će tada raspolagati brojnijom armijom opremljenom sa više bespilotnih letelica, moćnijim sistemima za dalekometne udare i sa više vojnika nego što je imala pre invazije. Vojni budžet i dalje će biti prioritet, a vojnoindustrijski kompleks nastaviće da radi u visokim obrtajima. Istorijski posmatrano, razvoj ruskih vojnih kapaciteta bio je vazda obremenjen trulim kompromisima, preterano ambicioznim zamislima, lošom alokacijom sredstava i slabom izvedbom. To je, po pravilu, hod u kojem se posle dva koraka napred pravi jedan korak unazad.
Dok su Sjedinjene Države i mnoge evropske zemlje usredsređene na to da Ukrajini obezbede pobedu, one moraju usmeriti svoj pogled i na vreme posle ovog sukoba, te započeti pripreme za stalno iskušenje koje Rusija nosi sobom. Ruska vojska će ostati dovoljno snažna da ugrozi teritorije članica NATO-a i uruši jedinstvo saveza, posebno bude li američka privrženost alijansi dovedena u pitanje. Namesto rata kakav je vodila poslednje dve godine u Ukrajini, gde je bojište bilo određeno utvrđenim odbrambenim položajima i pozicionim borbama, Moskva će nastojati da obnovi svoju sposobnost za izvođenje širokih ofanzivnih manevara. Ona će tradicionalno zadržati oslonac na sirovu vatrenu moć, uključujući artiljeriju i sisteme za precizne udare, uz istovremeno uvođenje brojnih jedinica naoružanih dronovima. NATO snage jesu, ukupno posmatrano, nadmoćne, ali moraju tek da se prilagode ovim promenama – u protivnom, u početnim danima nekog budućeg rata protiv Rusije mogle bi da pretrpe daleko teže žrtve.
Ruska vojska je vojna sila koja je u tranziciji. U narednim godinama, ona će i dalje biti u raskoraku: jednom nogom već u budućnosti, drugom stameno u prošlosti. Sukob između NATO-a i Rusije nesumnjivo bi se drugačije odigrao nego rat sa Ukrajinom, ali skromni ruski operativni učinci i uočljive slabosti na bojištu ne bi smeli da budu razlog za lažni osećaj sigurnosti članica NATO-a. Istrajna pretnja Moskve nije nešto što bi Vašington mogao olako da odbaci ili jednostavno da prepusti Evropljanima. Sjedinjenim Državama i evropskim saveznicima je potrebna trezvena rasprava o budućnosti ruske vojne pretnje i tome kako je odvratiti.
Kriza obnove
Obnavljanje vojne moći nije nešto što se dešava tek kada se okončaju najteže borbe. Snage jedne države prolaze kroz stalne preobražaje. Kako je vojni analitičar Dara Masikot objasnila, rekonstituisanje ne bi trebalo sagledavati „samo kroz obnavljanje predratne brojnosti ljudstva i opreme“. Zapravo, to je „proces sticanja borbenih funkcija, veština i kapaciteta“ radi vršenja borbenih misija. Povrh toga, vojna moć se ne može razmatrati u apstraktnim kategorijama: njeno razumevanje zavisi od razmatranih scenarija. Kada članice NATO-a iznose oprečne procene o vremenu potrebnom za obnavljanje ruske vojske, one ih verovatno zasnivaju na različitim scenarijima. Snage potrebne za ograničeni ruski upad preko granice neke od baltičkih zemalja mogu se znatno razlikovati od onih koje bi bile neophodne za napad na Poljsku.
Polazište za analiziranje obnove ruskih oružanih snaga trebalo bi da bude izvođenje operacija velikih razmera zato što one predstavljaju najveću pretnju za NATO i najveći izazov za američke snage u Evropi. Da bi izvodila operacije ovakvog obima, ruska vojska neće morati samo da obnovi svoje ljudstvo i tehniku već i sposobnost da komanduje velikim formacijama – kao što su armije, korpusi i divizije – i obezbeđuje im logističku potporu, ali i da integriše različite rodove vojske. Sposobnost da se izvode složenije operacije je jedna od središnjih distinkcija među savremenim vojskama i nešto u čemu je Rusija poklekla u početnim fazama rata u Ukrajini. U isto vreme, NATO mora da razmotri druge pretnje koje Rusija predstavlja, uključujući znatno ograničeniju kopnenu kampanju podržanu intenzivnim raketnim udarima i naletima dronova.
Analitičari takođe moraju da uvide da ruska vojska neće biti rekonstituisana u predratnom obimu i po predratnoj strukturi. Ona će sprovesti opsežno rekonfigurisanje kako bi oformila veće snage od tradicionalne artiljerije, motorizovanih i tenkovskih jedinica i novih jedinica bespilotnih letelica. Buduća ruska vojska će imati više pešadije – čime će biti poništena neka ranija kresanja brojnog stanja – i više jedinica dronova za pružanje vatrene podrške i izvođenje preciznih napada. Ona će i ubuduće biti snaga koja nastoji da uravnoteži borbene mogućnosti, kvantitet i borbenu gotovost, i ujedno biti zavisna od mešavine regruta, vojnog osoblja angažovanog po ugovoru i delimično mobilisanih rezervista. Jedan deo stalnog sastava moći će da se rasporedi brzo bez angažovanja regruta, zavisno od scenarija, dok će drugim jedinicama, radi ostvarivanja pune borbene gotovosti, biti potrebno pozivanje rezervista. Da li će ruska vojska biti prinuđena da zadrži velike kopnene snage duž hiljadu dvesta kilometara dugog ratišta sa Ukrajinom čak i posle okončanja rata, presudno će odrediti koje će jedinice moći da rasporedi na drugim bojištima.
Jedan od izvora neizvesnosti u pogledu budućeg razvoja ruskih oružanih snaga jeste to što pripadnici starije generacije vojnog vrha, poput načelnika Generalštaba Valerija Gerasimova, i dalje zadaju njihov kurs. Iz početnih neuspeha koje je ruska vojska pretrpela u ratu u Ukrajini Gerasimov je zaključio da vojska nije dovoljno sovjetska – odnosno da ne raspolaže dovoljnim brojem vojnika, opremom, rezervama i formacijama sposobnim da vode dugotrajni rat iscrpljivanjem. Krajem 2022. godine, pre mnogih pomaka koji su prelomno uticali na tok rata u Ukrajini, između ostalog i pre masovnije upotrebe dronova, vojno rukovodstvo je objavilo da će znatno uvećati ruske snage. Ono je takođe nastojalo da poništi ranije reforme i ukloni komandne strukture koje su omogućavale bolje izvođenje združenih operacija različitih rodova vojske, što je u pojedinim slučajevima predstavljalo očigledno pogrešnu dijagnozu problema. Međutim, ovi generali neće biti budućnost ruske vojske. Vizija kako bi trebalo da izgleda buduća ruska vojska mogla bi se promeniti kako se budu uspinjali uz hijerarhijsku lestvicu oni sa svežim borbenim iskustvom.
Kvantitet preči od kvaliteta
Vojni analitičari trebalo bi pažljivo da preispitaju uverenje da je ruska vojska ovim ratom ozbiljno istrošena i da će joj biti potrebno mnogo vremena da se oporavi. Iako su pretrpele teške gubitke, ruske oružane snage su povećane tokom trajanja rata, a uvećana je i proizvodnja ključnih tipova municije i borbenih sistema. Ruska vojska je u nekim aspektima bitno degradirana, posebno u pogledu kvaliteta svog oficirskog kadra i celokupnog sastava, ali je takođe pokazala sposobnost da se prilagodi i menja.
Najmanje 400.000 ruskih vojnika je poginulo u borbama u Ukrajini – britanska obaveštajna procena objavljena krajem maja navodi 500.000 stradalih – i još 600 do 800 hiljada vojnika je teško ranjeno. Uprkos mnogobrojnim žrtvama, veličina vojnih snaga je porasla sa otprilike 850.000 pripadnika aktivnog borbenog sastava na sadašnjih 1,3 miliona. Veličina mnogih jedinica je udvostručena ili utrostručena, i većini su pridodati timovi za rukovođenje dronovima, izviđačke, jurišne i jedinice za elektronsko ratovanje. Vodeći se ukrajinskim primerom, Rusija je takođe uvela novi rod vojske posvećen ratovanju dronovima nazvan Snage bespilotnih sistema (Unmanned Systems Forces). Iako će mnoge sadašnje jedinice biti smanjene nakon kraja rata, i jurišne grupe i rezervni sastav će biti raspušteni, vojska se po svoj prilici neće vratiti na raniju, predratnu veličinu.
Istovremeno, gubici ruske opreme u ratu bili su zapanjujući. Prema praćenju javno dostupnih izvora, do početka maja 2026. godine ruska vojska je izgubila više od 14.000 oklopnih borbenih vozila, 1.200 artiljerijskih oruđa i hiljade komada drugih tipova oruđa i vozila. Zbog sve uspešnijih ukrajinskih napada, Rusija sada gubi protivvazduhoplovne sisteme u mnogo većem broju nego ranije tokom rata, što nameće pitanja kako će nadoknaditi skuplje sisteme koje nije lako zameniti. Kada se u obzir uzmu gubici aviona i protivvazdušne i raketne odbrane, rat znatno degradira ruske oružane snage. U bliskoj budućnosti, ovo ih može učiniti ranjivijim na vazdušnu moć NATO-a i njegove nadmoćne sposobnosti nanošenja dalekometnih preciznih udara.
Bez obzira na to, u poslednje četiri godine, ruska vojska je iz skladišta izvukla hiljade vozila i artiljerijskih oruđa. Remontovala je ili proizvela hiljade vozila, a Severna Koreja joj je dostavila preko trista artiljerijskih oruđa. Danas, ruska vojska po svoj prilici raspolaže sa mnogo, možda čak sa nešto više, oklopnih borbenih vozila, uključujući tenkove nego što ih je imala na početku rata. Ova vozila možda nisu moderna koliko ona iz 2022. godine, ali Rusija nastavlja da povećava proizvodnju novih vozila. Procene ukazuju da sada godišnje proizvodi više od 200 tenkova T-90M, najnaprednijeg tenka u svom arsenalu; po ovoj stopi, za sedam godina, polovina tenkova u ruskim oklopnim snagama mogu biti tenkovi T-90M. Rusija takođe nastavlja da brzo proizvodi sisteme protivvazduhoplovne odbrane i verovatno će modifikovati buduća rešenja protivvazduhoplovne odbrane na osnovu onoga što je naučili iz rata u Ukrajini.
Rusija sada proizvodi milione taktičkih dronova godišnje, i može da proizvede daleko više krstarećih i balističkih raketa nego što je to mogla da učini na početku rata. Povećanje proizvodnje velikih dronova-kamikaza, kojih prosečno na Ukrajinu lansira 6.500 svakog meseca, je posebno velika: godine 2025. Rusija je proizvodila više od 70.000 ovih oruđa, a za 2026. je ugovorila nabavku barem još 100.000 komada. Kapaciteti ovih oruđa nastavljaju da rastu. Ruska vojska poboljšala je svoju sposobnost da izvodi napade i rešava teškoće koje je imala na početku rata, kao što je vremenski jaz između uočavanja i napada na metu. Mogla bi na kraju da završi rat sa sličnom količinom opreme, više ljudstva i povećanim kapacitetima za napade dronovima i precizne udare nego što je imala u trenutku kada je napala Ukrajinu. I po sadašnjoj stopi proizvodnje Rusija može za nekoliko godina da uskladišti milione taktičkih dronova i stotine hiljada većih dronova-kamikaza nakon što se rat završi. Procena ruskih vojnih kapaciteta mora da uzme u obzir ovo veliko proširenje njihovih kapaciteta da izvode dalekometne napade i pretnju koju oni predstavljaju po jedinice, baze i kritičnu infrastrukturu.
Dva koraka napred, jedan korak nazad
Iako je količina materijala možda najjednostavniji pokazatelj za procenu, podjednako je važno u obzir uzeti kvalitet oružanih snaga prilikom procene buduće ruske vojne pretnje. Kao što vojni istoričar Stiven Bidl dugo tvrdi, način na koji vojska koristi svoje snage je važniji za određivanje borbene efikasnosti nego broj vojnika i količina oružja koju ima u svom arsenalu.
Ruska vojska jeste, a to će ostati i ubuduće, šarolika sila neujednačena po kvalitetu i sposobnostima. Tokom rata u Ukrajini, oružane snage su postale mnogo bolje u dinamičnom ciljanju, preciznim udarima i integrisanju dronova u borbene operacije, kao i u korišćenju precizno vođenog oružja dugog dometa. Sposobnost ruske vojske da sprovodi koncepte kao što su izviđačko-vatreni sistem [ruski koncept razvedыvatelьno-ognevoй kontur, doslovno konture izviđačkih udara ili izviđačka vatra], koji uključuju integraciju preciznih izviđačkih sistema sa artiljerijom i preciznim udarima u realnom vremenu, takođe je sazrela. Borbeno iskustvo, ulaganje u organizacione kapacitete i prilagođavanje strukturi snaga učinili su ruske oružane snage sposobnijim za upotrebu dronova i precizno vođenog oružja u velikim razmerama.
Ruska vojska se prilagodila da se bolje nosi sa pojedinim zapadnim kapacitetima sa kojima se suočila u Ukrajini i, u pojedinim slučajevima, razvila je efikasne načine da im se suprotstavi. Reorganizovala je svoju logistiku i sisteme komandovanja i kontrole tako da je smanjena efikasnost tradicionalnih američkih udara dugog dometa. Ukupan efekat jeste, da je tokom vremena, Ukrajina već istrošila najveći deo efekta šoka i iznenađenja sistema naoružanja koje je prethodno primenjivala, uključujući mobilne raketne sisteme dugog dometa kao što je Hajmars. Nasuprot tome, novi tipovi jeftinih, jednosmernih dronova za napade sa automatskih ciljanjem trenutno pustoše rusku logistiku u Ukrajini, ali NATO vojske bi tek trebalo da u većem broju nabave ove sisteme.
Uprkos teškoćama sa kojima je suočena u Ukrajini, ruska vojska je pokazala da može da se prilagođava. U tekućem ratu, ciklus adaptacije uobičajeno traje tri do četiri meseca, tokom kojeg jedna strana oponaša taktiku i tehnologije koje koristi druga strana. Iako sporija u sprovođenju taktičkih inovacija od Ukrajine, ruska vojska je pokazala da može da omasovi rešenja širom svojih velikih snaga. Takođe je uznapredovala i u savladavanju izazovnijih pitanja vojnog učenja, što je pre dugoročni proces nego ratno prilagođavanje. Kako je Dara Masikot napisala na stranicama časopisa Forin afers, „do početka 2023. godine, Moskva je tiho stvorila složeni ekosistem učenja koji uključuje odbrambeno-industrijsku bazu, univerzitete, i vojnike duž lanca komandovanja. Danas vojska institucionalizuje svoje znanje, prilagođava svoje proizvođače naoružanja i istraživačke organizacije kako bi poduprla ratne potrebe, i uparuje tehnološke startape sa državnim resursima“.
Ali ruska vojska je, istorijski gledano, nedovoljno ulagala u ljude. Umesto toga, ona je poverenje poklanjala tehnologiji. Vojne vežbe se često odvijaju po scenariju, a provere spremnosti i obuka se tretiraju kao obruči kroz koje je potrebno preskočiti. Rezultati su u najboljem slučaju pomešani i često su slabiji nego što se zvanično tvrdi. Ruskim snagama često nedostaje kvalitet da lako sprovedu koncepte koje vojska razvija, pa vojska sa teškoćama usvaja lekcije koje je savladala. Nakon što je 2015. godine intervenisala u Siriji, na primer, ruska vojska se hvalisala da je stekla iskustvo i rotirala je vazduhoplovne posade i više oficire da prođu kroz borbenu zonu. U nekim oblastima, iskustvo je dovelo do poboljšanja ruske vojske, ali zvaničnici su mahom preuveličavali pozitivne efekte.
Ruska vojska je takođe usvajala i neke pogrešne pouke. Tokom perioda reformi pre rata u Ukrajini, na primer, ruska vojska je ustrojila komande strateških pravaca – objedinjene štabove iznad nivoa armija koji su mogli da komanduju različitim vidovim i rodovima vojske – kako bi bili bolje integrisani različite vidove oružanih snaga i kako bi se poboljšala sposobnost zajedničkog izvođenja operacija. Nakon što nisu uspeli da iskoriste Objedinjene strateške komande onako kako su planirali, generalštab ih je u potpunosti ukinuo i vratio je kontrolu vidova odvojenim štabovima. Posledica je da je ruska vojska slabije integrisana i biće joj potrebno više ad hok oformljenih struktura komandovanja i kontrole u ratno vreme. Ovde je posredi bilo postavljanje pogrešne dijagnoze i prilagođavanje na načine koji su situaciju učinili gorom.
Vojska je naučila kako da upravlja pojedinačnim vojnicima i dronovima i da se bori malim grupama jurišne pešadije, ali ovo nije zamena za kohortu izgubljenih komandanata bataljona i pukova koji su znali kako da izvode ofanzivne manevre u velikim razmerama. Zbog toga će se ruska vojska teško snalaziti u korišćenju prednosti koje pruža rastuća snaga dronova i poboljšanje udarnih sposobnosti za podršku ofanzivnim kopnenim operacijama.
Uprkos poboljšanju u nekim oblastima, ruska vojska je očevidno izgubila sposobnost za izvođenje velikih kombinovanih manevara. Mnogi oficiri i obučeno ljudstvo koje je potrebno za izvođenje velikih operacija stradali su u ratu. Umesto na njih, ruske snage su se oslanjale na novoangažovane jurišne snage koje često nisu prošle više od dve nedelje obuke pre nego što bi bile upućene u borbu. Od 2024. godine, Rusija se bori sve manjim i manjim odredima vojnika. Na početku se oslanjala na pešadijske jurišne grupe od šest do osam vojnika; u novije vreme, ona šalje jednog do dva vojnika u isto vreme kako bi se infiltrirali u ukrajinske položaje. Ruske snage izvode operacije malog obima na širokom frontu, probijajući se uz ogromne gubitke. Moskva je stvorila način da odmenjuje pešadiju koju gubi, ali će joj biti potrebne godine da nadoknadi kvalitet i iskustvo koje je nekada imala.
Intervju, Majkl Kofman: Rat dronova, iscrpljena Rusija i neizvjesna 2027
Nepovratni troškovi
Obnova ruske vojske suočava se sa velikim preprekama zbog slabljenja domaćih kapaciteta. Najočiglednije, zemlji nedostaje dovoljno kvalifikovanih ljudi za popunjavanje vojske. Iako je ruski predsednik Vladimir Putin povisio gornju starosnu granicu za vojnu službu sa 27 na 30 godina i zvanično još jednom podigao broj aktivnih pripadnika oružanih snaga na jedan i po milion Moskva po svoj prilici neće dostići ovu brojku. Nepovoljne demografske prilike u zemlji dodatno su se pogoršale zbog visoke smrtnosti tokom pandemije Kovid-19 i ratnih žrtava. Rusiji takođe nedostaje kvalifikovana radna snaga, stopa nezaposlenosti je 2,2 odsto, a odbrambeni sektor i vojska se takmiče za kvalifikovane radnike. Kako je ruski analitičar Aleksandar Koliandr napisao u maju: „Vojsci su potrebni ljudi za borbu. Fabrikama oružja su potrebni ljudi da ih opslužuju. Rezultat je tržište rada toliko napregnuto da obični poslodavci jedva mogu da funkcionišu“.
Ruska vojska je militarizovana, ali Moskva još nije prešla na ratnu ekonomiju koja bi podrazumevala punu mobilizaciju njene odbrambene industrijske baze. Prema navodima ekonomiste Aleksandara Prokopenka, Rusija troši četrdeset odsto svog budžeta ili osam odsto bruto domaćeg proizvoda na vojsku. To je otprilike dvostruko više nego što je Rusija pre rata u Ukrajini trošila na odbranu ali daleko manje od sovjetske potrošnje tokom pozne etape Hladnog rata. Od 2025. ruska ekonomija stagnira. Deficiti regionalnih budžeta rastu, i državna vlast je prinuđena da sve više pozajmljuje. Nedavni porast prihoda od izvoza nafte, uvećan kao posledica rata SAD protiv Irana, ne može razrešiti strukturne probleme u ruskoj ekonomiji. Ruska država je nastojala da prikupi što više prihoda kako bi podmirila ratne troškove, ali to će dodatno opteretiti produktivne delove ekonomije od čijeg se oporezivanja kupuju vojna sredstva i isplaćuju plate vojnicima. Ubuduće, Moskva će se boriti da održi trenutnu ekonomsku politiku, uravnoteži inflaciju i održi visok nivo odbrambene potrošnje.
Od 2022. godine, Rusija je znatno povećala proizvodnju svoje vojne industrije. Ali to je učinila neujednačeno, proizvodeći više municije, raketa za izvođenje preciznih napada i dronova nauštrb glavnih oružanih sistema. Rast proizvodnih kapaciteta je usporen od početnog nivoa zabeleženog između 2022. i 2024. godine. Zapadne sankcije i izvozne kontrole i dalje ograničavaju rusku proizvodnju mašina i komponenti. Moskva je uspostavila efikasan sistem za popravku i remontovanje, ali veliki deo opreme koju koristi kopnena vojska su zalihe nasleđene iz Sovjetskog Saveza. To znači da se najveći deo onoga što ruska vojska sada koristi ne može lako zameniti. Dok troši svoje zalihe da bi opremila uvećane vojne snage koje se trenutno bore u Ukrajini, ona iscrpljuju rezerve opreme – a time i budući mobilizacioni kapacitet vojske.
Ali NATO mora da razmotri sredstva koje je Rusija uložila i buduće posledice tog investiranja. Moskva je već platila povećanje vojne proizvodnje i izmestila je stotine hiljada radnika u svoj vojno-industrijski kompleks. Nakon rata, ta potrošnja će se nastaviti na visokom nivou, čak i ukoliko se smanji u odnosu na ratni nivo. I uprkos nastojanjima da se Rusiji onemogući pristup tehnologiji, ona nastavlja da pribavlja komponente i mašinske alatke koje su optimalne za korišćenje u vojnoj industriji. Projektuje se da će ruska vojna potrošnja 2026. godine dostići 180 milijardi dolara. Zbog toga što Rusija najveći deo svojih nabavki plaća u rubljama a ne u dolarima, kada se u obzir uzme paritet kupovne moći, efektivni potrošeni iznos biće i do između 400 i 500 milijardi dolara. To je način na koji Moskva uspeva da i dalje vodi rat, proširi vojnu proizvodnju i angažuje 400.000 profesionalnih vojnika po ugovoru.
Prošlost nije pouzdan vodič
Istorijski gledano, problem ruske vojske nije bila njena izgradnja već razvoj strana u borbi. Ono što je u početku izgledalo obećavajuće na kraju se pokazalo kao slabo, jer uzvišene ambicije i futuristički koncepti bivaju ograničeni raspoloživim resursima, nedovoljnom obukom i slabim organizacionim kapacitetima. Izgradnja snaga i operativni koncepti mogu biti dobri, ali vojsci nedostaju resursi da ih realizuje, što rezultira nizom kompromisa.
Trenutna ruska vojna misao i dalje naglašava stajaću vojsku, veću spremnost i mogućnosti preciznijeg udara. Vojska nastavlja da sagledava NATO kao primarnu pretnju i ostaje fokusirana na spremnost da vodi regionalni rat ili rat velikih razmera. Zaključila je da njeni neuspesi u Ukrajini nisu nastali zato što su koncepti bili netačni, već zato što njene snage nisu mogle da ih sprovedu. Ono što se promenilo su ranije pretpostavke da će bojno polje biti fragmentisano i da će snage biti raspršenije. Raniji naglasak na odbrani od manevra pomera se na pozicijski rat i vrstu borbi koja je viđena u Ukrajini.
Pored osmišljavanja snaga, najteže je promeniti kulturu jedne vojske, koja može da nadjača doktrinu u ratno vreme. Ruska vojska pati od preterano centralizovanog donošenja odluka, što obeshrabruje i kažnjava inicijativu kod vojnika; oslanjanja na prisilu umesto na profesionalizam radi obezbeđivanja discipline; nepoverenja između vojnika i komandanata; čestog falsifikovanja borbenih izveštaja; nedostatka opunomoćenih podoficira koji mogu da vode snage. Korupcija je postala endemska, a neki vojnici plaćaju da bi izbegli učešće u napadima. Ruska vojska i dalje zaostaje za svojim zapadnim kolegama jer ne ulaže dovoljno u ljude, obuku i promene organizacione kulture koje bi joj omogućile da se efikasnije bori.
Ali ovi nedostaci i slab učinak koji je primećen u Ukrajini ne znači da bi rusku vojsku trebalo olako otpisati. Svakako, ukrajinski oficiri i zapovednici uzimaju rusku vojsku vrlo ozbiljno. Takođe postoji i snažna tendencija da se poslednji rat koji je zemlja vodila vidi kao preteča narednog. Nakon što je Rusija napala Gruziju 2008. godine, na primer, analitičari su sporo prilagođavali svoja gledišta o ruskoj vojnoj reformi i modernizaciji, što ih je ostavilo nespremnim za potonje ruske vojne akcije na Krimu 2014. godine i u Siriji 2015. godine. A nakon intervencije u Siriji, analitičari su preterali u promenama svojih gledišta i nisu uzeli u obzir istrajne probleme i kompromise koji obremenjuju rusku vojsku. Svaki rat oblikovan je u svom specifičnom kontekstu. Stoga je privlačno – ali istovremeno i opasno – da se generalizovanjem ruskog učinka u Ukrajini 2026. godine donose zaključci kako bi mogli izgledati početni dani rata između NATO-a i Rusije.
Iako je istinito da način na koji se Ukrajina bori nije onakav kako bi se NATO borio u potencijalnom budućem ratu sa Rusijom i stoga, iako je NATO u mnogo čemu dobro pozicioniran da se suprotstavi ruskoj vojsci, alijansa nailazi na različite izazove. Veliki deo pretpostavljenih kapaciteta, Veliki deo pretpostavljenih kapaciteta i sposobnosti NATO-a zavisi od toga da Sjedinjene Države obezbeđuju i oružane snage i logističku i tehničku podršku i organizacione kapacitete koji su NATO-u potrebni. Vojske NATO-a su oblikovane tako da sadejstvuju sa Sjedinjenim Državama i nisu uspostavljene da samostalno sprovode borbene operacije velikih razmera. Ovo nije stvar samo uvećanja odbrambenih izdataka. Trenutni odbrambeni planovi NATO-a pretpostavljaju snažnu ulogu SAD i kontinuirano američko predvodništvo u upravljanju evropskom bezbednošću, što poslednjih godina Vašington signalizira da će smanjiti.
Sjedinjene Države i NATO imaju znatne prednosti u vazduhoplovnoj i pomorskoj moći, kapacitetima za nanošenje preciznih udara, kvalitetu snaga i obaveštajnom radu. Ali im nedostaje ukrajinsko iskustvo da se nose na bojnom polju zasićenom dronovima, koje je izloženo stalnim nadzoru i sa novim udarnim kapacitetima kojima ruska vojska sada raspolaže. S druge strane, Rusija je prilagodila strukturu svojih snaga, organizacione kapacitete, tehnologiju i taktiku kako bi mogla da te kapacitete u velikim razmerama koristi protiv NATO formacija sa kojima bi se susrela u borbi. Rusija takođe ostaje vodeća nuklearna sila sa velikom prednošću u taktičkom nuklearnom oružju, koje je namenjeno da nadomesti zaostatak u odnosu na konvencionalnu nadmoć NATO-a. U odsustvu tradicionalnih sporazuma o kontroli naoružanja, koji bi bili neki Novi START čija je ranija verzija istekla u februaru, sada se neograničeni ruski strateški nuklearni arsenal – u kombinaciji sa njenim taktičkim nuklearnim oružjem – nadvija nad bilo kakvom budućom nepredvidljivom situacijom.
Imperativ je da planeri odbrane uzmu u obzir kako bi se buduća ruska vojska mogla boriti, prilagođavajući se činjenici da bi dronovi i druge nove tehnologije mogli biti od većeg značaja u odnosu na modernizovane sovjetske tenkove. Vazdušna moć ostaje izuzetno relevantna, ali je možda potrebno vreme da se prilagodi izazovima koje predstavlja razvoj ruske vojske. NATO-u bi moglo biti teško da koristi svoju tradicionalnu vazdušnu nadmoć da potisne rasute timove dronova ili da se pozabavi velikom količinom ruskih dronova kamikaza. Kopnenim snagama NATO-a nedostaje dovoljno protivvazduhoplovne odbrane i tehnologije za suprotstavljanje dronovima da zaštite svoje formacije i omoguće im pokretljivost. Ostaje nejasno kako bi postojeće prednosti i operativni koncepti NATO mogli da se nose sa ruskom vojskom koja je osigurala ove kapacitete u velikim brojevima i naučila je kako da ih koristi.
Shodno tome, vojske NATO-a bi mogle da pretrpe mnogo veće gubitke u budućem ratu nego što je to nužno. Mnoge od njih su premale da bi mogle da podnesu velike žrtve, posebno u prvim danima sukoba. Tokom protekle godine, ukrajinske jedinice dronova pridružile su se snagama NATO-a na vežbama. Rezultati su bili nedvosmisleni: članice NATO ne umeju da deluju u okruženju koje karakteriše prisustvo oruđa visoke preciznosti – to jest, na bojištu kojim dominiraju jeftini bespilotni ili autonomni sistemi koji mogu da se koriste i u izviđačkim misijama i za nanošenje preciznih udara u realnom vremenu. Nisu spremne na situaciju sličnu onoj koja je nastala u Ukrajini, gde su dronovi toliko brojni da značajno nadmašuju broj osoblja i opreme, niti su snage NATO-a spremne za to kako ovi dronovi – u kombinaciji sa tradicionalnim sistemima naoružanja – mogu da spreče ili onemoguće manevar. Problem nije samo u tome što je oružje postalo precizno, već i u tome što su vojske poput ruske investirale u alate potrebne za njegovu efikasnu upotrebu u velikim razmerama. Uprkos svom ukupno slabom učinku protiv ukrajinskih snaga, ruska vojska iz 2026. godine predstavlja drugačiju pretnju za NATO nego ruske snage koje su započele sukob 2022. godine.
Kako bi se pozabavili problemom koji ruska vojska predstavlja, američki i evropski odbrambeni planeri moraju da nauče ispravne lekcije iz rata u Ukrajini. Oni su za sada sporo usvajali ukrajinska iskustva i računali sa masovnom preciznošću koja preoblikuje bojno polje. Planeri i vojni lideri su često bili usredsređeni na to šta tehnologija može, što ih vodi da previde promene koje je potrebno učiniti da bi organizacioni kapaciteti mogli da integrišu tu tehnologiju u način na koji njihova vojska vodi borbu. Strategija zahteva donošenje odluka: ako je vojskama potrebno više dronova, jedinica za elektronsko ratovanje ili jeftinijih oblika protivvazduhoplovne odbrane, moraju da odluče koje vrste jedinica će eliminisati. Na primer, mogli bi da zamene tradicionalne izviđačke jedinice bespilotnim letelicama, ili da smanje veličinu nekih formacija za podršku kako bi proširili timove dronova. Generalno, vojske NATO-a moraju da postanu veće: trnoviti izazovi poput protivvazdušne i raketne odbrane zahtevaju izgradnju ekosistema vrhunskih i jeftinijih senzora i strelaca kako bi se smanjili troškovi i rešila sve veća pretnja jeftinih, jednosmernih dronova za napad koji mogu da zasite nebo i preplave odbranu. Vojni lideri i planeri odbrane govore prave stvari o jačanju vojne spremnosti, ali često nisu spremni da preduzmu konkretne akcije ili donesu teške odluke potrebne za investicije koje mogu dati plodove tek za nekoliko godina.
Potrebno je staviti ruski vojni izazov u pravu perspektivu Rusija je bila i ostaje sila u opadanju. To je važilo pre njene opšte invazije na Ukrajinu 2022. godine, i ostaće tačno bez obzira na to kako se rat bude odvijao. Ali taj pad se dešava postepeno, a ne naglo. Ova postepena erozija će uticati na sposobnost Rusije da rekonstruiše svoju vojsku, ali neće nužno onemogućiti takav ishod. Takođe je istorijski posvedočeno da Rusija svoju vojsku obnavlja brže nego što je očekivano nakon pretrpljenih poraza ili perioda opadanja. Oružane snage ostaju najjači instrument nacionalne moći u ruskom arsenalu i onaj [instrument] za kojim Moskva poseže sa alarmantnom doslednošću. Čak i ako Ukrajina, uz zapadnu pomoć, uspe da odnese odlučujuću pobedu, Vašington i njegovi saveznici u NATO-u ne bi trebalo da odbacuju buduću rusku vojnu pretnju ili da izbegavaju neophodna ulaganja u ponovno naoružavanje. Moraju koliko sada da vizionarski planiraju za izazov koji će obnovljena ruska snaga predstavljati.
Majkl Kofman (rođen u Kijevu, tada u Sovjetskom Savezu) je američki vojni analitičar; živeo je u Nikolajevu pre nego što se, sa porodicom, 1991. godine iselio u SAD; na Univerzitetu Nortistern diplomirao je političke nauke; od 2023. godine radi kao viši naučni saradnik u okviru programa za Rusiju u Evroaziju u Karnegijevom fondu za međunarodni mir; direktor je Programa za ruske studije u Centru za pomorsku analizu (Centar for Naval Analyses); urednik je i voditelj podkasta The Russian Contingency na platformi War on the Rocks gde uglavnom analizira događaje u vezi sa ruskom vojskom i sa ratom u Ukrajini
Izvor: Foreign Affairs
