Пише: Лидија Глишић
Сјећање и мирис иду руку под руку. Када је Марсел Пруст начинио легендом један обичан француски колачић који мирише на лимун, описујући колико га тај шкољкасти мадлен умочен у чај подсјећа на дјетињство, створио је данас општепознату метафору сјећања. Зато не чуди да се баш Прусту приписује изрека о парфему “као посљедњој заоставштини прошлости која нас, кад све сузе пресуше, опет може расплакати.”
Лаванда
Незаобилазна медитеранска љепотица која зачас закотрља сјећања, лаванда се одувијек везивала за мирисне сапуне и колоњске воде чије бочице су почетком 20. вијека дизајнирали умјетници попут Кандинског и Пикаса.
Најпознатија међу њима, ‘Cologne 4711’, која је настала у Келну давне 1799. године, још увијек се производи. Назив ‘колоњска вода’ само је француски одјек имена овог њемачког града у коме се налази и Музеј мириса. Осим лаванде, и лимун, горка и слатка поморанџа, бергамот и остали мирисни чувари сјећања са Медитерана преселили су се прије више од два вијека у ову раскошну бочицу, ширећи мирисе кроз све историјске епохе до данас.
Брнистра (жука, жутиловка)
На сјеверним медитеранским обалама гдје је и рођена, својим јаркожутим цвјетовима брнистра одолијева и бури и суши, хранећи се сунцем у зениту. Уме лијепо и да замирише. Мирисе шири уљем које се данас додаје парфемима, а “на жар и пепео старих крушних пећи”, пише Предраг Матвејевић, “бацала се њезина грана да унесе у погачу властити мирис.”
Њом су жене пуниле јастуке и мадраце, или правиле жуту боју коју су импресионисти радо користили сликајући овај осунчани цвијет.
Зато јој је пјесник Леопарди посветио стихове “Брнистра или пустињски цвијет”, као оду њеном скромном цвијету који се одупре немилосрдним насртајима буре и суше.
Босиљак
‘Душа му мирише на босиљак’, каже се у народу за доброг човјека. Његов мирис симболизује благодат Светог Духа, њиме свештеник шкропи укућане приликом освећења славске водице, ако су га за јесењи Крстовдан у септембру убрали и осушили.
Идеалан је састојак тзв. љетњих парфема који миришу на Медитеран, баш као и хране овог поднебља чији је босиљак незаобилазан зачин.
Порекло имена је грчко и значи “трава достојна краља”.
Лимун
Цитрусни парфеми су омиљени љети, јер је и лимун, иако поријеклом из далеке Кине, постао симбол Медитерана. Његов разбуђујући и освјежавајући мирис, насупрот успављујуће љетње жеге, подједнако окрепљује и дух и тијело. Иако до непријатности кисео, сок му је незаобилазан у припреми сланих и слатких делиција.
“Лимунови расипају полен љета”, пјева пјесник медитеранских немира, Крићанин Одисеј Елитис, док Еуђенио Монтале, пјесник рођен у највећој италијанској луци, упозорава: ”Слушајте ме, пјесници, не говорите ми о лаванди ни о ружама: мене занима жуто чудо лимуна.”
Лимун налазимо на платнима ванитас сликара који су га остављали до пола ољуштеног на својим мртвим природама, као симбол раскоши, али и пролазности.
У средњем вијеку, пуном тајни, лимунов сок је коришћен за израду невидљивог мастила.
Не бисмо погријешили када бисмо мирисе свих ових набројаних становника медитеранских обала помијешали попут парфимера, јер се хармонично уклапају уз морску обалу, као и међу собом. Лавиринтима успомена и сјећања воде нас искусно, будећи успаване емоције или инспирацију, исијавајући сунце и море које годинама упијају.
Мирисни тунел и скулптуре које дишу
Поријеклом из крајева далеко од Медитерана, умјетник Олафур Елиасон, засадио је зидним цвијећем 2.160 саксија које се врте око посјетилаца, обавијајући их својим мирисом. Зависно од годишњег доба, умјетник користи шест врста биљака, међу којима су незаобилазне и медитеранске, лаванда и жалфија. Посјетиоци ходају кроз овај мирисни тунел, док се биљке лагано окрећу око њих.
Како умиру писци: Глава Јукија Мишиме, револвер Владимира Мајаковског и пепео Хаше Попа
И док Елиасон гради мирисне тунеле како би посјетиоци лакше стигли до заборављених емоција будећи им успомене, бразилски визуелни умјетник Ернесто Нето прави скулптуре које дишу. То су мреже које висе са плафона испуњене ароматичним биљем и зачинима, инсталације које миришу на ритуале и дом. То је умјетност која нас позива да будемо дио ње, да активно учествујемо у њој удишући мирисе менте, бибера, рузмарина, лимунске траве, лаванде, босиљка…
Изненадну носталгију коју је код Пруста изазивао лимункасти колачић умочен у чај, код неких буди џачић лаванде у фиокама и ормарима, или опран веш који се суши на вјетру, мирис књиге или тек зарезане оловке, женске косе или бебине коже…
Чуло мириса је једино “нефилтрирано” чуло, јер је његов нервни пут директан, његови сигнали нијесу прерађени у мозгу као код других чула. Кажу да то датира од времена када се човјек ослањао на интуицију и мирисе.
Зато не постоји одбрамбени механизам када мирисне информације крену ка нашој амигдали, центру емоција и сјећања, које је име добила, не случајно, управо по медитеранској биљци – бадему, на кога обликом подсјећа.
Дакле, борба са мирисима унапријед је изгубљена јер они нападају из засједе, а у ове љетње дане медитерански мириси то чине без милости.
Извор: РТЦГ
