Пише: Лидија Глишић
Зима је вријеме када свако тражи неку топлу нишу гдје може да се сакрије, не само од сезонске хладноће. Обичај да се прави испраћај једној календарској години и дочек новој, од које се очекује све што нам претходна није пружила, укључује и омилену традицију „Зимског биоскопа“.
Некада смо првог новогодишњег јутра с нестрпљењем ишчекивали цртане, а онда и друге филмове по избору ТВ уредника. Данас, у мору понуде гдје смо сами себи филмски уредници, често се не сјећамо ни шта смо гледали протекле недјелје.
Затрпани сликама, информацијама и утисцима, сјетићемо се само оних филмова послије којих смо узвикнули: “Уау, какав филм!”, и које увијек имамо као спреман одговор када нам неко тражи препоруку.
Прелази из једне у другу годину могу бити болан период усамљености и туге, подсјетник шта нам је претходна однијела, док новогодишњи звончићи звоне на узбуну и подсјећају нас на некога или нешто што је са њом заувијек отишло.
Зато су филмови у “Зимском биоскопу” за ову прилику пуни усамљеника који налазе пријатељстава гдје им се не надају, испуњени љубавима које су све само не романтичне, немају никакве везе са новогодишњим и божићним темама, нису чак ни нови, али су изабрани јер пружају све оно због чега вриједи гледати филмове.
Мери и Макс (Mary and Max)
Несвакидашње пријатељство двоје људи које не везује ништа осим усамљености и одбачености од околине, мајсторски је дочарао сценариста и редитељ Адам Елиот. Рађен у црно-бијелој техници стоп-мотион анимације, филм описује пријатељство између осмогодишње дјевојчице Мери која живи у Мелбурну и средовјечног Макса из Њујорка. Онога дана када Мери насумично изабере име у телефонском именику и пошаље писмо у Америку, почеће доживотно дописно пријатељство двоје људи који се никада неће срести.
Црнохуморни моменти преписке између Макса који болује од Аспергеровог синдрома (једне врсте аутистичног поремећаја који утиче на комуникацију са околином, социјалне вјештине, испољавање емоција…), и Мери која живи са мајком алкохоличарком и оцем који препарира животиње, суптилно су уклопљени у причу о пријатељству које не бира ни мјесто ни вријеме.
Мој отац и мој син (Babam ve oglum)
Ову филмску причу о једином правом прибјежишту послије свих одлазака, болних растанака, изневјерених идеја и суштинске усамљености, дирљиву и топлу захваљући упечатљивој глуми и атмосфери традиционалне турске породице, испричао је редитељ Чаган Ирмак.
Изневјеривши очева очекивања да буде пољопривредни инжењер и води породично домаћинство, Садик постаје љевичарски новинар и одлази од куће. Ипак, филм није прича о одласку, већ о повратку. Садик се враћа кући са тешким пртљагом година и искустава која су га промјенила, али и са сином, будућом бољом верзијом себе која има шансу да све поправи, да почне на мјесту са кога је он давно побјегао. Живописна атмосфера породице, топлина и карактери ликова, пожртвованост и несебичност, бука и тишина породичних окупљања, представиће живот онаквим какав јесте у свим његовим бојама и нијансама.
Посјета оркестра (The Band’s Visit)
Овај дебитантски филм редитеља Ерана Колирина, лаганог ритма, прећутних осјећања, духовитих дијалога, пун суживота тамо гдје га не очекујете, прати церемонијални александријски оркестар полиције који због грешке у комуникацији не стиже у град у коме треба да наступи, већ у мало израелско село.
Музичари су присиљени да неко вријеме проведу у овом малом мјесту гдје се сусрећу са мјештанима. Упознајући једни друге, уздржаност полако попушта, иза парадних униформи указују се лица која доносе своје приче, искуства, емоције и навике у ово забачено село на путу ни за гдје.
“Филм је од првог кадра нестваран”, причао је редитељ, “почев од чињенице да египатски оркестар гостује у малом израелском мјесту. То је скоро немогућ догађај. Мене нису интересовала дневнополитичка дешавања која се могу чути у вијестима. Интересовала ме је филмска, животна прича.”
Пинокио Гиљерма дел Тора (Пинокио Гиљерма дел Тора)
Ово је још један анимирани филм у стоп-мотион техници, класик из дјетинјства свих нас, који је Гиљермо дел Торо урадио, како каже, за себе и свој тим, па отуда пун назив укључује и његово име.
“Има отприлике 60 верзија Пинокија на филму, и кладио бих се да ни у једној од осталих не постоји тај момент. Пинокио умире у нашем филму три или четири пута и води дијалог са Смрц́у која га учи да је једини начин да живите као људско биће ако прихватите и смрт на крају”, каже дел Торо. Гласове ликовима позајмили су Јуан Мекгрегор, Кејт Бланшет, Тилда Свинтон, и додатно допринијели да ова дјечја прича анимирана за одрасле буде једно потпуно ново читање Пинокија.
“Биоскоп је најљепша превара на свијету”, каже Годар.
Зато њиме вриједи преварити усамљеност, празничну еуфорију и неизвјесност наступајуће године.
Извор: РТЦГ