Никада се није задржавао на радостима сећања. Утисци су клизили по њему, тренутни и доживљени; грнчарев цинобер, свод препун звезда које су биле и божанства, месец са кога је пао лав, глаткоћа мермера под спорим и осетљивим јагодицама прстију, укус меса дивље свиње, које је волео да кида трзајем белих зуба, једна феничанска реч, црна сенка коју баца копље на жути песак, близина мора или жена, тешко вино чију је опорост ублажавао мед, могли су потпуно испунити простор његове душе

Знао је за страх, али и за гнев и храброст и једном се први попео на непријатељски зид. Похлепан, радознао, непредвидив, без другога закона осим непосредног уживања и равнодушности, прошао је разне земље и видео, на обема странама мора, градове људи и њихове палате. На многољудним тржницама, у подножју планине неизвесног врха где су можда живели сатири, слушао је замршене приче које је примао као што је примао и стварност, не трудећи се да сазна јесу ли истините или лажне.
Постепено, лепи свет га је напуштао; тврдоглава измаглица је избрисала линије на длану, звезде су напустиле ноћ, земља је постала несигурна под његовим ногама. Све се удаљавало и мешало. Када је сазнао да постаје слеп, крикнуо је; стоички стид још није био пронађен и Хектор је могао и бежати а да не изгуби част. Више нећу видети (помисли он) ни небо пуно митолошког страха, ни ово лице које ће године изменити. Дани и ноћи прођоше у том очајању пути, али једнога дана он се пробуди, погледа (сада без страха) нејасне ствари које су га окружавале и необјашњиво осети, као неко ко препознаје неку музику или неки глас, да му се све то већ догодило и да се са тиме већ суочио стрепећи, али и са радошћу, надом и радозналошћу. Онда утону у своје сећање, које му се учини бескрајним, и пође му за руком да из те вртоглавице извуче изгубљену успомену која се пресијавала као новчић на киши, може бити зато што је никада није угледао, осим можда у сну.
Ево чега се сетио. Неки дечак га је увредио, па је отрчао оцу и испричао му шта се догодило. Овај га је пустио да прича као да га не слуша или не разуме, а онда је скинуо са зида бронзани бодеж, леп и моћан, који је дечак тајно прижељкивао. Сада га је држао у рукама и изненађен што га има поништило је нанесену увреду, али очев глас је говорио:
Нека науче да си човек, а у гласу се чуло наређење. Ноћ је путеве чинила слепима.
Стиснувши на груди бодеж, у коме је предосећао неку магичну снагу, он се спусти низ стрми обронак који је окружавао кућу и отрча на морску обалу маштајући о Ајанту и Персеју и замишљајући ране и битке у сланој тами. Сада је тражио тачни укус тога тренутка; остало га није занимало: ни увреде изазивања, ни прљава борба, ни повратак са крвавим сечивом.
Једно друго сећање, у коме је такође била ноћ и близина авантуре, изронило је из претходног. Жена, прва коју су му послали богови, чекала га је у тами поџемне одаје, а он ју је тражио у ходницима који су били попут камене мреже и стрмим лагумима који су нестајали у тами. Зашто су му навирала та сећања и зашто су била без горчине, као права најава садашњости?
Схватио је са озбиљним чуђењем. У тој ноћи његових смртних очију, у коју се сада спуштао, чекали су га и љубав и опасност. Ареј и Афродита, јер је већ предвиђао (јер га је већ окружавао) жамор славе и хексаметара, жамор људи који бране храм који богови неће спасти и шум црних лађа које трагају по мору за вољеним острвом, жамор Илијада и Одисеја које му беше суђено да испева и да оџвањају у дубини људског памћења. Ми знамо то, али не и оно што је осетио силазећи у последњу таму.
Хорхе Луис Борхес
Извор: Феномени