Пише: Лидија Глишић
Када се прије десет дана и Марио Варгас Љоса, последњи „дјечак“ латиноамеричког књижевног бума двадесетог вијека, преселио на други свијет, прво што сам помислила било је – шта би на испраћају свог пријатеља из младости рекао Габријел Гарсија Маркес, који је такође на онај свијет отпутовао у априлу, само једанаест година раније?
О томе размишљам и данас, на Свјетски дан књиге, када је писац првог модерног романа који је такође писао на шпанском језику, Мигел де Сервантес, ставио посљедњу тачку на своју овоземаљску причу.
Варгас Љоса је о Маркесу, свом цимеру и некада најбољем пријатељу, послије смрти говорио све најбоље, иако је њихово пријатељство 1976. прекинуо управо Љосин ударац посред Маркесовог лица. Разлог ове бурне реакције бившег пријатеља до данас је остао познат само њима двојици.
Можда и више од песнице у лице, ова два нобеловца која су отворила врата латиноамеричкој књижевности и прославила је у свијету, раздвојила су другачија животна и политичка опредјелјенја, будући да је Маркес био љевичар близак Кастровом режиму, док је Љоса био критичар комунизма и либерал. Свој политички ангажман Љоса је чак крунисао кандидатуром за предсједника Перуа, да би се, послије неуспјеха на изборима, одселио у Шпанију.
Мирослав Здравковић: СФРЈ у 1980: где је било највише књига по општинама?
Моје искуство сусрета са магијом латиноамеричких писаца поклапа се са једним заљубљивањем које ми је отворило свијет Љосиних и Маркесових књига. Кажу да за читање постоји иницијацијско вријеме, које се поклапа са оном осјетљивошћу тијела и духа коју носи та свега гладна младост. Момак који ме је тог давног љета, држећи ме за руку, увео у магични књижевни свијет Латинске Америке, постаће неку годину касније мој муж, јер су се дјевојке моје генерације заљубљивале и у читалачки укус.
„Уколико човјек није доживио то безмало еротско задовољство читања између, рецимо, девете и шеснаесте године живота, никада неће постати прави читалац“, тврди нобеловка Олга Токарчук.
Касније се та глад и то узбуђење које изазива мирис нове књиге код неких изгубе, почињу превише да анализирају, све до оног за свијет књиге погубног питања „колико су описани догађаји истинити“.
Поменута пољска књижевница каже да управо то питање значи „да смо изгубили способност играња свјетовима, балансирања на граници и онога што јесте и што је могло бити, што се још увијек није десило и чега нема“, губећи способност да стварамо друге, алтернативне свјетове, и да живимо животе других људи.
Данас се животи других људи живе на друштвеним мрежама, а вјештачка интелигенција (ВИ) је увелико напредовала у писању. Вјерујем да са онога свијета Марио и Габо, који су били и новинари, са негодовањем посматрају како ову њихову професију којој су били вјерни до краја живота, полако замјењује вјештачка интелигенција, чинећи је сувишном.
Да ли ће доћи дан када ће и врхунску књижевност коју су стварали угрозити алгоритам способан да парира човјековој креативности, тешко је рећи. Слободан Владушић, и сам романописац, сматра да ће се за разлику од књижевности коју пише човјек и која се обраћа другом човјеку, књижевност коју би писала машина обраћати човјеку третираном као машина.
Енциклопедијско знање пуно чињеница којим располаже ВИ ипак не ствара књижевно дјело. За то је потребно искуство које, како каже Владушић, „није пука способност да запамтимо неку чињеницу или успомену, већ моћ да створимо нешто ново од онога што знамо или осјећамо, од онога што смо видјели или доживјели.” Књижевни дар је управо та способност – да се у „наоко обичном, непримјетном феномену или чињеници види нешто више од онога што је очигледно.”
Свјетски дан књиге је и дан ауторских права, па нам се намеће још једно питање које у прошлости није постојало, а сада је више него актуелно: Ко је аутор садржаја који креира вјештачка интелигенција?
Бојан Јовановић: Знање о болу: Из предговора за књигу „Моћ бола“
Већина законодавстава и даље јасно предвиђа да аутор може бити само физичко лице које је створило ауторско дјело. Такође, ауторско дјело мора бити и духовна творевина аутора, што је неспојиво са вјештачком интелигенцијом.
Америчка канцеларија за ауторска права за сада предвиђа правну заштиту само материјалу који је производ људске креативности. Законодавство ЕУ, које се већ дуго бави природом творевина израђених од стране ВИ, предвиђа да дјела створена од стране вјештачке интелигенције, али одабрана од стране људи, испуњавају стандард оригиналности неопходан за заштиту ауторских права.
У сваком случају, вријеме ће показати којим ће се читалачким искуством и чијом интелигенцијом водити нове генерације писаца, за кога ће писати, хоће ли књиге промијенити само „агрегатно стање“ или и своју дубину и суштину.
Након три деценије од оног љета када сам се заљубљена заљубила у Љосине и Маркесове романе, и даље мислим да је старомодна књига „најбољи начин који смо пронашли да ублажимо нашу смртност, да побиједимо корозију времена, и да немогуће учинимо могућим“, како је то рекао Марио Варгас Љоса приликом примања дугоочекиване Нобелове награде за књижевност.
Маркес ју је добио много раније.
Извор: РТЦГ
