Пише: Слободан Рељић
Не ради се о праву да се „наши“ обрачунају с новинарима, о цинизму, личној освети или немару, него о поретку у којем раде новинари у свету.
Навикавамо се на скраћеницу ИДФ – „Војска за одбрану Израела“, алтернативно позната и као акроним на хебрејском језику Цахал (צה״ל). У одбрани Израела та војска је 10. августа хладнокрвно убила новинара Анаса ел-Шарифа (28) и четворо његових колеге из Ал Џазире.
Њих петоро су се сместили у шатору испред болнице Ел Шифа у Гази. Неки бранитељ Израела је подигао дрон и убио петоро Палестинаца, који нису били у одбрамбеном гарду. Пили су чај или викали док причају како то Арапи раде, углавном нису хапшени, привођени. Ништа. Убијени.
Зашто?
ОЧЕКИВАНА СМРТ: Руци која је пустила дрон у памети је било да ће, ако неко буде питао, саопштити да је ел-Шариф „вођа терористичке ћелије Хамаса“ и да је „учествовао у планирању ракетних напада на израелске цивиле и трупе ИДФ“. Нема везе што, ако је неко пратио ИДФ оптужбе знао је да то име досад није спомињано као „вођа ћелије“, тако да можда ни сам Ал-Шариф није знао зашто умире баш у том тренутку. Иако је разумео да они неће имати разлога да га не убију.
„Ако ове речи стигну до вас, знајте да је Израел успео да ме убије и ућутка мој глас“, написао је раније Анас ел-Шариф. „Бог зна да сам уложио сав труд и снагу које сам имао како бих био глас и подршка свом народу, откако сам се родио у избегличком кампу Џабалија. Надао сам се да ће ми Бог подарити довољно дуг живот да се заједно са својом породицом и вољенима вратим у наш родни град Ашкелон, на арапском Ел Маџдал. Али Божја воља је била другачија“.
Неке његове колеге су додале и да су разговори с мајком имали део: „Мама, у опасности сам. Данас или сутра могу да умрем. И нема ничег лепшег од тога“.
Ми одавно не знамо да постоје такви људи. Мислимо да је то претеривање. И не можемо да уђемо у смисао оваквих речи. ИДФ зна да таквих људи има, а ИДФ-логика је примеренија стању духа западног света на почетку XXИ века.
ДРУГИ СВЕТ: Кад ИДФ објави да је убио „вођу ћелије“ без икаквих доказа стојимо пред чињеницом: „Свет је поверовао у ову верзију догађаја баш као што је раније поверовао да војска нема везе са убиством новинарке Ширин Абу Акле у Џенину. Чак и онај који верује да је ел-Шариф био вођа неке ћелије, мора да се упита: а шта је са осталим убијенима? Да ли су они били заменици?“, писао је новинар Хареца Гидеон Леви, који је ваљда једини у држави Израел који себи гласно поставља превазиђена логична људска питања.
У свету у коме живимо овакви нису да их се следи, него да се узимају као јутарња кафа. Умирују потребу коју не можемо да испунимо. Опушта савести.
Леви ће написати и да „војсци која убија новинаре на тако језив начин, и држави која не дозвољава слободно извештавање о рату, не треба ништа веровати, па ни њиховим причама о вођама ћелије из Џабалије“, али то је крик путника изгубљеног у пустињи.
Релевантним се узима оглашавање, рецимо, Комитета за заштиту новинара, седиште у Њујорку.
ЗАШТИТА НОВИНАРА: Цоммиттее то Протецт Јоурналистс (ЦПЈ) је невладина организација коју су створили Американци 1981. Чувени Волтер Кронкајт је стао у одбрану парагвајског новинара и писца Алсибијадеса Гонзалеса Делвала кога је прогонио и затварао диктатор познат као Алфредо Стреснер (пошто је био Немац звао се Алфред Штреснер), а кога су Американци одржавали на власти од 1954. до 1989. И, како то бива, америчка влада је радила свој посао, а слободни амерички новинари су ту и тамо као доказ своје допуштене и корисне независности изводили понеки шоу. Није се претеривало, али је тога било.
Комитет за заштиту новинара се, са том светлом тачком с почетка, претворио у светски познатог промотера слободе штампе и бранитеља права новинара. Амерички часопис за новинарство (Америцан Јоурналисм Ревиеw) назвао их је „Црвеним крстом новинарства“. Од краја осамдесетих, Комитет објављује годишњи попис новинара убијених или затворених у вези са својим радом.
У класификацији која је успостављена, разликује оне који погину у рату на задатку, јер у рату је смрт свакодневица, и новинаре који буду – убијени, као што се убијају незаштићени цивили или хуманитарни радници.
МОМЕНТУМ ГАЗА: Ево неких резултата: на пример, за 2017. годину, објављено је да је 46 новинара убијено у вези са својим послом, у поређењу са 48 у 2016, и 72 у 2015.
А онда је дошла Газа и на почетку 2024. стиже објава: од 99 убистава новинара и медијских радника које је за прошлу годину евидентирао Комитет за заштиту новинара, 77 их је убијено у рату између Израела и Хамаса. Велика већина – 72 – били су палестински репортери убијени у израелским нападима, уз три либанска и два израелска новинара. Да, више од 70 одсто убијених новинара у свету (7-8 милијарди људи) били су Палестинци у Гази (око 2,1 милион). Стравична диспропорција.
„То је без преседана“, изјавила је за Глас Америке извршна директорка Комитета Џоди Гинсберг. И додала: „У потпуности се ослањамо на палестинске новинаре, који не само да извештавају о рату, већ и живе у њему, да нам пренесу вести и информације из Газе“. То што једини свету (у информатичком добу) јављају шта се догађа у Гази, плаћа им се ликвидацијом.
ИДЕ СЕ ДАЉЕ: Занимљив је свет у коме живимо. Поред свега и лажан. Без обзира на то, у демократском свету, ИДФ се узима као нормална војска а Израел као „наша“ држава“. И истом извештају је јављено да је у Украјини 13 новинара убијено 2022. – у поређењу са двоје у 2023. години. Но цоммент.
И шта се дешава. Уз исти извештај, за 2023, убијање новинара у Гази је настављено – до 14. фебруара 2024, убијено је још 11 палестинских новинара, јавио је Комитет.
Почетком 2025, објављује се да је у 2024. години убијено најмање 124 новинара и медијска радника у 18 земаља широм света, што је рекордан број у више од 30 година откако Комитет за заштиту новинара води ову евиденцију. Реч о повећању броја убистава за 22% у односу на 2023. годину а то „одражава раст броја међународних сукоба, политичких немира и криминала широм света“. Комитет јавља да је у Гази, главној реторти за преваспитање новинара, убијено 85 новинара – 82 Палестинца и три Либанца. За све смртне случајеве, како је саопштио Комитет, одговорна је израелска војска.
СВЕ СМО ГЛЕДАЛИ: Вратимо се за трен у нашу земљу. На Косову је убијено, киднаповано или нестало 19 новинара. Пре четврт века. Само један случај је истражен. Остало је тама.
Европска федерација новинара је 2022. признала да убиства нису решена, а разлог је „недостатак сарадње Србије, Косова и Албаније“. Редослед је успоставио генерални секретар ЕФЈ Рикардо Гутиерес крајем 2022. у Виљнусу док се бавио великом темом „Медији јавног сервиса за демократију“.
Неподношљива лакоћа незаинтересованости.
Крајем 2019, каже капетан Стју Келок, бивши шеф УНМИК-овог одељења за тешке злочине у Приштини 2000. и 2001, један од најодликованијих канадских полицијских инспектора са више од 36 година искуства у полицијској служби Торонта и оружаним снагама Канаде: „Убијени и отети новинари на Косову информисали су јавност супротно ономе што је желела Демократска партија Косова (ПДК). Уколико новинари нису одустајали од прича, уследиле би отмице, пребијања и убиства новинара и чланова породица“.
Право на хаос и неоткривање истине је подржавано: „Спољни актери из САД, УК, Француске и других држава нису поштовали предност коју је УНМИК полиција имала у кривичним истрагама након престанка акције НАТО у региону. Имао сам информације да је у практично сваком случају неко радио за другог како би испунио његове циљеве… У сваком случаја који је имао политичку позадину био сам под притиском надређених да будем опрезан (што је значило да они све одобре пре него што предузмем даље кораке) или сам добијао јасне налоге да прекинем даљи рад“. (капетан Келок)
НАСЛОВ: Не ради се о праву да се „наши“ обрачунају с новинарима, о цинизму, личној освети или немару, него о поретку у којем раде новинари у свету.
Америка је после Другог светског рата започела и спровела преко 30 оружаних интервенција (неке су признавале као ратове, а у другим су једноставно пуцали, убијали и уводили ред по сопственим потребама и интересима) а новинари су, у великом броју, били „војници“ тих операција. Новинари, по природи посла и тако створеног статуса могу да иду на места где униформисана лица не могу и драгоцени су сарадници. ЦИА је јавно признавала да то користи. (Слична је и позиција хуманитарних радника.)
Тако је у реалности успостављен поредак – наши и њихови новинари. „Наши“ се штите свим средствима, а за онемогућавање „њихових“ су дозвољена сва средства.
Нећемо за ову прилику ширити причу, како је то изгледало у Хрватској или у Босни, али додајемо – бомбардовање РТС 1999! Како је то било могуће? Па, зато што су у српској телевизији убијали Американци.
Наши (амерички) „добри момци“ нису ограничени ничим кад остварују наше циљеве. „Наши“ циљеви су неупитно универзална вредност. ИДФ је из групе „добрих момака“. И они не могу да буду (пре)суђени, до последњег палестинског новинара, јер сви Палестинци су из „терористичких ћелија Хамаса“. Ако то нисте знали данас, рећи ће вам се сутра.
Крај приче о убијању новинара, некако увек води логици оног филма о учесницима у трци који неће имати прилику да победе. „Коње убијају, зар не?“ (Тхеy Схоот Хорсес, Дон’т Тхеy?) је америчка филмска драма из 1969. године, редитеља Сиднија Полака. Темељи се на истоименом роману Хораса Мекоја. Назив филма је алузија на убиство коња који је болестан или осакаћен – на убиство из милосрђа. Разумевате да је отуд и наслов овог текста.
Извор: Рт Балкан
