Пише: Леон Ћеванић
Када се краљу Александру родио други син, дао му је име Томислав, по хрватском краљу. Убрзо потом маленом су се краљевићу дошли поклонити дувањски фратри с молбом да се Дувно преименује у Томиславград у његову част.
„Крунисањем Краља Томислава довршено је највеће хисторичко дјело у нашем народу од његова доласка у ове земље. Тим је чином учињен големи корак нашем опћем народном уједињењу. […] Прије хиљаду година Краљ Томислав одби силу бугарску и врати Захарију у његову опустошену кнежевину. Велики потомак Захаријиног племена, Краљ Петар Велики Ослободилац иза осам стотина година подиже на Гвозду заборављену на глави Петра Свачића увехлу круну Томиславову да је у још већем сјају преко свога великог сина Александра И. намре унуку Петру, с којим је везана будућност и нада уједињеног Душанова царства и Краљевства Томиславова.“
Ових неколико редака, објављених у сарајевском дневном листу Вечерња пошта поводом тисућугодишњице Томиславове крунидбе и хрватског краљевства, школски је приказ става који се у доба те обљетнице, за прве Југославије и владавине Карађорђевића, представљао службеним, пожељним и, надасве, несумњиво повијесно точним. Док данашња политика памћења ту државу и њезине владаре настоји приказати као неизбјежно антихрватске – с основним циљем затирања хрватске садашњости колико и прошлости – извор који на овако хармоничан начин спаја Томиславово краљевство с Душановим царством, Свачића с Карађорђевићем, чак и боље упућеном читатељу на прву би се могао учинити као какав покушај спекулативне фикције. Посебно би се таквим могао учинити посјетитељу надалеко развикане изложбе донедавно постављене у Кловићевим дворима, која је, у свом протрчавању кроз хрватску повијест, некако успјела изоставити управо раздобље које почиње с Карађорђевићима. Додуше, из њега је ипак уврстила тек Стјепана Радића – иницијално највећега критичара саме чињенице да се обиљежавају миленији икаквога краљевства, јер такве догађаје „попови и влада“ искориштавају да у јавном говору што дуље не буде „ни ријечи сељак и радник, нити ријечи Република“ – да би се потом што брже скочило у еру „сталишким“ уређењима знатно склонијег Туђмана. Ипак, продре ли се испод бијеле мрље која се данас настоји створити између Трпимировића и Карађорђевића, ствари постају знатно другачије.
Наиме, када се, још за трајања Првога свјетског рата, почело теоретизирати о томе која и каква држава мора припасти јужним Славенима једном кад ратовања не буде, управо је у сјећању на Томиславову личност препознат један од снажнијих интегративних фактора који би могао повезати српску краљевску кућу и јужнославенско становништво „преко“ њезиних западних граница. И то, што је најзанимљивије, из редова католичке цркве. Тему је отворио фра Мијо Чуић, жупник у Дувну, који је, с обзиром на то да је Дувањско поље предаја памтила као мјесто Томиславове крунидбе, заговарао да управо ово мјесто буде средиште прославе надолазеће тисућите обљетнице, што је притом могла бити и прилика за подизање нове цркве. Та је црква, по његовом плану, требала понијети име светих Ћирила и Метода, управо у духу сурадње Хрвата и Срба.
Леон Ћеванић: Мирослављево јеванђеље није „хрватски кодекс“ настао око Стона
Оваква је сурадња врло брзо, и мимо Дувна и успомене на Томислава, уродила успоставом заједничке државе, а она пак, по обичају, потребом за стварањем нове, заједничке националне митологије. Краљ Томислав, схваћен онако како је горе описано, заједно са својим великим јубилејом, притом је врло брзо поновно испливао као њезина средишња фигура. Фра Чуић, а с њим и бискуп Алојзије Мишић, стога су 1924. године отишли пред краља Александра који је њихове идеје прихватио, а донацијом од 60 тисућа динара подупро изградњу спомен-цркве у чије је темеље потом положена повеља у спомен на обљетницу „суверене хрватске државе и крунисања првога хрватског краља“.
Година касније, година којом је та обљетница и формално дочекана, наставила се у овом, па и знатно снажнијем тону, покренувши тешко пребројив низ иницијатива које су за циљ имале славити средњовјековну хрватску државу и Томислава, а преко њих и његове актуалне насљеднице, што ће рећи Александра Карађорђевића с обитељи. Средишње су власти пројекту тисућугодишњице хрватског краљевства стога редовито пружале сваки вид потпоре, а поједини дијелови реализације тешко су могли проћи без њезиних представника. Средишњој прослави у Загребу, у коловозу 1925. године, тако су присуствовала петорица министара, али и сам краљ, те краљица Марија за чији је посјет био предвиђен свечани соколски слет на стадиону Грађанског на Мартиновки. Овај је програм, међутим, на крају ипак прекинут, и то у тренутку када се краљевски пар већ смјестио у средишњу ложу, због почетка грмљавинског невремена које је, како су говорили свједоци, посве потопило терен, а како су говорили тадашњи медији, истог дана на ширем градском подручју ударима громова однијета су три живота. Репризна се свечаност ипак успјешно одвила мјесец дана касније, уз присутност краља којег је професор загребачког филозофског факултета Виктор Новак поздравио као човјека који је „хисторијским дјелом државног и народног уједињења оживио сјај круне Томислава“ и тако остварио „тежње Томислава и Немањића“. Поред Југославенског соколског савеза, који се истицао као организатор, своје је представнике, уз бројне културне институције, овом пригодом одаслала и Орјуна. Наравно, није изостао ни Светозар Прибићевић, водећи међу Србима Пречанима.
Бројна друга хрватска мјеста Томиславов јубилеј обиљежавала су градњама, подизањима споменика или спомен-плоча, а било је и прослава сличних оној загребачкој – свечаним тоном, као и наративом. Мостар је, примјерице, као мјесто средишњег славља за Херцеговину, у српњу 1925. године окупио велик број политичких и војних дужносника, али и представнике нехрватских односно некатоличких „племена“, Српског певачког друштва Гусле и муслиманског тамбурашког друштва Итихада. Као круна прославе, до листопада је на Подвележу формирано низ кријесова у облику слова Т и А, симбол иницијала слављенога краља из прошлости и слављенога краља из садашњости.
Поводом јубилеја, краљевски пар је тијеком јесени подузео велико путовање по Далмацији и приморју. У овим се крајевима, са слављења Томислава, фокус у пракси помакао на слављење првенствено Александра, уз што чешће успоређивање с Томиславом. Турнеја је започела у Дубровнику, гдје су краља у грушкој луци поздравили натписи на којима је називан „носиоцем“ и „обновитељем нове слободе Дубровника“, док су новине писале како су Дубровчани дочекали „првог краља своје крви“. На Корчули је потом дочекан као „хрватски сељачки краљ“ и „творац споразума Срба и Хрвата“. У Шибенику, на обали која је носила његово име, постављен је славолук с натписом „Александре – Шибеник је твој!“. Средишња прослава у Сплиту означила је и форте за причу о повезаности Александра и Томислава, будући да је ондје истакнуто како је Краљевина СХС директни сљедник средњовјековне Хрватске, а Александар „први народни краљ који се спустио под Марјан послије скоро једног миленијума“, односно први након Томислава и црквених сабора из 925. године. Изворни план онемогућиле су ипак вањскополитичке околности – рушење монархије у оближњој Албанији и проглашење за предсједника Ахмед-бега Зогуа који је одмах почео јачати сурадњу с Италијом, главним фактором нестабилности за источни Јадран, због чега се Александар од протоколарних активности што прије морао вратити оним дипломатскима. Стога је на концу ипак изостало обилажење Имотског, Врлике, Омиша, Бенковца, Биограда на Мору, Сиња, Сушака, Раба, Крка и низа других мјеста.
Леон Ћеванић: Поклич „За дом – спремни“ не потјече из Аустро-Угарске, већ из усташког покрета
И хисториографска продукција, која је овакве обљетнице дочекала као пригоду за рад на знанственим синтезама цјелокупне хрватске прошлости, није се у битном удаљавала од оваквог доживљавања првога хрватског краља. Капитална Шишићева „Повијест Хрвата у доба народних владара“, као и Хорватова „Култура Хрвата кроз 1000 година“, тако не пропуштају нагласити да је Томислав српског кнеза Захарију примио „лијепо“ и „братски“, баш као и да су Хрвати и Срби већ тада „били сложни“.
Колико је сам краљ Александар држао до Томислава, а и улоге своје личности спрам његове, више од свега ипак говори податак да је у сијечњу 1928. године, када му се родио трећи син којем је, у складу с тезом о „једном народу од три племена“, након српског Петра и словенског Андреја, требало бити додијељено хрватско име, одабрао управо име Томислав. Убрзо потом маленом су се краљевићу дошли поклонити и фратри из Дувна, упутивши краљу Александру истодобно молбу „да се град Дувно убудуће назове Томислав-град у почаст принца Томислава и круњења првог хрватског краља Томислава“. Молба је очито била добро прихваћена, будући да је до краја исте године у Дувно одаслан „Указ Његовог Величанства Краља, којим се у знак краљевске пажње даје име граду Дувно по имену Његова Височанства принца Томислава ’Томиславград’“.
Кронолошки посљедње, а симболички вјеројатно најснажније постављање Томислава у пантеон заједничких југославенских владара праутемељитеља, своје је остварење доживјело у пријестолници, у Београду. Пригодом уређивања интеријера Дома Народне скупштине којим је између 1934. и 1938. године руководио руски архитект Николај Краснов, одређено је да се у њему представи симболика повијесне сложности народа Југославије. Персонифицирана кроз њезине типске представнике, у своје је средиште поставила Карађорђа као оснивача владајуће династије, а окружила га српским царем Душаном, словенским кнезом Коцељом и, дакако, хрватским краљем Томиславом, дјелом Вање Радауша. У улазном холу, као дио цјелине, Томислав се ондје налази и данас, заштићен као споменичка баштина. Преживјевши све ратове и државна преуређења, дочекао је тако и своју нову округлу обљетницу.
Извор: П-Портал
