Засновано на стотинама сати разговора са савременицима, „Смрт слободи“ је можда најпотпуније биографско дело о великом Бориславу Пекићу
Да човек не сме пристати на мање од слободе, било је уверење Борислава Пекића, његов заштитни знак.
О томе говори књига Смрт слободи Драгољуба Мандића коју је недавно објавио „Vukotić media“, а коју је упутно сад читати не само зато што је 2. јула годишњица Пекићеве смрти, већ пре свега да би се потражили одговори на питања која су и дан-данас присутна.
Политичка биографија писца
Борислав Пекић провео је живот верујући да слобода вреди више од мирења са временом у којем се живи. Хапшен, прогоњен и често усамљен у својим уверењима, веровао је да слобода, демократски поредак и достојанство појединца нису политички програм него услов људског живота. Није дочекао друштво за које се залагао, а слобода, демократска култура и одговорност према друштву део су и савремених расправа и друштвених тежњи. Аутор књиге, млади историчар Драгољуб Мандић, посветио је ово дело политичкој биографији великог писца, од најранијих дана до смрти. Писана хронолошки и заснована на богатој литератури, периодици, објављеним документима, архивској грађи, али и стотинама сати разговора са савременицима, ова биографија је можда најпотпуније дело о великом књижевнику.
Разлога за демонстрирање је било много
Са дозволом аутора и издавача, наводимо део из Смрти слободе о студентским протестима 1968. године:
„Европом је шездесетих владао дух побуне. Прво у западном Берлину, а после у Француској и Италији, млади су изражавали незадовољство послератним друштвеним развојем.
Упркос нејасним захтевима, облаци студентских демонстрација, који су се те ’68. ширили по читавој Европи, почетком јуна су се надвили и над Београдом. Разлога за демонстрирање је било много: потешкоће у спровођењу привредне реформе, пораст незапослености, опадање производње, све израженије друштвене неједнакости и друге аномалије које су довеле до напетости у читавом југословенском друштву.
Повод је био инцидент који се десио 2. јуна током приредбе Караван пријатељства на Новом Београду, која је била намењена учесницима радне акције. Приредби су желели да присуствују и студенти, али пошто им то није дозвољено, дошло је до великог сукоба између бригадира, студената и милиције која се умешала. Због великог незадовољства, око 3.000 студената је исте ноћи кренуло ка центру града, гурајући пред собом ватрогасна кола заплењена током сукоба. Кордон милиције их је зауставио код подвожњака и растерао употребом силе. Међутим, то је само довело до ескалације побуне, па је 3. јуна образовано студентско вођство и истакнути су јасни захтеви.
Пекић је подржавао студентски покрет пошто није одолео његовом романтизму, али му идеолошки није припадао због левичарске обојености. Али, када га је 3. јуна Живојин Лазић одвео на Филозофски факултет, Пекић није могао остати равнодушан према ономе што је тамо видео: ’Призор у унутрашњем дворишту је импресиван. Подсећа на Конвент у време Француске револуције. Говори се много и јасно. Захтева се такође много, али мање јасно.’
Писмо студентима
Одмах се придружио писцима који су потписивали писмо подршке студентима. Живојин Павловић, чувени режисер и књижевник, сведочи да је Пекић био један од првих потписника: ’Уто се појављују Борислав Пекић и Мирко Ковач. Потписују без приговора. Пекић – висока, светачка фигура – пискавим гласом саопштава да текст неће читати; све што је до сада потписивао потписао је ’на бело’!’ Наредног дана, писмо је пред студентима прочитао песник Милан Комненић: ’Са узбуђењем и дивљењем пратимо вашу борбу која је постала питање савести сваког поштеног човека ове земље. Свесрдно подржавамо вашу храброст да поставите не своје уске универзитетске захтеве, већ да отворите и освежите битна питања слободе, истине и правде у социјалистичком друштву.’
Истог дана Пекић је позвао редакцију Књижевних новина и иницирао да лист званично стане иза демонстрација, што је и учињено. Иако је вредно радио на припремању броја који ће пренети оно што студенти имају да кажу, Пекић је брзо изгубио очекивања од крајњег исхода демонстрација: ’Ја ништа не очекујем. Свестан сам потпуно бесмислености свега што се догађа, али се не одупирем плими. Пријатно је бити ношен некуда. Ни куда није важно. Увек се, ионако, на исто место стиже.’
Упркос томе, није желео да шири дефетизам и у коментарисању ситуације се углавном служио сарказмом. Међутим, своје расположење није могао да крије пред супругом која је, за разлику од њега, потпуно подлегла револуционарној атмосфери. То је довело до прве свађе између њих, а повод је био амблем Црвеног универзитета ’Карл Маркс’ на Љиљанином реверу, као и њена жеља да га и сам Пекић понесе. У сукобе је онда почео да улази и са учесницима демонстрација, револтиран њиховом површношћу, самопрецењивањем и лицемерјем.
Дневници Борислава Пекића (трећи дио): „Нема књижевности без духовног револта”
Кад све прође
О једном од њих, који се десио код ’Трандафиловића’, Пекић је записао следеће:
’Кад све прође, долазићете неко време овамо – под липу – да се дивите сами себи и причате о славним временима 1968, седећете са мном под том липом, све док будем хтео да вас слушам и да вам се дивим, а онда ћете једног дана, кад вам магла тог сомнамбулног, али чаробног јуна, спадне са очију и кад тим новим, а заправо древним очима себичњака, угледате своју генерацију како не хвата никакву маглу, него угодне положаје, ви ћете једноставно нестати. Поново ћу вас срести као уреднике угледних издавачких кућа, који ће ми, тапшући ме по рамену и гледајући кроз мене као кроз клозетски прозор, одбијати рукописе, или ме, после пет година рада на њима, слати да их још наредних пет прерађујем и преуподобљавам ономе што је тренутно ‘згодно’ – јер ово је, брате, и сам знаш баш сад стварно крајње незгодно – а кад вас будем подсећао, мада ја то нећу чинити, не верујем да ћу бити толико љут да пређем границе пристојности, ако вас, дакле, будем подсетио на наше разговоре под липом, нећете се ви сећати ни разговора, ни липе, а најзад, док стигнем до врата ваше канцеларије, ни мене!’
Иако су му револуционарни говори ’понекад дизали притисак’, Пекић је до самог краја наставио да посећује демонстрације.
Касније, неколико месеци по окончању демонстрација, Пекић је анализирао билтене, дневну и студентску штампу, те је записивао имена људи који су се најчешће појављивали. Тада је обећао себи да ће ’кроз једну деценију, потражити сва та имена и разговарати са њима’. Питао се коме ће и шта донети јун 1968. године? На срећу српске књижевности, Пекићу је донео решење за фабулу романа на којем је тада радио. Кроз две године, он ће бити објављен под насловом Ходочашће Арсенија Његована.“
Извор: Време
