Медвеђе услуге и расипничка потрошња

Од пандемије у марту 2020. године нашу фискалну политику све више карактерише неселективна и једнократна потрошња, а све мање потрошња која је усмерена на дугорочније решавање проблема. Какве могу бити последице такве потрошње за остале јавне политике, поготово за социјалну, породичну и демографску

Вучићево писмо пензионерима, (Фото: Време)

Да се разумемо на почетку, нема ништа погрешно у томе што (било која) влада жели да води социјалну, демографску или било коју другу јавну политику, и што предвиђа да се за неке политике издваја више, а за неке мање новца. Социјална политика је посебно важна у друштвима у транзицији, у којој се Србија још увек налази. Демографска је још важнија у условима депопулације и старења становништва. Али баш отуда што се ослања на јавну политику и буџетску подршку да би решила проблеме из ове области, влада има већу одговорност у томе како је спроводи. Јер новца с којим се води јавна политика увек има само у ограниченим количинама. Ако га погрешно потрошите на једној страни, имаћете га мање на другој. Исто важи и за правичност јавне потрошње: ако га неправично потрошите на једној страни, неправичност јавне потрошње се увећава, јер га неће бити за друга питања која захтевају праведна решења.

Једнократне мере – Медвеђа услуга

Од пандемијске 2020. године, Влада Србије, мимо регуларних издвајања за социјална питања, пензије и демографска питања, све више троши неселективно и једнократно. Присетимо се неких најиздашнијих буџетских издатака тог типа у периоду 2020–2023: једнократна помоћ свим грађанима од 100 евра; једнократна помоћ пензионерима од 20.000 дин.; једнократна помоћ младима 16–29 година у износу од 240 евра; једнократно повећање од 100.000 динара за рођење другог и трећег детета; помоћ младима 1–16 година; једнократна помоћ пензионерима од 20.000 дин; једнократна помоћ социјално угроженима од 10.000.

Размотримо најпре неселективност овакве потрошње. Новац који је расподељен по принципу “свима исто” има мањи ефекат. Сиромашан који зарађује мање од 50.000 месечно има више користи од 100 евра од оног који зарађује више од 200.000 динара. Овом другом тих 100 евра значе мање. Ефекат помоћи био би израженији да бољестојећи нису добили ову помоћ, а да су лошијестојећи добили већи износ.

Трајање се разликује од мере до мере. Део мера које треба похвалити јесу мере на дужи рок: повећање пензија за 20 одсто, увећан додатак за рођење првог детета, субвенције родитељима за куповину првог стана по основу рођења детета у износу од 20.000 евра. Други део су једнократне мере, које заправо представљају неку врсту медвеђе услуге. Оне не помажу популацији на коју су усмерене, јер не обавезује владу да их стално примењује. Једном када се мера спроведе, владина обавеза престаје.

Депопулација и њени узроци

Депопулација, илустрација, (Фото: Нулта Тачка)

Када се анализира на шта су усмерене ове мере, види се да се истичу питања депопулације и старења становништва, што су теме о којима се мало прича у јавности, јер нису тако атрактивне као питање Косова, страначке политике или избора, али која су важније за благостање грађана. На ове проблеме скренуо је пажњу недавно објављени “Извештај о људском развоју за Србију”, који закључује да је демографска слика Србије неповољна, те да “смањивање и старење популације може негативно утицати на економски развој, раст продуктивности и технолошки прогрес и инвестиције у развој и иновације”.

Депопулација није последица искључиво масовног исељавања, већ и других фактора као што су одлуке да се рађа мање деце, краћег живота, искључености дела становништва из привредних и друштвених токова или лошијих послова које је Србија добила у глобалној расподели рада.

Од политичких промена 2000. године, посебно се истичу реформе на тржишту рада, које су погоршале позиције нижих и средње квалификованих радника кроз погоршање нивоа социјалних права (нпр. укидање топлог оброка) и увођење регресивног опорезивања (радници са нижим примањима плаћају процентуално виши порез). Ове мере смањиле су доходак доњих 50 одсто становништва у периоду 2000–2015. године. Ово је послало поруку инвеститорима да се улагање у радно интензивне послове не исплати. Млађи људи су посебно погођени флексибилним радним законодавством које их гура ка секундарном тржишту рада и несигурним пословима на којима су потплаћени. Све ово је додатно смањило потражњу за нижом и квалификованом радном снагом, која је заправо у највећем броју емигрирала из Србије од 2000. године од данас.

Депопулација је додатно оснажена породичном политиком која је толико пооштрила услове за добијање дечјег додатка да четворочлана породица са двоје деце практично више не може да се квалификује за дечији додатак.

Екстремни примери расипничке потрошње

Да би се решили проблеми депопулације, старења и пензија, потребно је, дакле, да се ове мере врате на тачку пре промена. Чинило се да је овај проблем препознат 2016. године, када је направљено посебно министарство за демографска питања, које је после укинуто а демографска политика је придодата Министарству за социјални рад. Упркос свему томе, у демографској и породичној политици, уместо политике усмерене на задржавање младих и њихово активирање, уочавамо честу једнократну и неселективну новчану помоћ.

На другим местима пак видимо потрошњу на пројекте који нису усмерени на проблеме благостања и људског развоја. Рецимо, за пројекат Еџпо 2027. и национални стадион је за 2024. годину планиран издатак од 25 милијарди динара (213 милиона евра). Овај новац резервисан је за грађевинску индустрију, која је у последњих десетак година у великом процвату. Слично је и са заштитом човекове околине. Прошле године Влада је у ребалансу буџета укинула еколошке таксе за предузећа која загађују околину у износу од четири милијарде динара (34 милиона евра). Ова 34 милиона подразумевају толико мање новца сваке године за друге пројекте заштите човекове околине или здравствене политике који сада не могу да се ураде. Ова три пројекта представљају велику редистрибуцију националног дохотка корпоративном сектору.

Да би се виделе размере овакве редистрибуције, на графикону је представљено поређење потрошње за два поменута пројекта (Еџпо 2027, национални стадион) са неким најзначајнијим социјалним пројектима и институцијама. Лако се може видети да се потрошња на ове буџетске пројекте налази у равни са највећим пројектима социјалне политике, а да увелико премашује укупне буџетске вредности за нека министарства, инспекторате, судове, агенције и друге институције од којих зависи друштвено благостање.

Ово су, разуме се, екстремни примери расипничке потрошње и редистрибуције богатства. Али таквих примера у буџету има на све стране. Контролом оваквих трошкова, те јавном потрошњом која је усмерена на пројекте који дугорочно решавају проблеме депопулације, социјалне заштите, тржишта рада и пензионера, јавне финансије би биле више у служби реалних животних питања од којих зависи будућност свих грађана ове земље.

Душан Павловић

Извор: Време