Пише: Јанис Варуфакис
Бивши шампион у тешкој категорији Мајк Тајсон једном је славно изјавио: „Свако има план док не добије ударац у главу.“ Управо то се може рећи за долазећег британског премијера, као и његове претходнике, нарочито после спектакуларне дефенестрације Лиз Трас након свега 49 дана на позицији премијерке 2022. године. Сви имају сјајан план док их тржиште британских државних обвезница не тресне посред лица.
Енди Бурнам, Најџел Фараж и мој пријатељ Зек Полански мораће да се носе с тим, ако стигну до резиденције на адреси Даунинг стрит 10. Верујем да они то већ знају. Али не мислим да су свесни правих размера и природе овог проблема.
Општеприхваћена мудрост каже да тржиште обвезница чине људи који уштеђевину улажу у државне обвезнице, тражећи најповољнији однос између висине каматних стопа и ризика који те стопе носе. На пример, могуће је да увећани приноси на обвезнице сигнализирају да тржиште очекује да долазећа инфлација смањи добит од фиксних камата. Још горе, могуће је да увећани приноси указују на ризик банкрота државе, као што се догодило у Аргентини и Грчкој.
То је, мање-више, оно што уче студенти прве године економије и финансија. И све је то тачно. Али у тој причи недостаје најфасцинантнији и најпроблематичнији аспект тржишта државних обвезница Велике Британије: ствар је у томе да способност британске владе да успешно рефинансира свој јавни дуг од готово 3 билиона фунти (4 билиона долара) не зависи примарно од малих штедиша који одлучују да инвестирају у британске обвезнице.
Изгледи британске владе да успешно прода свој дуг много више зависе од добре воље бројних финансијских институција са седиштем у Сједињеним Државама и њихове спремности да позајмљују значајне суме долара да би куповале британске обвезнице. Купљене обвезнице онда користе као залог за подизање зајмова за сопствене потребе у Сједињеним Државама.
И ту је проблем. Огромна је разлика између позајмљивања од малих штедиша и великих шпекуланата који морају да се задуже да би купили државни дуг. Штедише се фокусирају на дугорочну кредитну способност. Спремни су да толеришу улагања у инфраструктуру која на краћи рок увећавају дуг, ако постоје добри изгледи да очекивани профит покрије задужење на време и у потпуности.
Шпекуланти који се задужују да би инвестирали играју по другачијим правилима. Много су нервознији и склонији маргинским позивима. Ако обвезнице које су купили почну да губе вредност, решиће их се без превише размишљања, у страху да неће моћи да исплате повериоце, због чега се пад вредности претвара у потпуни слом.
Зашто британске обвезнице у тако великој мери зависе од америчких шпекуланата који се задужују да би их куповали, за разлику од немачких, јапанских, италијанских или грчких обвезница? Зашто је свака британска влада принуђена да се ослања на приливе од задуженог америчког капитала?
Све је почело 50-их година 20. века када је лондонски Сити тражио начин да сачува релевантност после пропасти Британске империје. Решење је пронађено у издвајању засебне нише у настајућој доларској империји, што је институционализовано споразумом из Бретон Вудса. По том споразуму биле су предвиђене ригидне контроле за америчке финансијере, а лондонски Сити је био у позицији да им понуди три важна механизма којима ће се та ограничења ублажити.
Прво, трговинска експертиза и правни систем у Лондону омогућили су им високу ефикасност пословања и заштиту од било каквих спољашњих интервенција, укључујући демократску одговорност. Друго, британска мрежа прекоморских јурисдикција пружила им је невероватне могућности за избегавање плаћања пореза. Треће, Лондон је убрзо постао место где се сливају реке петродолара и евродолара, да не говоримо о доларима сумњивог порекла које су страни банкари произвели изван Сједињених Држава.
Велики британски парадокс може се сумирати на следећи начин: док је реална економија Велике Британије пропадала, лондонски Сити је цветао. Када је Бретон Вудс систем укинут 70-их година, амерички финансијери су открили још једну корисну функцију Ситија: краткорочно задуживање у Сједињеним Државама ради куповине дугорочних британских државних обвезница, које се онда могу брзо продати да се отплате кредити. Тај процес су понављали стално изнова, уз добар профит.
Ето зашто је британска влада принуђена да се ослања на америчке институције. Да би се све наставило по старом, Лондону су потребни амерички биланси спремни да се шире даљим задуживањем и куповином британских обвезница као колатерала за одржавање ликвидности у Сједињеним Државама.
Другим речима, наличје успешности лондонског Ситија јесте то што је Велика Британија, упркос томе што се задужује у валути коју сама штампа, практично изгубила финансијски суверенитет. Да, Сити има стратешки важну позицију у глобалном доларском систему и влада Велике Британије мора да одржава централну позицију Ситија у америчком финансијском систему. Докле год буде тако, ингеренције премијера Велике Британије сводиће се на премештање лежаљки на палуби Титаника.
Постоји алтернатива том необичном облику финансијске потчињености интересима финансијера из Сједињених Држава, али то би подразумевало спремност да се прихвати пад фунте и пад вредности некретнина. То би такође захтевало јавне инвестиције кроз нову инвестициону банку која би емитовала обвезнице за које гарантује Енглеска банка.
Премијер Велике Британије који би покушао да улаже у јавна добра, док истовремено толерише финансијску потчињеност Велике Британије америчком капиталу, могао би гурнути Британију ка интервенцији Међународног монетарног фонда. Тако би она искочила из тигања – само да би завршила у ватри. Не заборавимо, једина сврха ММФ-а је да служи као политичка полуга којом се земљама одузима суверенитет над сопственом пореском политиком и политиком потрошње – као што је показао пример Грчке. Да ли актуелни кандидати за највишу позицију у Великој Британији то схватају?
Извор: Project Syndicate
Превод: Ђорђе Томић/Пешчаник
