Пише: Леон Ћеванић
Према повијесним изворима, Мирослављево јеванђеље настало је по наруџби хумског кнеза Мирослава Завидовића на подручју данашње Црне Горе, док тврдње Слободана Просперова Новака да је рукопис настао око Стона и да представља „хрватски кодекс“ немају упоришта у релевантној хисториографској и филолошкој литератури.
У свом рецентном гостовању у Подкасту Велебит Слободан Просперов Новак, повјесничар књижевности и умировљени свеучилишни професор, уз низ спорних интерпретација повезаних с временом Другога свјетског рата и непосредног пораћа, опсежно се дотицао и повијесног развоја и међуодноса хрватског и српског књижевног језика (снимка емисије под насловом („Просперов: Српски језик не постоји – Срби говоре хрватским језиком“ доступна је овђе). Просперов Новак је притом изнио низ тврдњи о повијести језика представљајући их као неоспорне и опће познате чињенице, које се разликују од стајалишта превладавајућих хисториографских и филолошких извора. Једна од таквих тврдњи односи се на Мирослављево јеванђеље, славни илуминирани рукопис из 12. стољећа. Новак је тако изјавио:
„Мирослављево јеванђеље није никакав српски кодекс, то је хрватски кодекс настао у просторима данашње Хрватске, око Стона, и нема никакве везе са Србима. То што се зове Мирослављево то је сасвим случајно, било је у посједу тога човјека, а касније су га на Хиландару поклонили српскоме министру, па га је овај дао Русима да га објаве“. Након тога, додао је и како Срби тврде да њихова књижевност почиње тим дјелом, иако је ријеч о „украденом хрватском Јеванђељу“. (доступно овђе од 13:46 до 14:31)
Релевантна литература о овој теми доказује, међутим, посве опречне информације од оних које износи Просперов Новак. Најприје, унутар текста самог Јеванђеља, на његову посљедњем, 181. листу уписани су подаци о околностима његова настанка,[1] гдје стоји како је оно настало по наруџби хумскога кнеза Мирослава Завидовића (око 1133-1196/1199), иначе старијег брата српског великог жупана Стефана Немање (1166-1196), оснивача династије Немањића.[2] По каснијим датацијама и анализама,[3] уобичајено се наводи како је сврха израде овога кодекса било опремање Мирослављеве задужбине, епископске цркве светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу (данашња Црна Гора), а неријетко се као најреалнију претпоставку истиче како је Јеванђеље и настало управо ондје.[4] Идентитет његова аутора засад остаје нејасан, при чему се зна да је наслове и напјеве црвеним мастилом исписивао дијак Глигорије, који се као такав и потписао на споменутој задњој страници,[5] док је само Јеванђеље биљежио вјеројатно главни писар у цркви, чије је име остало незабиљежено.[6]
Према томе, ово дјело није се, као што Новак тврди, тек случајно нашло у посједу кнеза Мирослава по којем је накнадно названо, већ је настало баш по његову захтјеву. Исто тако, засад остаје неоспореном тврдња према којој је оно написано на простору данашње Црне Горе, а не Стона, односно данашње Хрватске. Притом, као још битније, треба имати на уму да је Мирослављева власт над хумским крајем у првом реду обиљежена његовим заједничким дипломатским и војним кампањама с братом Стефаном Немањом,[7] који је тијеком друге половице 12. стољећа ширио подручје које је контролирао према западу, све до обале Јадрана, остављајући град Дубровник у потпуном окружењу. Немањина и Мирослављева земља у том су времену функционирале практички као јединствена вањскополитичка цјелина[8] која је неријетко била освајачки расположена према Дубровнику и његовом околном простору, данас већим дијелом смјештеном унутар граница Републике Хрватске.
У Никшићу отворена изложба „Мирослављево јеванђеље – божанско надахнуће“
Ратовања Немање и његове браће (јер, осим Мирослава, у овим је потхватима судјеловао и њихов брат Страцимир)[9] додатно оспоравају могућност да је Мирослављево јеванђеље у тренутку настанка могло бити и на који начин повезано с хрватским владарима или онодобним хрватским простором. Новаково повезивање Јеванђеља са Стоном могуће је пак једино због тога што је Стон, точније манастир Богородице Стонске, дуго времена био сједиштем Хумске епархије, да би средином 13. стољећа за сједиште била проглашена управо црква светог Петра и Павла у Бијелом Пољу, у којој се тада још увијек чувало Мирослављево јеванђеље.[10] Исто тако, иако није сасвим јасно када је Јеванђеље пренесено из Бијелог Поља у хиландарски манастир,[11] не постоје подаци који би упућивали на његово насилно или протуправно отуђење, а особито не на отуђење Хрватима од Срба. Од 19. стољећа, када је први пут указано на важност овог дјела те се оно почело суставније знанствено истраживати, Јеванђеље је често мијењало власнике, али такођер никад није било украдено,[12] а све до уназад 20-ак година није било ни предметом интереса хрватске дипломације нити хрватских знанственика.
Извор: П-Портал
