Човићев свилен гајтан за Душка Ивановића узбудио је спортску јавност на друштвеним мрежама али се коментатори великих медија нису огласили. Жалосно је што се изостанак било какве реакције могао очекивати.
Није неуобичајено у савременом, а као некада, гладијаторском спорту, да се тренер промени на почетку сезоне. Уговорима је све то омогућено, па се, разуме се, и тренери штите новчаним обештећењем.
Међутим, и мање медијски експониране личности при отказу очекују неки суд о свом раду. На друштвеним мрежама публика се поделила на оне који су замерали Душку Ивановићу на поразима са обновљеним тимом и на оне који су мишљења да је старом упорнику требало оставити време да тим доведе у ред. Етаблирани кошаркашки коментатори великих медија у Србији тим поводом ћуте. Не знамо њихово мишљење, а држимо до њега, упућени су људи: да ли је Душко Ивановић заиста крив и ако јесте – због чега?
То су питања важна и због најочигледније последице Човићевог свиленог гајтана за Ивановића – нема више двојца који је будио наду да би се могла регенерисати београдска кошаркашка тренерска школа која је од времена професора Александра Николића била на највишем светском нивоу и, наравно, представљала је замајац целокупне, што би Слободан Владушић рекао: српске, а не југословенске, кошарке.
И да није тако, елементарни професионализам би захтевао неки коментар. Сви знају, и тако је од Кулина бана, да су новинари који прате поједине клубове на неки начин њихови сужњи, ограничени у могућности да критикују актуелну управу. Зато су редакције прибегавале трику да на такве критике потпишу неко друго познато спортско перо.
Данас уредници спортских медија, последњи је случај Николе Миротића, праве велику тарапану, а онда, после очигледне брљотине политичара у клупском дресу, понашају се као да је вук појео магарца, а они онај лук из друге пословице, нису ни јели ни мирисали.
У ситуацији спреге клубова са комуналним инвеститорима и високом политиком, беда спортског новинарства људски може да се разуме; кривицу отписаних, па и Душка Ивановића, утврђује Карађоз; све то нас не ослобађа од обавезе да младим спортским фановима не дошапнемо о чему се ради.
Александар Живковић
