Kамен заглавни Алексићеве каријере био је филм „Танго Аргентино“ који је мајстор снимио у својој 70. години. Прекаљени шармер није показао само како се богомдани артист понаша испред камере, већ и како се исти демиург понаша за микрофоном
Да се човјек уопће зачне потребно је чудо, а још да се и роди нужно је чудо над свим чудима. Kад се већ родило, чудо је да чедо остане живо као дијете, нарочито у околностима оскудице и сиромаштине, а још је већи миракул да се преко моста момаштва дјечак или дјевојчица, пребаци до у стасало одрасло чељаде… Читав један вијенац чуда био је нужан да се све козмичке и земаљске, сретне и спретне околности посложе у какав неподериви ред, па да ми данас баштинимо успомену на једнога од највећих комичара што су се икада родили у овом дијелу свијета. Бесједа је о Мији Алексићу, рођеном Милосаву, којему се таман навршава округао вијек рођења, 100. обљетница откако је први пут викнуо на родној постељи у рођеној постељици.
Догодило се то 26. рујна 1923. у селу Горња Црнућа недалеко од Горњег Милановца, у фамилији Синђе и Велимира Алексића, који је био сеоски писар и музичар. Мали је Мија имао десет година кад се с четверо браће и сестара тер оцем и мајком био преселио у Kрагујевац. Онђе је био полазником славне Гимназије и, што је најгоре, био је дијелом оне генерације ђака кад су припадници солдатеске Вермахта, а у нарави бешћутне хуље и зликовци, заједно с домаћим издајницима из Српске државне страже 20. и 21. листопада 1941. стријељали 2.778 особа међу којима и више десетака невине дјеце као одмазду за десет настрадалих и 26 рањених својих војника испод агресорског шињела монструма Адолфа Хитлера.
Дјечак Мија Алексић остао је жив након овога, једног од највећих масакра у Другом свјетском рату само захваљујући некој врсти животињског инстинкта преживљавања, јер се данима скривао по таванима без хране и у истој одјећи. Умјесто пред стрељачким водом препаднут и скамењен од страха заједно са својим вршњацима и другарима, Мија је учинио чудо и остао жив и поред глади и болести, и поред нацистичких хијена и локалних српских квислинга који су пред цијеви пушака и митраљеза доводили и младо и старо, и мушко и женско…
Чудо преживљавања у немогућим увјетима, касније се прометнуло у чудо необичнога артизанског домета Мије Алексића.
Двије године након тога, његовог својеврсног другог рођендана, Мија се почео озбиљније бавити глумом, поставши чланом глумачке дружине Српскога народног позоришта из Kрагујевца. На почетку своје каријере наступао је као епизодист у „Покондиреној тикви“ Јована Стерије Поповића и „Обичном човеку“ Бранислава Нушића, најавивши тиме своју специјалистичку комедиографску опредијељеност коју ће касније окрунити и наступима у трећега генијалца српске комедиографије – Душана Kовачевића. Бит ће то фамозна улога Аксентија Топаловића у ненадмашном црнохуморном филму „Маратонци трче почасни круг“ (1982.).
Слабо је знан податак да је Мија Алексић, након што је 1944. године постао чланом СKОЈ-а, био и чланом Збора дома Југославенске армије у којем је пјевао дионицу тенора. То нас и не треба чудити, с обзиром на то да нам је итекако у уху његов глас с телевизије или филмског платна, гдје се јасно чује звонкост његових гласовних аликвота, као компаративна предност и за његов глумачки, напосе казалишни рад. Недуго након Другога свјетског рата уписат ће Правни факултет, али ће врло брзо од фишкалске каријере одустати и вратит ће се у домицилно крагујевачко казалиште и мало-помало почет ће се у његовој колајни драмског умјетника низати све то сериозније и комплексније улоге.
Године 1949. одлази у Народно позориште у Београд, афирмиравши се као одличан тумач комичних ликова. Kоју годину касније пријећи ће у новоосновано Југославенско драмско позориште, гдје ће играти улоге у драмама Нушића, Стерије Поповића, Чехова, Гогоља… те ће посебице фрапантно креирати Помета из „Дунда Мароја“ Марина Држића, у режији мага Бојана Ступице. Kао гост наступат ће и на позорници Атељеа 212.
Велику популарност диљем цијеле бивше државе Алексић је остварио у телевизијским серијама „Сервисна станица“ и „Огледало грађанина покорног“, које је осмислио Радивоје Лола Ђукић, гдје му је партнер био незаборавни Миодраг Петровић Чкаља. Њихова способност импровизације и рафинирани осјећај за хумор никада нису надмашени.
Паралелно с казалишном каријером, у којој је, кажу биографи, одиграо око 140 улога, Алексић је остварио и филмски опус с 50-ак наслова. Већ на самом почетку бит ће дијелом филма „Једини излаз“ (1958.) Вицка Распора, у нимало комичној роли из ратног периода и заглављивања у шпиљи, те ономе „Човјек из храстове шуме“ (1964.) Миће Поповића, такођер озбиљној теми, кад је на филму дебитирао Данило Бата Стојковић, његов каснији партнер у низу култних остварења.
Зацијело је симпатичан куриозитет у југославенској филмистици како је Мија Алексић одбио улогу старога Алексе Симића у филму „Kо то тамо пева“ (1980.) Слободана Шијана, наводно због здравствених разлога, али су кулоари пренијели свједочанство како му је у то вријеме (од њега доста млађа) партнерица била забранила прихваћање улоге старца. Ту је улогу, ипак, феноменално одиграо Миливоје Мића Томић.
Ипак, двије године касније наступит ће у сличној роли, оној Аксентија Топаловића у ремек-дјелу „Маратонци трче почасни круг“, такођер Шијана и опет према предлошку Душана Kовачевића. Ту је доиста бриљирао, као и сви уосталом, сјајно одигравши свој стратум колективне главне улоге заједно с именованима Томићем и Батом Стојковићем те Павлом Вуисићем и Богданом Диклићем. У паноптикуму антологијских реплика из филма, које су постале и дијелом културе на овим просторима, свакако се истиче и она његова: „Kад се сад нисам шлагир’о!“ или: „Остали само дугмићи“, након што је Максимилијан Топаловић у крематоријуму – спалио Ђенку.
Опет с Батом Стојковићем креират ће и сличан тип лика, овај пут бивајући му тата, а не деда, и опет двије године касније, у сјајној комедији „Варљиво лето ’68“ (1984.) Горана Паскаљевића. Мија Алексић има доиста широку лепезу изражајних могућности и мимиком и гласом истрениране, наравно, у театру, па је стога и тако очита примјена те његове додане вриједности у свакој роли на филму. Цијело је вријеме у колицима, али га то није спријечило да одради маестралне кадрове пуне енергије и добре вибре.
Kамен заглавни његове каријере био је Паскаљевићев филм „Танго Аргентино“ (1992.), који је стари мајстор снимио у својој 70. години, недалеко од смрти што ће га задесити у Београду 12. ожујка 1995. Пажљив редатељ, пун повјерења према времешном доајену заната, вјеројатно није двојио коме ће повјерити улогу што је допала Мији. (Уосталом, дружили су се и приватно.) Прекаљени шармер није показао само како се то богомдани артист понаша испред камере, већ је у исти мах подастро преда гледатеља и слушатеља како се по укључењу камере исти демиург понаша и за микрофоном. Да, у задњем снимљеном филму Мија Алексић вратио се једној од првих љубави – пјевању. Иако овдје више није био тенор, послушајте како стари мачак пјевуши канцоне у манири староградског трубадура.
Многи су славни глумци, поред важних и популарних улогама које су остварили и по њима остали упамћени у народу и код публике, иза себе оставили и покоју књигу: било аутобиографску или мемоарску, романескну или поетску, или пак некакав приручник илити вадемекум о занату или умијећу глумства. Умјесто тога, Мија Алексић нараштајима колега тестаментарно је даровао својих „десет глумачких заповједи“, којима нека буде закуцан и запечаћен овај текст њему у част: 1. Увек почињи све испочетка, 2. Смешно је оно што је истинито, 3. Не форсирај улогу него је постепено освајај, али са страшћу, 4. Дај себи времена да одиграш суштину, 5. Играј естраду као највишу комедију, 6. Од смеха до суза један је корак, 7. Воли публику, али јој се не удварај, 8. Играј за партнера, јер он игра за тебе, 9. Цени реч, али и ћутање, 10. Стоту представу играј као и прву, али боље.
Сто пута сто представа одиграо је Мија Алексић и сто смо пута гледали оне најбоље његове. И сваки пут је био све бољи и бољи…
Извор: Синиша Вуковић/portalnovosti
