Давно сам престао да пратим политичку мисао господина Александра Вучића. Престао, посустао, духом клонуо, јер немам толико разума, а и, дабоме, сваки пут када предсједник одржи своју дозу препричавања дневних, опасних и могућих догађаја, веома се забринем.

Наш предсједник има необичну склоност да јавност обавјештава о томе како пати од несанице, како се храни, како је забринут, како је он „њима” рекао нешто „оштро”, како „ништа није потписано”, како ће сјутра поћи до Рашке, на пикник – шта ли!?
Не могу бити паметан, али у тој „склоности”, малтене, диктаторском рефрену драгог предсједника препознајем знаке „великомучеништва”, у клиничкој пракси рекло би се да су то одлике „комуналног нарциса”, а он, тако вриједан и забринут, користе друштвене узроке као методу да се доима емпатичним. Другим ријечима, игра на карту (само)сажаљења, па ко се упеца, упецао се.
Но, улов је, по правилу, добар, пуна мрежа сажаљивих и тугаљивих грађана, спремних да се и сами жртвују живећи у фантазији драгог предсједника.
Не знам, заиста не знам, забринут сам како спава, како једе, с ким се дружи, коме служи, наш предсједник. Било би ми лакше, када би Миломир Марић сваког јутра уредно извијестио: како је спавао, како је јео, куда је ишао и ко је изнервирао нашег предсједника.
Шалу на страну, колико год били лакрдијашки иступи препричавања дневних, опасних и могућих догађаја предсједника Вучића, они недвосмислено откривају његову најопаснији склоност, а то је да контролише и прописује истину, једину и праву, коју само он зна.
Вучић то и не крије, он то дословно и тврди да је ту да саопшти „праву истину”, а то што новинари чекају само да најави пресицу драги наш предсједник, значи увијек једно те исто: чекају се резултати служби безбједност, јер наш предсједник не воле произвољности. А „служба” је „служба”, дакле, ту је да удовољи жељи свога предсједника.
Већином би човјек помислио да је Вучић у спрези с медијима развио савршену манипулативну технику; али, полакоте с тим, постоји гори проблем од тога: Вучић заиста вјерује да говори истину. У његовој визији свијета: истина је исто што и његова нарцистичка фантазија.
Пошто је читава држава постала социјално окружење за његову его дохрану, то само значи да ће његов силазак с власти, па кад год се деси, имати веома фаталне посљедице.
Милован Урван