Пише: Ранко Рајковић
Зашто се посматрачи (конзументи умјетности) устручавају да поставе питање: “Да ли је и ово умјетност”? Зато што сматрају да све оно што се налази у умјетничкој галерији представља умјетност. Логично им је да сваки производ изложен у рафовима самопослуга махом служи људској прехрани иначе не би био ту. Зашто би један принцип важио у прехрамбеној продавници а други у умјетничкој галерији. Људи резонују да је умјетност све што се нађе на мјесту које је предвиђено за умјетност и уз то овјерено потписом умјетника. Разбијати такву предрасуду је и тешко и опасно. Усуђујем се. Покушаћу.
Посјетиоци галерија се плаше да их питање: “Да ли је и ово умјетност” може избламирати представљајући их као неуке и припросте особе заостале за савременошћу. С друге стране изложене слике им голицају машту па редом помисле да ће оно што сада виде као умјетност за неколико година постати славно и вредјети много више, поготово уколико представљени умјетник из неког разлога престане да ствара.
Како год, цијене умјетничких дјела врло извјесно потврђују присуство умјетности. Платно, употријебљене боје и остали потрошни материјали који иду уз сликање знају увећати полазну цијену почетног производа за неколико стотина пута када се производ изложи у галерији. А галерија у Црној Гори има поголемо. Дужни смо их попунити умјетношћу и привући што више потрошача умјетничких производа. Пожељно је да они буду што дубљег џепа.
До којих цифара су спремни ићи купци умјетничких дјела? Зависи од потписа умјетника. Данас је изузетно мало умјетника који на основу потписа успијевају продати своје дјело. Тање се буџети намијењени откупу умјетничких дјела. Осим тога све је мање галериста који могу опстати на тржишту и од умјетности понешто зарадити.
Како привући новац у модерну умјетност? На то питање Запад има једноставан одговор. Екстраваганцијом. Ексцентричношћу. Контроверзом. Необичношћу и умјетничког дјела и самог умјетника. Снагом идеје и визије.
Екстраваганцију умјетника до врхунца је довео Салвадор Дали. Свијет нема више таквих, лудака, шашавих генија, назовите га именом којим хоћете. Све је мање и умјетничких дјела која су својим ексцентричностима способна шокирати јавност попут оних које ствара млади британски умјетник Дејмијан Херст.
Ранко Рајковић: Како смо остали без гласачке кутије
Ако су се некада умјетници трудили и успијевали да својом имагинацијом прескоче друштвена ограничења, као Марсел Дишан својом “Фонтаном” на примјер, онда је данас сасвим оправдано надобудно скупе умјетнике вратити у друштвене токове који подразумијевају ограничења заснована на искуствима традиције и здравог разума. Најпотребније је то урадити у оним малим, умјетнички недозрелим срединама као што је Црна Гора. Домаћим умјетницима нужно је скренути пажњу да се умјесто подражавања нових типова умјетности који проистичу из динамичне урбаности мегалополиса приклоне нашим животностима у којима би се концентрисали на постулате креативне умјетности који трају рецимо од пећинског сликарства Алтамире и Ласкоа до данашњих дана. С тим повезано у први план треба истаћи захтјев за основном умјетничком писменошћу која подразумијева алат, занатство, вјештину обраде материјала попут камена, папира, сликарског платна, глине, метала, текстила, разнородних сирових и већ третираних супстанци. Нажалост такви захтјеви се не испостављају ваљда зато што би по мишљењу црногорских сликара и пратећих им ликовних критичара угрозили модерност, а тиме и њихове официјелне послове који би били потцијењени и унижени уколико макар и формално нијесу са модерношћу повезани.
Тврдим да ћете у данашњој Црној Гори међу стотинама и стотинама академских сликара тешко пронаћи некога ко ће знати да брзо и вјерно наслика три сцене са три различита положаја у којима лисица јури, сустиже и хвата зеца. Сликари ће вам презриво рећи да се то њих не тиче јер они припадају постмодернизму.
Управо због постмодернизма имамо хиперпродукцију сликара. Црногорски сликари су имуни и на занатство и на тржиште. Умјесто тога поспјешују приче да живе и стварају у земљи митолошки повезаној са сликарством. Већина сликара и ликовних критичара сматра, да је Црна Гора унапријед задужила сликарство својим кршом, драчом, морем, таласима, облацима, непоновљивом природом. Само на основу тих релација Црна Гора је проглашена земљом сликара. Никада се у Црној Гори нијесу ни покушала успоставити ни правила, ни ред на умјетничком тржишту. Тачније речено никада нијесмо имали довољно капацитета да направимо један умјетнички Пазар на коме би се објективно процјењивала вредност производа и правила каква таква умјетничка селекција. Умјетност и умјетници у Црној Гори углавном су плод самодовољности која се развија у волунтаристичком и квазисоцијалном духу.
Као и све земље око нас и наша држава има своје заслужне умјетнике. Наши су. Дужни смо да их пазимо и поштујемо. Што је њихова дужност? Да буду савремени и доприносе имиџу самопроглашене земље сликара. Покрића за тврдњу да је Црна Гора земља сликара нијесу преиспитивана чак ни на нивоу најнижих реалности. Нећете наићи на податак када, гдје и на који начин је неки црногорски сликар стасао и стекао снагу да прескочи у модерност, уколико је икада прије тога уопште и прошао кроз фазе класичног ликовног заната.
Запитајте се зашто на шеталиштима црногорских градова не сједе сликари иза штафелаја и не раде портрете заинтересованих пролазника за 50 еура на примјер. Викендом би могли зарадити бар половину плате коју сликари примају када се запосле у некој државној институцији гдје бораве у канцеларијама мјесец дана од 8 сати ујутро до 3 сата поподне. Из ове групе изузимам сликаре који су запослени у основним и средњим школама али не и оне запослене на факултетима који су махом лоши учитељи својим студентима. Мноштво сликара ће вам с поносом рећи да су слободни умјетници. Што значи бити слободан умјетник? На који начин слободан умјетник обезбјеђује себи егзистенцију. Оптужујући државу да је занемарила културу?
Сваки грађанин Црне Горе може задовољити своје културне потребе на начин који сам изабере. Мање од 0,5% грађана тражи да му држава обезбиједи сликарске изложбе и књижевне вечери. И поред те суморне статистике треба признати да и сликари и пјесници учествују у изградњи имиџа државе. Међутим имиџу државе ништа мање не доприносе ни људи чији је хоби или сликање или писање поезије и прозе или се неком врстом стваралаштва баве у оквиру здравствене терапије. Кадкад се ови други показују бољим од ових првих. А не траже ништа.
Практично питање гласи што је то код нас издигло умјетност изнад хобија и обичног живота. Мој одговор је. Инокосни пословодни органи.
Директори су до скора имали дискреционо право да купе умјетничко дјело новцем предузећа или институције којом руководе. Куповали су слике за своје будуће пензионере, за своје пословне пријатеље, за јубилеје, за празнике и историјске догађаје, за зидове у својим канцеларијама. То је било златно доба црногорске савремене умјетности. Није потпуно прошло јер још увијек важи правило да се не требају расписивати тендери за јавне набавке до одређеног новчаног износа (ту око 10.000 еура). Да ли сте чули да је неко министарство, предузеће, ДОО, расписало тендер за умјетничку слику. Ја нијесам а сматрам да би требало. Распише се тендер под одређеним условима. Рецимо сликарско дјело треба да задовољава услове симболике, патриотизма, државних обиљежја или пејзажног амбијента у свијетлим бојама са рецимо морским, планинским, шумовитим, речним, сеоским мотивима на унапријед задатом формату. Може се тендером тражити и умјетничко дјело пригодно историјским, културним, епским одразима нашег друштва у класичном или модерном изразу.
Сликари учествују на тендеру. Пошаљу фотографије свог дјела. Стручна комисија засиједа. Направи ужи избор и онда позове сликаре да образложе свој рад. Онај који се покаже најбољим откупи му се дјело. Овакав избор био би користан и за умјетника и за публику јер би и једна и друга страна сазнала нешто изворно о умјетничком дјелу прије него се оно изложи у галерији и појаве се ликовни критичари да све упропасте својим реченичким конструкцијама послије којих никоме ништа није јасно.
Већина наших сликара не проналази теме нити теме успију пронаћи њих изузев, изузев, изузев неког асоцијативног мотива који их повезује са Црном Гором земљом сликара. За откривање тог мотива задужени су ликовни критичари. У спрези са критичарима наши сликари се изјашњавају у великој већини као модернисти, постмодернисти, концептуалисти, енформелисти, минималисти, колажисти, апстрактни експресионисти. Додаћу израз који сам смислио пишући овај текст. Сликари се понашају и као палимпсестисти, јер покушавају да реферирају на старе, већ виђене ликовне обрасце, којима нажалост не приступају занатским маниром и идејом већ онако офрље и имитаторски.
Хоћу рећи да иза дјела већине сликара не стоје ни занатске вјештине, ни идеје, већ хирови и егоизми којима се треба супротстављати једноставним питањем “Да ли се то што радите може назвати умјетношћу?” Наши сликари настоје да се озваниче прибављајући себи име на подручју модерне умјетности. Штампају визит карте. Визит карта је каталог изложбе или плакат који обавјештава да ће се ту и ту, у то и то вријеме отворити изложба слика тог и тог аутора. Изложбу ће отворити вјерни подржавалац или критичар пропагатор. Обавијестиће присутне да је сликар ангажован и да иза његових дјела стоји велико истраживање, мукотрпан рад и снажна инспирација.Тачно. Наши савремени сликари имају инспирацију да мијешају боје. Бојама у своје слике сликари углавном уносе конфузије. Што су конфузије веће то је публика заинтригиранија да у њима пронађе асоцијације по свом мераку.
Црногорска публика воли да је сликари тлаче својим изложбама. Хита на отварања и строго ћути да јој се каква непромишљена ријеч не отргне са усана. Публика се обично диви бојама и понеком мотиву који је подсјећа на нешто. Мало је оних који спомињу композицију, концепцију, ликовне елементе, вјештине. Преиспитивање идеја у њиховом сликарству је потпуно ишчезло. Вјештине које се обично стичу упорном и дуготрајном вјежбом преселиле су се из сликарства у менаџерство и у политику. На изложбама публика не пропусти да похвали оригиналност умјетника. Указује му поштовање дужим стајањем пред сликом која јој се највише свиди.
Када би ту слику могли да испробају у кабини као одјевни предмет, односно да је однесу кући, окаче о ексер и виде како виси на њиховом зиду опет би све остало на истом. И даље би се упирало прстом у потпис умјетника, у боје и процијењену вредност. У нашем народу често се користи изрека “Ако ти је толико добар води га кући”. Та узречица снажно је уподобљена са сликарима, односно њиховим дјелима која уз ријечи пуне хвале уносимо у своје домове. Нема сликара у Црној Гори који својим “стилом” није придобио наклоност зидова Црногорских галерија а одатле и задовољио укусе црногорских домаћина посвећених умјетности. Не постоји стана у Подгорици (важи и за остале црногорске градове), нити зида у стану о којему не висе слике домаће производње. Већином су добијене на поклон или у размјени поклона поводом радосних догађаја. Кућне збирке конфекцијских ликовних дјела представљају кључ за поимање сликарства у Црној Гори – земљи сликара.
