Његош је морао знати да његов гроб неће оставити на миру. Да је сахрањен било где, а камоли на врху Ловћена. Ратовало се око мањих гробова и незначајнијих ћошника и граничника. Да се није копао на вису висова, можда бисмо имали и Ловћен и Његошев гроб.
Чим је рекао: ʼЈа оћу да ме сахраните у ону цркву на Ловћенуʼ, опоменули су га да ће му Турци мртвоме одсећи главу.
Тако је и било. Не само Турци. Аустрија је наредила да се његово тело одмах уклони с Ловћена и то ноћу. Италија га је одмах гађала топовима. Кости су му више пута губили носећи их горе и доле ловћенском хридином. То је и хтео.
Знао је да се над његовом гробницом неће само ломити громови и борити само два страшна символа него и свако зло избљувати и распорити. Хтео је да се и мртав бори с онима с којима се жив борио. До себе је подигао и нас, дао нам општу главу и наменио борбу непрестану. А народ који не може да одбрани гроб не треба ни да постоји. (…)
ʼВреме је стравило небу, камоли кукавној земљиʼ − и већ се зна: Маузолеј људи нису примили. За људе бисмо лакше, али одбила га је увређена планина. Она га сваким даном све више од себе тура и удаљава. И показује прстом. У ствари, ни планина ни људи нису се никад помирили са рушењем капеле. (…)
Није чудо што је духовна обнова Црне Горе почела захтевом да се обнови Његошева капела. Не знам како ни колико је то хитно, али знам да је неопходно и да ће се догодити данас или сутра или за сто година. Ловћен ће маузолеј стрести са себе сам.
Мештровић је велики скулптор. И сам је жртва овог зулума.
Маузолеј би требало поставити негде другде. Не одговара му само једно место. Оно где је.
Матија Бећковић
Извор: НИН