Пише: Драган Кремер
In Memoriam: Мате Мишо Ковач (1941–2026)
Синглица Проплакат ће зора продата је у 300.000 примерака и Ковач је постао неопозива звезда СФРЈ. А онда је одбио да пева под Павелићевом сликом и сину поклонио пиштољ
У оном делу Далмације иза ког је планина Динара, у лепом и старом Шибенику, у пет година и у истој улици Вароша родила су се три знаменита певача: Винко Вице Вуков, Арсен(ије) Дедић и Мате Мишо Ковач. Много касније, други од њих једну од својих карактеристично бодљикавих опаски – “каризма неокрњена талентом” – уперио је наводно баш у трећег. Ипак, 2013. снимили су дует Ми смо лишће с исте гране.
Но, није Мишо био ненадарен. Док је Вице највише утицаја попримио преко Јадрана и остао међу најбољим примерима белканта с ове стране, Арсен је свој средоземни сензибилитет повукао у средњоевропски Загреб, а Мишо је као шеснаестогодишњак почео певајући стране хитове (обраде и препеве) – опори, тамнији глас приањао је за репертоар од Адриана Ћелентана до Реја Чарлса. Млади Ковач напустио је голманску позицију међу јуниорима локалног фудбалског клуба, али није престао да страствено навија за Хајдук из недалеког Сплита.
Из средње школе изашао је као тапетар, а 1961. победио на “Првом гласу Шибеника” и за награду одабрао сингл Елвиса Прислија (чијим ће концертом ‘72. у Њујорку бити одушевљен). Војни рок одслужио је у Београду певајући суботом увече на тада обавезним приредбама, и после ЈНА одлази у Загреб и несигурну егзистенцију. Ипак, наступи у тамошњој Градској кавани довели су га до уговора с водећим издавачем Југотоном, те му је прва (‘мала’) сингл-плоча Не могу престати да те волим – препев Гибсоновог евергрина ICan’t Stop Loving You – крајем 1964. успешна, па следећег лета учествује на “Мелодијама Јадрана” у Сплиту, каснијем чувеном забавно-музичком фестивалу Сплит. Следе синглице с још препева (Вријеме плакања, Сан Франциско, Да је дужи мој дан итд.), у тзв. сребрним тиражима (тада око 50.000 примерака). На другом од најпопуларнијих фестивала, ондашњих средишњих догађаја југословенске естраде – “Ваш шлагер сезоне” у Сарајеву 1969. Мишо побеђује песмом Више се нећеш вратити младог хит-мејкера Ђорђа Новковића, с којим ће сарађивати деценијама. Тираж од преко 183.000 превагнуо је да Ковач те године буде најпродаванији певач с етикетом Југотон.
In memoriam: Никола Бертолино – Одлазак тихог сведока једног времена
Извођачки врхунац Мишо достиже ‘71. победом на сплитском фестивалу: песма Стјепана Михаљинца и Драге Бритвића Проплакат ће зора има нежан клапски увод, а онда снажни глас води кроз патетичне теснаце и обрте (вољена се удаје за другог, али…); синглица се продаје у више од 300.000, Ковач је неопозиво звезда СФРЈуге, усред Хрватског пролећа своју зараду уплаћује за изградњу аутопута Загреб–Сплит (поновиће то 2002)… и замало гине у несрећи код Задра. Волео је јаке аутомобиле, овај га је коштао и ожиљка изнад горње усне па током опоравка пушта бркове – данас би рекли ‘иконичне’, визуелно одјекују све до Лета 3. Имиџ длакаве мушкарчине употпуњује прељубничком везом с тада малолетном Сплићанком Анитом Батурином (‘расна плавуша’), miss teen YU и ускоро његовом другом супругом. Поистовећење стварног и естрадног живота одјекује у хиту Одвест ћу те на вјенчање, следи албум народних песама Ој, ти душо душе моје с клапом Шибеник, па повратак несретним љубавима Други јој расплиће косу, а ја је волим, Још и данас теку сузе једне жене, Залиј то цвијеће сузама среће.
По сопственом мишљењу, најбољом Остала си увијек иста побеђује на хит-паради ‘75. у Београду, али требало је да прође цела деценија да би постала мега-хит (истоимени албум, 200.000 продатих). У Сплиту побеђује још неколико пута (Ноћас ћемо земљи ко матери рећи) па се повлачи с фестивала и доминира серијом златних албума током ‘80-их (Човјек без адресе, Јачи од вјетра, Мало ми је један живот с тобом, Само нас небо раставит може…). Продукција медитеранског мелоса иде ка електронским мандолинама, кичеризовани патос у садејству с његовим силовитим певањем носи хитове Један дан живота (мексичка Ун диа ди вида), Сутра ми суде, Ја немам више разлога да живим, Ти си пјесма моје душе (7 Spanish Angels, кантри-госпел дует В. Нелсона и Р. Чарлса), Сви пјевају, ја не чујем итд. а Далматинац (носи ланчић око врата) зацементирао је стереотип.
Простодушан и препотентан, величан и као Југословен, у Канади је ‘86. одбио да за хрватску дијаспору наступи под Павелићевом фотографијом, а потом се отворено изјашњавао против надолазећих национализама у својој домовини, па конкретно и против ХДЗ-а у матичној му републици, те пада у немилост новог режима.
Но, кобну грешку прави код куће, кад је балкански мачизам прескочио Динарско горје и поплавио Далмоша: поклонио је пиштољ свом 16-годишњем сину Едију, који се придружује некој јединици домовинске војске и под неразјашњеним околностима страда у Загребу. Брже него земља распао се Мишин идилични живот: крах породице, кљукање седативима, пљачке и преваре, све ређи али масовни концерти на којима публика пева више од њега, домољубне нумере и приближавање Туђману, враћање крсног имена Мате… и очајнички покушаји да расветли трагедију, приближавање десничарским странкама, све до неуспелог самоубиства ‘99.
Михајло Пантић : IN MEMORIAM Љубомир Симовић 1935-2025: Одлазак класика
Животна сила ипак је у њему јача, опоравља се и кроз трећи брак, поново снима, компилације и концерти руше рекорде… Продао је укупно више од 20 милиона носача звука, вероватно је најтиражнији певач (из) бивше Југославије. Ипак, тужно га је било видети – обамрлог, као насукану олупину.
Његову смрт објавили су на стадиону Пољуд, пред крај Хајдукове утакмице.
Извор: Време
