,,Монтенегро, твој нико није умро као човјек,
Нити имао спокоја душевна,
Монтенегро, и бог нек је проклет,
Још ми игра нож у врху зјена.
Монтенегро, твој нико није живио као човјек.“
(,,Оревуар, Монтенегро“, Ратко Вујошевић)
Пише: Јасна Ивановић
Ђед је још прије рата провео готово годину дана у самици, негдје у Македонији, предратни комуниста. У Подгорицу се вратио пјешке, пијући сопствену мокраћу, вјеровало се да је то лијек за живце. Фамилија га је већ била ожалила без сандука, а прво знано лице које је на повратку угледао био је баш његов потказивач. Рекло му је – ха! ти си жив…а ја ти нисам ништа крив. Ђед се није светио, а потказивач се навјековао.
Ђедов брат је у то доба био капетан Краљеве војске. Рат је провео у окупираном Београду, гдје се напио онда кад су Руси с бачвама водке ушли у град и није се отријезнио до краја свог дугог живота.
Другог ђедовог брата нашло је пушчано зрно у срце кад је испред наше цркве, о Светој недељи, рекао оно што други није смио, укоривши рођака због софре с макаронама. Имао је тада Христових тридесет и три.
Нису се светили, но ипак, у кући се држала завјетна дисциплина. Тито се није без звека помињао, а унуцима су умјесто освете систематски препричавани конкретни детаљи како је братство и јединство од људи правило људе једнакије, од Срба најнеједнакије, и истовремено у руке туткана тешка литература о Византији, још тежа о Бородинској битки, па најтежа о логорима, писана и неписана.
Кратка породична историја послужиће да у данашњици сагледамо разлоге због којих је једна обична подгоричка фамилија до новог доба доспјела као народни непријатељ, унуци неподобни за тринаестојулско славље. Нисмо, за ту ствар, довољно породичне крви дали, или туђе узели, рећи ће данашњи заштитници ,,антифашизма“ или ,,заштитници“ антифашизма. Но шта би они знали о томе како се тога крупнога дана писала поезија у Црној Гори, јер Тринаести је питање поезије, изнад свега. Шта би, чим би, којим би перинеумским напором мишића и којим читалачким наслеђем, кад се лијепо зна да кроз њих нису прошли ни Византија, ни Бородинска битка, ни логори…?
Редом налазимо да су двије од заштитника читалачке сорте.
Главница је оних што мисле да је Бог Србин, па су га из поезије, за сваки случај, ревносно избацили: Његош је океј, и величина, и понос, и планина над Цетињем, него само ти његови списи, то није баш за читање. Тој црвеној господи која се и дан-дањи башкари на национализованим плацевима подно Горице, лице провирује из многих јавних дјелатника, кроз пренамножене јавне шупљине. Кад се огласе, прво из оног шупљег извири злоба, па егзактни доказ за злобу, нека намјештена математика која изгледа очигледна као Ђаво, па злобни, примитивни церек на крају. Ова скупина, рецимо право, не чита ништа, осим тендера и реклама. Имају знаковита имена оптерећена смислом, као Фиделити консалтинг, и немају појма, међу мноштвом, да библиотеке требају по више наслова једне исте књиге. Необично, за толике људе.
Други међу заштитницима су декларисани Срби, добро Богу досадили залуд га помињући, овако на примјер: Ако си ти, друже Љумовићу Радосаве, а јеси, нашли смо(!), писао против светиње пјесму, неће ти име на табли Библиотеке стајати па да си Бог! Богу је ближи, знамо Ми(!), један што вама не личи, Марко од Поповића Миљанов му је име, он на плочи и да нас види Бог. Ни ови не читају ништа, осим кад им треба доказ за злобу, богоугодну, разумије се. О Марку Миљанову се, узбуди речено, много тога ваља/мора и ван књига наћи.
И првима, и другима још игра нож у углу зјена, као у стиху с почетка ове приче, и непријатна им је ова тринаестојулска воштаница за блаженога спомена Знање и Читање.
,,То није свијећа већ је луча мртвих,
Њивим у срцу гробове као људе,
А на души су маље од колаца,
Глади, Мржње, Освете и Студен,
То није свијећа већ је луча мртвих.“
Ко данас позна поезију, што рече Попа – тај игра. То је улазница за тринаестојулско славље. Уђите, с воштаницом ил’ смоловом бакљом, ако су кроз вас прошли Византија, Бородинска битка и логори. Не гините без помена и поетског смисла, препричавајте конкретне детаље по савјести и не светите се. И играјте, денисовичи! Коло око Библиотеке, ма како је први или други звали, ваше је тринаестојулско славље.
