Пише: Небојша Јеврић
На кудравој глави два клемпава ува и квргав нос. Носина.
Звали су га и Носке и Ушке, али се он свима представљао као Мече. Висок метар и педесет, али набилдован. Сањао је да постане чувар реда, али га због висине нису примили у школу у Сремској Каменици, где су се школовали милицајци. Растао је пун мржње према кракатим Динарцима.
Ништа није тако јако као мржња малог човека према великом, записано је у „Благу цара Радована“.
Завршио је угоститељску школу као један од најбољих ђака. На пракси, старије колеге заволеле су га јер нико као он није умео да ували рачун пијаним гостима. Ако би се ко од гостију и побунио, затрептао би дугим, готово женским трепавицама, и сузе само што не би кренуле.
„Извините, ја сам овде на пракси. Ја сам нови…“ И опет би добијао бакшиш.
Пробијао се између столова, високо подижући ајнцер с пићем… Носио, на краткој руци, и по пет наређаних тањира у вечно пуној кафани у Скадарлији. Кад би келнери, после фајронта, истресали бакшиш који се делио са шанкерима, он је увек вадио највише.
Са посебном снисходљивошћу односио се према људима из Службе, с униформом или без ње.
Све је чуо, све је видео, све је знао. Као што је памтио апсолутно тачно рачуне у кафани, памтио је и делове пијаних разговора. Касније се, уз препоруку Важних Другова, запослио у кафани у коју долазе првоборци из шесет осме, песници, сликари… Ту, после пете чаше нико не води рачуна о конспирацији, коју је уважавао и поштовао. Пио је и он кад би га частили, и полако се навлачио на алкохол.
Често је причао масне политичке вицеве, који су подстицали оне друге да и они причају.
После фајронта, до дубоко у ноћ, писао је у изнајмљеној собици, у заједничком дворишту, своје извештаје. Куцао је на поратној машини тешкој десет кила, из Месне заједнице Јебидола. Свима у дворишту рекао је да је писац и да пише књигу. (Треба се чувати онога што о себи причате јер вам се може десити да то и постанете.) У Аналитици ДБ-а, запослене другарице смејале су се метафорама којима је несретни Мече китио своје извештаје.
Године пролазиле. Никад се није оженио. Трајао је ту и чинио све да буде добар, неопходан. Могло се код њега добити и пиће на црту, због чега су га стални гости увек поштовали. Умео је и да, кад скине конобарску блузу, заседне с пијаним писцима за сто.
„Де си ти, мичка ли ти патерина, волиш и ти вињак, тињак, сиротињак!“, говорио му покојни Амброзије.
Године пролазиле. Старио је заједно са својим гостима. Сањао је да и он, једног дана, постане раван њима, да говори онако како су они говорили. Да пише. Никад о себи није причао. Село из којег је дошао одавно је опустело. Кад су кафане позатваране и приватизоване, отишао је у пензију.
Важни Другови више нису били важни. Све се променило. Нико га није звао. Он сам, без пријатеља, у великом граду. Написао је једну, па другу, па трећу књигу о коњу Шарину, којег је чувао као дечак на селу. О псу Зељову. Биле су то танушне књижице, без илустрација. Месецима је гладовао да би, од келнерске пензије, успео да одштампа књиге. Писао је у хладној соби, у искрзаном капуту, с качкетом на глави и шалом око врата.
Поклањао је своје књиге писцима, али су га они збуњено гледали. Никог од оних писаца које је познавао више није било међу живима. Слао је књиге редакцијама за културу дневних новина и, чекајући хоће ли га ко поменути, куповао све новине.
Почео је да пије, све више, испред продавнице у комшилуку. На Сајму књига нико га није препознао.
Шесетосмаши били су већ људи у озбиљним годинама. Ракија и неуредан живот разбили братију боемску. Нема више „Бермудског троугла“. Носећи торбу пуну књига, лутао је кроз вреву на Сајму. Јављао се свима, покушавао да прича. Залуду. Посетиоци Сајма зачуђено су га гледали.
А онда је отишао до реке. Побацао књиге које је узалудно покушавао да подели. Ни џабе их нико није хтео.
Изгутао бочицу таблета које му је доктор прописао због несанице. И запливао према матици.
Капут и документа оставио је на обали. Пливао је полако, женски, није му сметала хладна вода. Стигао је до средине, а онда су таблете почеле да делују.
Извор: Експрес.нет
