Пише: Јелена Јоргачевић
“Сада су се појавили неки други млади људи, сасвим другачији, који су исто нечим надахнути. Можда су ти надахнути и нечијом веронауком, можда нечијом антиверонауком, можда нечијом филозофијом… Можда су они један нови свет који се много боље прилагођава драматичном технолошком развоју. Али можда они у ствари осећају шта значи слобода у правом смислу, чак много дубљем него што смо то осећали ми који смо ту реч много пута изговарали. Можда они осећају опасност коју доноси са собом очигледна криза демократије у целом свету. Признајем, мислио сам да не постоје више такви млади људи као што смо ми били. Међутим, они постоје и реално су много бољи од нас и много мање подложни манипулацијама, како такозване дубоке државе, тако и политичара и медија”
Када је средином септембра 2024. владика Григорије (званична титула гласи – архиепископ диселдорфски и берлински, митрополит немачки) одржао промоцију свог романа Странац у шуми, крцата сала Коларчеве задужбине изгледала је попут неког острва добра у ком су се срели интелектуалци са левице и деснице, спортисти и врхунски научници, неки обичан а пристојан свет жељан аутентичне речи и отвореног разговора. У међувремену, књига је продата у скоро 50.000 примерака.
Око месец и по касније, 1. новембра, у Србији се догодила страшна трагедија, неки би рекли и злочин, када се надстрешница Железниче станице у Новом Саду обрушила и убила 15 људи. А онда су млади људи, које су многи скоро па отписивали, показали колико су жедни правде. Одлучили су да узму ствари у своје руке, да покажу како се бори за здраво друштво и како се власт позива на одговорност. Владика Григорије је био једини из Српске православне цркве који их је подржао. Разговор који водимо је управо разговор о побуни и свим њеним лицима.
“ВРЕМЕ”: Да ли су склонији побуни људи који познају историју овог друштва и државе или тај осећај да се стално вртимо у зачараном кругу утишава потребу за побуном?
ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: Важно је да имамо здраву свест о историји, јер тако имамо могућност да из ње учимо, било да се ради о својој или о историји других. Али нама се, нажалост, историја сурово понавља, чини ми се да нисмо у стању да је пратимо, да се супротставимо већ превазиђеном у историјском искуству. Јер, примера ради, ако већ постоји искуство аутократије, како не можемо да схватимо да то никоме није добра донело? Како они који аутократски владају не разумеју да нарочито њима то неће добра донети? Зато би било веома важно да постоје институције које на то упозоравају, које кажу: “Људи, ово је већ виђено, знамо да овако не ваља”. Као што је битно чути речи зналаца професора, било са деснице или левице, које говоре о томе.
Последњих се година стварала атмосфера у којој је сваки иступ који у себи садржи критички став о друштвеним збивањима – а која морају имати везе са политиком – што укључује и опомене и подсећања о којима говорите, био оклеветан реченицом: Али, ти се сад бавиш политиком.
Не постоји “политичкија” изјава од тога. А она се своди на следеће: ти мене тучеш политиком да се ја не бих њоме бавио и да бих је препустио само теби. У суштини, сви знамо да смо као друштвена бића задужени да се бавимо местом у коме живимо и људима са којима живимо. То је неминовно. Зато је јако битно бити храбар и спреман на бунт, као и да примиш ударце оних који ће ти рећи, као да је то нешто погрешно, “ти си бунтовник!”.
Наравно, ту се такође скривају опасности, јер није добар бунт просто ради бунта, већ мотиви морају бити здрави. Чеслав Милош пише како је њему или неком његовом било приговорено да је себичан, а он одговара: “На такве примедбе, ја им само дам хране. Јесам егоиста, ево, изволи.” Значи, ако ти је неко рекао да си бунтовник, одговори да јеси, али додај и због чега, зашто не пристајеш на ситуацију у којој те своде на нулу, у којој си нико и ништа. Јер ако на то пристанеш, резултати ће бити лош живот, лоша политика, лоша естетика, а простор у ком си за тебе ће постати неиздржив. Јер не можеш да кажеш – ја нисам крив јер никога нисам дирао, ни са ким нисам разговарао, ни против чега се нисам бунио. Равнодушност и апатија нису никакво оправдање. А нису ни врлине.
С друге стране, када почну да се љуште равнодушност и страх, као што делује да се сада код нас дешава, како каналисати ту побуну? Како да се не распрши енергија?
За почетак, јако је важно имати у виду да неко други има право и може да мисли другачије од нас, да неко ко је на крајње другој страни још увек тиме није наш непријатељ. Моја животна максима, коју сам научио студирајући теологију, јесте да су различитости добре, а поделе нису. Али је исто тако важно нагласити да су поделе некада неопходне како бисмо разлучили правду од неправде, добро од зла, истину од лажи, светлост од таме. Људи који се плаше различитих мишљења, виђења и погледа на свет имају велики проблем. Различитост је Богом дана.
Владика Григорије о студентима у протесту: Поново неко говори из срца, то је велика нада
Али ако неко каже – ти вучеш надесно, он вуче налево, хајде да ископамо ровове и да се нишанимо, то је напросто глупо. Једни ће, на пример, на српској интелектуалној сцени, рећи: “Немој ми онога, он је десничар”, други ће рећи: “Немој овога, он је левичар”, и тако се ствара широк простор за манипулатора који то користи, за некога ко у ствари уопште и нема никаква уверења. Прочитао сам недавно предавање Антонија Скуратија, аутора саге о Мусолинију, који говори да је Мусолини са једнаком жестином, зависно од тренутка, био и клерикалац и антиклерикалац, и социјалиста и антисоцијалиста. Значи, он је увек манипулисао и лагао. Тако и ми имамо радикале који су одједном проевропски настројени, па онда опет антиевропски. Дакле, суштина ствари је да људи морају да пораде на својој (не)способности да прихвате другог, који је различит и мисли различито. Јер ако тако не чине, знамо да ће се увек наћи неко ко ће то мајсторски искористити.
Мислите ли да је уопште, на нивоу институције или друштва, могуће побуну заиста угушити? Или од превише ућуткивања она само букне?
Када се сабије споља та људска потреба – било да потиче из естетских, политичких, историјских или филозофских побуда – она се, у ствари, само кондензује и експлодираће кад-тад. Управо зато је важно пустити људе да говоре, чути их па и уважити, зато је важно да ти људи заиста утичу на процесе – од економских, преко политичких до уметничких – који их се тичу.
Колико субверзивног, побуњеничког може да има у чину писања, у књижевности?
Све што сам причао има везе са тим. Зашто човек пише о догађајима који су се већ збили? Зато што су толико снажно деловали на њега, а самим тим мисли да су важни и за друге, не жели да ти догађаји умру, да се просто забораве. А чим описујемо неки догађај у одређеном контексту, то има своје политичке конотације. О чему год да пишете – рецимо, о томе како неко воли природу или друге људе или описујете одређеног појединца – ви тиме шаљете поруку. Свакако, ту постоји снажан естетски порив да се нешто каже на најбољи могући начин, али ми у суштини желимо да допремо до другог човека знајући да га не можемо дотаћи ако не говоримо.
На промоцији своје књиге Странац у шуми у Бањалуци споменуо сам средњовековни експеримент цара Фридриха II, који је хтео да сазна који је то прајезик, односно којим ће језиком проговорити деца са којом нико не прича. Узео је бебе од њихових мајки и забранио неговатељицама да говоре у њиховом присуству, као и да их мазе, али су их, наравно, храниле, облачиле… Експеримент је убрзо прекинут јер су деца умрла.
Дакле, ако не будемо разговарали, ми можемо да умремо од тога. Што каже Бранко Миљковић, ,,Највише пеку неизговорене речи”. За мене лично књижевност је уже помоћу ког се пењем из амбиса на литицу. И не ради се само о томе да ти неко каже “читао сам твоју књигу”, већ о чину писања који је по себи већ разговор.
Ако је свако писање разговор са самим собом, ваша последња књига је то још за степеник више. Чини ми се да се у њој управо ради о обраћању младом себи из садашњег угла. Како данас, у односу на раније, гледате на владику Атанасија и митрополита Амфилохија и уопште те људе Цркве који су сазревали под комунистичком влашћу? Да ли се ваш поглед на њих, када сте већ и сами дуго епископ, променио? Разумете ли их боље?
Занимљив је тај феномен њих као наших учитеља, с краја једног тоталитарног режима у ком су били под озбиљним притиском. Па су онда ишли у иностранство, сусретали се тамо са другим начинима живота и са свим тим искуством, као већ изграђене личности, дошли су у Србију крајем седамдесетих, почетком осамдесетих година и наш су младалачки ум, срце и душу надахнули бунтом против тог система. Када сам кретао у богословију почетком 1980-их, мислио сам да постојећи систем никад неће проћи. Али су ме они научили, на срећу или на жалост, да морам бити против система који гуши слободу. И тај систем је прошао, и таман смо помислили – ево слободе, а онда је дошао рат. О томе сам писао много и надам се да нећу морати више, али тај рат је упао као једна велика несрећа у нашу младост и у ту слободу која никако да се врати. Имали смо потом кратак период доласка демократије, а онда пуцањ у човека који је био управо, ја мислим, бунтовник и тражитељ слободе. И након тога опет је уследило тумарање… Прошле су тако деценије у лутању кроз пустињу, много је то утрошене енергије.
Сада су се појавили неки други млади људи, сасвим другачији, који су исто нечим надахнути. Можда су надахнути и нечијом веронауком, можда нечијом антиверонауком, можда нечијом филозофијом… Можда су они један нови свет који се много боље прилагођава драматичном технолошком развоју. Али можда они, у ствари, осећају шта значи слобода у правом смислу, чак много дубљем, него што смо то осећали ми који смо ту реч много пута изговарали. Можда они осећају опасност коју доноси са собом очигледна криза демократије у целом свету. Признајем, мислио сам да не постоје више такви млади људи као што смо ми били. Међутим, они постоје и реално су много бољи од нас и много мање подложни манипулацијама, како такозване дубоке државе, тако и политичара и медија. И чињеница да нису лако пријемчиви за манипулацију је за мене једно од најлепших изненађења у 2024. То што тренутно чине студенти у Србији једна је од најчистијих, најморалнијих политичких иницијатива која се појавила код нас, која није политикантска, није прекривена опозиционим и позиционим интересима, није исконтролисана и корумпирана. Напротив, аутентична је и почива на истинском интересовању и залагању младих за правду и све оне вредности на којима би требало да почива једно здраво демократско друштво.
Постоји ли нешто што бисте те младе људе саветовали?
Знате шта је битно – нама су увек говорили “ти си амбициозан”, као да је то велика мана, проблем. Добро је да млад човек има амбицију. Нек буду амбициозни. И као што малопре поменусмо Чеслава Милоша, да их нипошто не заустави када им неко приговори “ти сад пишеш само да би се допао другима” или “ти се бориш за нешто да би се допао другима”. Па зашто је то лоше? Настој да се допаднеш другима, али не на погрешан начин и због погрешних ствари, већ тако што ћеш бити добар, храбар и разуман. У ствари, најпријатније изненађење је што нам се ти студенти толико допадају управо зато што су тако разумни. Јер ми смо изложени непрестаном нападу неразумности и бахатог насилничког понашања. И треба да неко настоји да се допадне због добра, да се бори за правду, за лепоту, да је у томе амбициозан и да не допусти да оно лоше и ружно превлада и влада.
Проблем са амбицијом је што се она, чини се, често овде повезује са претераном вољом за моћ. Гледамо људе у држави који су огрезли у томе. И ви пишете у књизи како епископство доноси такође велико искушење моћи. Где су лични и друштвени одговори којим би се тој потреби за неограниченом моћи стало на пут?
Као што сам поменуо, постоји историјски одговор, током времена развиле су се институције које спречавају да неко буде сувише моћан. Један немачки професор, када смо причали о разликама између нас и њих, ми је недавно казао да је једина разлика у томе што Немци поштују процедуре. А изгледа да те процедуре и те како имају свој смисао. Јер да су све процедуре биле поштоване, највероватније надстрешница у Новом Саду не би пала. Процедуре подразумевају бригу за људе. Још пре шест година сам говорио на Филозофском факултету да ако ми кажемо да смо прави хришћани, а изјашњавамо се сви тако, зашто код нас нема ни заштите када се нешто гради, зашто не пазимо да ли ће том раднику или пролазнику пасти малтене цигла на главу?
Још нешто је важно: онима који говоре да верују у Бога, а притом не верују људима и не воле их, или чак показују да мрзе друге људе, треба некако скренути пажњу да њихова вера у Бога не ваља, да је погрешна. С друге стране, они који верују људима и у људе, морају да знају да су људи склони грешкама, гресима и слабостима и зато су битне процедуре. Зато су битни механизми и системи за ограничавање нечије моћи.
Јасно је да постоје добри људи у свакој области, у полицији и тужилаштву, медицини и спорту, али свуда морају да постоје правила. То је цивилизацијско достигнуће које мора да се примењује. Не може се ни играти ни живети без правила, управо зато што смо склони да злоупотребимо моћ. Огромно је искушење власт, било да је, што сам и написао у књизи, световна, било да је духовна. Можда је духовна још веће искушење.
Највећи број људи, ако не и сви, прави компромисе. Неће увек рећи све што мисле, бирају фронтове на којима се боре, а од којих одустају… Али где је граница после које достојанствено људско биће каже “нећу више овако”, када престаје да буде толико битно да ли ће нас неко напасти, да ли ћемо нешто изгубити, јер тишином и нечињењем већ губимо много више?
Разумем људе који из страха, из бриге за своју породицу, неће да се излажу. Разумем ту тишину, али не разумем оне који подржавају оно што није добро. А што се тиче компромиса, ја мислим да човек и ту треба да буде разуман, да види до које мере односно докле његов бунт доноси резултате и колико је видљив. Али и уколико је пригушен, уколико је неко крајње уплашен, онда би тај неко требало, што је Достојевски говорио, да стави руку у џеп и да покаже шипак свим тим угњетачима, јер ће му, ако је разуман, ипак мало бити лакше и у души и на савести. Али уколико није и иде дотле да каже “ма, ово је у реду”, притом уопште не преиспитујући своју савест, а ако уз то још има и интерес, то је онда неприхватљива врста компромиса.
Ваша последња књига отвара неке теме о којима се веома ретко говори, односно скоро да из Цркве и не долази други глас који би се бавио дубоко животним темама, сумњама, суочавањима… Луис Керол каже да читамо да бисмо знали да нисмо сами. Размишљате ли уопште о томе када пишете?
Ту постоји психолошки моменат. У тренуцима разочарања и туге, ми морамо да погледамо унутар себе и кренемо у разговор. То су питања која долазе из самог живота, а он многима није лак. С друге стране, постоје питања која су изван нас, која спадају у домен метафизике и зову да се на њих одговори. Једноставно, мени се чини да ја просто не бежим од тога да причам с тим што изнутра тражи промишљања и суочавања, јер се тако спасавам да не експлодирам, али не бежим ни од онога споља, зато што верујем да чим је ту, оно се само по себи намеће. Али исто тако не наступам с тежњом да кажем ево ја знам како ствари стоје, па ћу вам тачно рећи, већ – ево ја се рвем са тим питањима и до сада сам стигао довде и закључио сам то и то. С друге стране, чим нешто кажеш или напишеш, стављаш то на расправу, отвараш могућност да неко каже: “Човече, ниси у праву”.
Најбитније у свему је да мораш бити спреман да ти неко докаже да ниси у праву и да те можда научи шта у ствари јесте тачно. И опет си на добитку. Али ако ућуткујеш оно у себи и не видиш оно око себе, пушташ га као да не постоји, то значи да жмурећи идеш кроз живот. А то је врло опасно.
О естетској побуни
“За мене као хришћанина, побуна је бунт против стагнације која увек значи пропадање. Потребан је излазак из себе и потребно је трагање. Питање је – шта нас покреће да изађемо из себе. Можда ће звучати чудно, али та прва, основна жеђ за побуном може бити и из естетских разлога, тј. жеља да нешто изгледа лепше, боље, пријатније, да је добро. Јер нам естетика открива унутрашње стање ствари.
Рецимо, у последњих шест година од како сам у Немачкој, слушао сам у вестима из Србије како Србија невероватно напредује, доживљава велики процват… И онда сам био позван на једно крштење у Сокоград, па сам посетио и владику у Шапцу и ишао сам тим путем од Шапца до Лознице. Видите оронула села, шест-седам кућа, имања која пропадају, а онда одједном кућу која се диже на четири-пет спратова. Прво вас погоди та неправда између сиромаштва и богатства, али у оба случаја та естетика говори да нешто дубоко није у реду. Не ради се ту само о новцу. Слично сам виђао и у Бачкој где су људи богатији.
Погледајте и естетику Београда, града моје младости, која је застрашујуће нарушена. Или Бањалуке, где је начичкано милион непотребних ствари. Мој покојни пријатељ, чувени архитекта и сликар Вук Рогановић, говорио је да он није много заслужан за оно што се у Требињу саградило, а био је главни урбаниста, али да јесте заслужан за много тога што није саграђено. И сада када њега више нема, успели су да наруше естетику града и направе на обали неке чудне, неуклопљене зграде.
Извор: Време
