Prvog juna 1962. u Izraelu je izvršena smrtna kazna nad Adolfom Otom Ajhmanom, arhitektom masovnog istrebljenja Jevreja tokom Drugog svetskog rata, što je nazvao „Konačno rešenje”, koji se sve do 1960. godine i otmice od strane Mosada krio u Argentini.
Ovaj događaj inspirisao je američkog glumca, scenaristu i reditelja Džejka Paltroua (brat Gvinet Paltrou, otac im je jevrejskog porekla) i izraelskog pisca i scenaristu Toma Šovala za film „Nulti jun” („June Zero”), koji je evropsku premijeru nedavno imao na 56. festivalu u Karlovim Varima, gde je i vođen ovaj razgovor.
Slikajući događaje u Izraelu koji su prethodili Ajhmanovom pogubljenju kroz oči trojice učesnika, Paltrou i Šoval istražuju i nove mogućnosti za tumačenje istorije, postavljajući pitanja vezana za (ponovno) kreiranje identiteta jevrejske nacije opterećene užasima holokausta…
Samo se sećati ili nikada ne zaboraviti – dijaloška je dilema u razgovoru između dva lika kao nešto najdirljivije u filmu?
Džejk Paltrou: Razgovor između ova dva lika je takođe vrsta vođenja filozofske diskusije o tome kako treba da se odnosimo prema istoriji, ili kako možemo da koristimo istoriju da nešto promenimo. Ako ovu istoriju ponovo stavimo na površinu vremena, mi samo povređujemo sebe, a možete se i zapitati da li pojedinac zaista može da promeni tok istorije?
Tom Šoval: Kada smo pisali scenario razmišljali smo o prošlosti, o Drugom svetskom ratu i holokaustu i šta je to značilo i kako je na neki način od tog trenutka nastala izraelska država. Pričali smo o prošlosti, a zapravo je prošlost sve vreme u sadašnjosti. I mi smo u krugu. Kao da se vraćamo na istu ranu istog ljudskog sukoba.
Imamo pravo na razmišljanje i o zločinu i o kazni, mada postoje i oni koji smatraju da je buditi sećanja preopasno? Zašto je ovaj film upravo negde unutar tog pitanja?
Džejk Paltrou: Da, sve se to odnosi i na sam film. Ono što nas zanima jeste da razgovaramo o ovakvim stvarima, svesni da su i ljudi sa suprotnim stanovištima o nečemu ponekad u pravu. Nad Ajhmanom je izvršena smrtna kazna na način na koji je izvršena i to je izazvalo strasti ne samo u tada još uvek mladom izraelskom društvu. Treba o tome govoriti na dostojanstven način sa različitih stanovišta kako bi se stavovi približili i postojalo veće razumevanje. Tako da shvatam Tomovu poentu, kada razmislite o njenoj aktuelnosti danas, gotovo da više nema dostojanstvenog diskursa. Kada su u pitanju sukobi bilo kojih razmera, skoro sve je postalo ova ili ona strana. Sam diskurs, u mnogim od ovih sukoba, ima tako malo veze sa fizičkim ishodima, stvarnim ishodima. Sve se svodi na diskurs. Diskurs ima diskurs o diskursu stvari.
Vaš film „Nulti jun” zapravo čine tri priče unutar one glavne: priča o dečaku Davidu kao svedoku priprema za izvršenje kazne nad Ajhmanom, priča zatvorskog kapetana i sudskog istražitelja koji je preživeo holokaust. Na kraju pominjete i „Vikipediju”? Da li je sve ovo istina, postoji li David kao istorijska ličnost?
Tom Šoval: Davidova tvrdnja o učešću u ovom delu istorije je osporena. Dakle, ulazimo u niz istorijskih činjenica ili javnih činjenica. Sa pričom koju osporavaju drugi ljudi koji su radili u toj fabrici koja je proizvela mali krematorijum za Ajhmanovo telo. Kažu, ne samo da ovaj dečak tamo nije radio već da nikakva deca tamo nisu radila. Izabrali smo da ga intervjuišemo i razgovaramo sa njim. Verovati i ne verovati? A ideja da se to završi sa „Vikipedijom” je otuda što ona sada ratifikuje istoriju. Ko zaista kontroliše „Vikipediju”? Da li su to ljudi kod kojih se sve čuva na serverima? Da li je to grupa dobrovoljaca? Znate, negde u Izraelu slučajno postoji kancelarija „Vikipedije”, a na drugim mestima je nema. I tako smo to iskoristili za film. To je zaista provokativno za publiku.
Delove filmske priče ste delimično oslonili i na napise iz jednog izraelskog tabloida toga doba?
Tom Šoval: To je politički tabloid koji se svojim napisima uvek trudio da izazove polemičare, a čiji je glavni urednik bio Uri Avneri, politički pripadnik veoma levog krila i borac u ratu. Nedavno je umro i kremiran je. Postavljao je mnogo pitanja u svom listu. I jedno od pitanja je bilo zašto treba da ubijemo Ajhmana i zašto nam je (Izraelu) potreban ovakav indeks. Zašto moramo da budemo isti kao ljudi koji su na neki način tražili njegovu smrt? Mnogo izraelskih intelektualaca je bilo protiv toga i potpisivali su peticiju, pisali predsedniku, podsećajući na humanističko gledište i govorili o Izraelu kao o novoj zemlji i njenom identitetu i ideji da se ukine smrtna kazna nasleđena od britanskog mandatnog zakona u Palestini i glasanju u Knesetu o njenom ukidanju. Konačna odluka je bila da se ne ukine u potpunosti već da se ta kazna zadrži samo za zločine protiv čovečnosti, zločine nad jevrejskim narodom i još nekoliko stvari u toj oblasti. Ali na kraju se ta kazna odnosila samo na jednog čoveka. Ajhman je bio jedna jedina osoba nad kojom je smrtna kazna ikada bila izvršena.
Ajhman u zatvorskoj ćeliji u vašem filmu izgleda veoma miran, samo ga na trenutak vidimo s lica.
Džejk Paltrou: Zbog toga o čemu smo već govorili izabrali smo od prvog trenutka da mu ne pokažemo lice, da ga ni na koji način ne humanizujemo i da ga ne stavimo kao u centar pažnje. Za mene je on samo objekat u filmu. Objekat koji nosi teret posledica na koje ljudi reaguju iako ga ne vide. Osetili smo da treba da ostanemo u fokusu na likovima za koje verujemo da su protagonisti filma, a to su tri glavna junaka iako su oni za istoriju periferni likovi. I želeli smo da sagledamo ovaj istorijski trenutak iz njihove perspektive, a ne da stavimo „giganta” u fokus.
Kada zatvorski kapetan, lično zadužen za Ajhmana, kaže sudskom isledniku Mihi, koji je preživeo holokaust, da je veliki heroj, njegova reakcija je između tuge, stida i velike neverice?
Tom Šoval: Za mene je veoma interesantno da su se oni koji su preživeli holokaust nekako osećali krivima. Neki zato što su preživeli, neki zato što moraju nekako da vole, da ponesu ovu senku sa sobom i sve to uopšte nije lako. I kada su se obreli i osvestili u Izraelu nakon što je rat završen, ljudi im nisu baš verovali. Nisu mogli to da shvate, nisu mogli da im naprave most. I ono što je bilo zaista fascinantno jeste to što je ovo pozorište od suđenja Ajhmanu ipak iznelo sva svedočenja kao pravni dokaz, i tek su onda Izraelci mogli da pogledaju te ljude, prihvate ih i na neki način shvate šta su proživeli i preživeli. Iako je to suđenje bilo veoma kontroverzno, ono je preživelima dalo način da žive sa svojom prošlošću i to je veoma važno.
Da li ste ikada bili u Muzeju holokausta „Jed Vašem”?
Jesmo.
Imam mnogo izraelskih prijatelja koji nikada tamo nisu bili navodeći mi kao razlog: „Imamo to kod kuće”. Šta vi kažete?
Džejk Paltrou: Mislim da taj njihov odgovor sumira sve. Ako želite da pričate o generacijskoj traumi, onda to takođe postaje nešto u šta su direktno uključena i deca i unuci. Kada je holokaust već proživljen u vašoj porodici razumem donošenje odluke da se ne ide u „Jed Vašem”.
Tom Šoval: Želim da povežem ono što ste rekli o tome da moja generacija i generacija mlađa od mene ne ide u taj muzej, kao pogled na holokaust. Možda treba da pronađemo novi način da komuniciramo sa ovom generacijom. Da promenimo možda fokus sa glavne vrste elemenata čak i klišea u nešto drugo što bi možda moglo da probudi njihovu želju za povezivanjem prošlosti i sadašnjosti. Za mene je ova odgovornost nešto što želim da preuzmem, da pokušam i uradim. I zato je i nastala ova filmska priča.
Izvor: Politika/Dubrakva Lakić
