Posle slavske večere za kojom je episkop, Pavle, pojeo nešto malo više od ptice, izvinio se rekavši da bi morao da pođe; želi da poseti kuću još jednog dragog prijatelja. A sutradan se vraća na Kosovo… Živorad ga je ispratio niz drvene stepenice do kapije. U ispraćaju se zadržao malo duže, a kad se vratio rekao je sa osmehom, vidno raspoložen razgovorom koji je na ispraćaju imao: Sveti čovek…
Piše: Dušan Kovačević
Početkom sedamdesetih godina prošlog veka upoznao sam Danila Batu Stojkovića u čuvenom pozorištu, Ateljeu 212. Posle našeg prvog rukovanja pa do Batinog odlaska u sećanje družili smo se i uradili mnoge pozorišne predstave i danas pozna te filmove. Bata je bio jedan od najvećih i najznačajnijih srp skih glumaca 20. veka. Ovaj kratki prolog o Bati Stojkoviću je, zapravo, priča o poznatoj familiji i kući Alekse Stojkovića, Batinog oca, trgovca između dva svetska rata.
U toj uglednoj kući je rođen i Batin stariji brat, Živorad, visok skoro dva metra i isto toliko ozbiljan i strog. Ljudi su strepeli kad Žika dođe na neki sastanak; znali su da će svakome reći u lice ono što misli – i pohvalu i pokudu. Bio je ne prikosnoveni autoritet među najuglednijim intelektualcima svoga vremena.
Jednog dana, početkom osamdesetih godina prošlog veka, Bata mi je rekao da je Živorad pozvao moju suprugu, Nadu, i mene na njihovu porodičnu slavu Svetog Nikole. Bila je to izuzetna čast, priznanje da me je Živorad prihvatio kao ozbiljnog čoveka i prijatelja. Iz mnogobrojnix priča znao sam da se za slavu u Živoradovom stanu u Gračaničkoj ulici – da li je to slučajnost?, okupljaju najumniji i po mnogo čemu najzanimljiviji ljudi: Borislav Mihajlović Mihiz, Matija Bećković, Dobrica Ćosić, slikari Mića Popović i Bata Mihajlović, sveštenici, episkop Amfilohije i jeromonah Atanasije…
Poziv je bio „ulaznica” u svet ljudi koji se iskupljaju jednom u stotinu godina. A te priče koje su Živoradovi gosti pričali bile su zanimljivije od većine knjiga sa najneverovatnijim događajima. Istorija koju smo pisali i učili bila je do te mere partijska i propagandna da je više ličila na bajke za predškolski uzrast nego na ozbiljne istorijske činjenice. O istim događajima koji su ispisani po silnim „naučnim knjigama” prisutni gosti su pričali (kao učesnici ili svedoci) sasvim druge priče. Posebno zanimljiva svedočenja su bila o životu, radu i „oslobodilačkoj borbi” druga Tita. Pričala se neka druga istina koja je bila zabranjena i nemilosrdno kažnjavana ako bi se pojavila u javnosti.
Jedne slavske večeri Živorad nam je rekao da će ga posetiti prijatelj i najdragoceniji saradnik u pripremi knjige „Zadužbine Kosova” episkop Raško-prizrenski, Pavle. I te večeri, oko osam sati, u stan je došao omaleni i prosedi episkop, ni blizu izgledu iz Živoradovih priča o čoveku izuzetne snage i hrabrosti.
Obično, kad pominjete „snagu i hrabrost”, javlja vam se slika snažnog i jakog čoveka. I to je ono što često previđamo kad pričamo o nečijoj „snazi”.
Episkop i Živoradov prijatelj, Pavle, zadržao se nešto više od sat vremena. Posle slavske večere za kojom je episkop, Pavle, pojeo nešto malo više od ptice, izvinio se rekavši da bi morao da pođe; želi da poseti kuću još jednog dragog prijatelja. A sutradan se vraća na Kosovo… Živorad ga je ispratio niz drvene stepenice do kapije. U ispraćaju se zadržao malo duže, a kad se vratio rekao je sa osmehom, vidno raspoložen razgovorom koji je na ispraćaju imao: Sveti čovek… Ponovio je te dve reči još nekoliko puta pričajući kako mu je i koliko mu je episkop, Pavle, pomogao tokom mnogih godina boravka na Kosovu dok je prikupljao građu za knjigu „Zadužbine Kosova”, najznačajnije svedočenje o svim svetim građevinama podignutim tokom naše duge i teške istorije. (Knjiga je izašla povodom obeležavanja šest vekova od Vidovdana 1389). Podnaslov ove kapitalne knjige od 875 strana je: „Spomenici i znamenja srpskog naroda”. Urednik izdanja je Živorad Stojković, a predsednik Odbora episkop Raško-prizrenski, Pavle.
Nekoliko godina posle izbora episkopa Pavla za patrijarha srpskog, pričalo se među najviđenijim ljudima našeg javnog života i Crkve da je to imenovanje bilo (uz Božju promisao) i Živoradova upornost da svoga prijatelja ubedi da prihvati poziv za kandidaturu i crkveni predlog. Poznato je da je episkop Pavle u početku odbijao priču o toj mogućnosti, pravdajući se neodložnim i velikim poslovima na Kosovu. Međutim, kako su ljudi kasnije pričali, Živoradova upornost i veliko prijateljstvo bili su presudni da se episkop, Pavle, prihvati predloga i… Sve ostalo je sažeto u one dve reči koje je Živorad Stojković izgovorio kad je svog dragog gosta i prijatelja ispratio do kapije u Gračaničkoj ulici: Sveti čovek. I danas se živo sećam te večeri kad sam prvi put video i slušao priče episkopa Pavla. Kasnije ću ga viđati i slušati kao patrijarha tokom onih strašnih ratnih godina krajem prošlog veka, kad je ponavljao nebrojeno puta da nam je na ovom svetu najvažnije da budemo ljudi. Mirio je zavađenu braću, stišavao zapenušalu mladost i opamećivao zaboravne, jednom rečju bio je glas mira, razuma i dobrote koja se retko sreće među nama nestrpljivim ljudima. Na mom radnom stolu je već godinama knjiga posvećena „životopisu i poukama patrijarha Pavla”. A naslov te knjige mudrih priča i saveta patrijarha Pavla je: „Bog će pomoći ako ima kome”.
Beograd, 3. novembar 2020
