Првог јуна 1962. у Израелу је извршена смртна казна над Адолфом Отом Ајхманом, архитектом масовног истребљења Јевреја током Другог светског рата, што је назвао „Коначно решење”, који се све до 1960. године и отмице од стране Мосада крио у Аргентини.
Овај догађај инспирисао је америчког глумца, сценаристу и редитеља Џејка Палтроуа (брат Гвинет Палтроу, отац им је јеврејског порекла) и израелског писца и сценаристу Тома Шовала за филм „Нулти јун” („June Zero”), који је европску премијеру недавно имао на 56. фестивалу у Карловим Варима, где је и вођен овај разговор.
Сликајући догађаје у Израелу који су претходили Ајхмановом погубљењу кроз очи тројице учесника, Палтроу и Шовал истражују и нове могућности за тумачење историје, постављајући питања везана за (поновно) креирање идентитета јеврејске нације оптерећене ужасима холокауста…
Само се сећати или никада не заборавити – дијалошка је дилема у разговору између два лика као нешто најдирљивије у филму?
Џејк Палтроу: Разговор између ова два лика је такође врста вођења филозофске дискусије о томе како треба да се односимо према историји, или како можемо да користимо историју да нешто променимо. Ако ову историју поново ставимо на површину времена, ми само повређујемо себе, а можете се и запитати да ли појединац заиста може да промени ток историје?
Том Шовал: Када смо писали сценарио размишљали смо о прошлости, о Другом светском рату и холокаусту и шта је то значило и како је на неки начин од тог тренутка настала израелска држава. Причали смо о прошлости, а заправо је прошлост све време у садашњости. И ми смо у кругу. Као да се враћамо на исту рану истог људског сукоба.
Имамо право на размишљање и о злочину и о казни, мада постоје и они који сматрају да је будити сећања преопасно? Зашто је овај филм управо негде унутар тог питања?
Џејк Палтроу: Да, све се то односи и на сам филм. Оно што нас занима јесте да разговарамо о оваквим стварима, свесни да су и људи са супротним становиштима о нечему понекад у праву. Над Ајхманом је извршена смртна казна на начин на који је извршена и то је изазвало страсти не само у тада још увек младом израелском друштву. Треба о томе говорити на достојанствен начин са различитих становишта како би се ставови приближили и постојало веће разумевање. Тако да схватам Томову поенту, када размислите о њеној актуелности данас, готово да више нема достојанственог дискурса. Када су у питању сукоби било којих размера, скоро све је постало ова или она страна. Сам дискурс, у многим од ових сукоба, има тако мало везе са физичким исходима, стварним исходима. Све се своди на дискурс. Дискурс има дискурс о дискурсу ствари.
Ваш филм „Нулти јун” заправо чине три приче унутар оне главне: прича о дечаку Давиду као сведоку припрема за извршење казне над Ајхманом, прича затворског капетана и судског истражитеља који је преживео холокауст. На крају помињете и „Википедију”? Да ли је све ово истина, постоји ли Давид као историјска личност?
Том Шовал: Давидова тврдња о учешћу у овом делу историје је оспорена. Дакле, улазимо у низ историјских чињеница или јавних чињеница. Са причом коју оспоравају други људи који су радили у тој фабрици која је произвела мали крематоријум за Ајхманово тело. Кажу, не само да овај дечак тамо није радио већ да никаква деца тамо нису радила. Изабрали смо да га интервјуишемо и разговарамо са њим. Веровати и не веровати? А идеја да се то заврши са „Википедијом” је отуда што она сада ратификује историју. Ко заиста контролише „Википедију”? Да ли су то људи код којих се све чува на серверима? Да ли је то група добровољаца? Знате, негде у Израелу случајно постоји канцеларија „Википедије”, а на другим местима је нема. И тако смо то искористили за филм. То је заиста провокативно за публику.
Делове филмске приче сте делимично ослонили и на написе из једног израелског таблоида тога доба?
Том Шовал: То је политички таблоид који се својим написима увек трудио да изазове полемичаре, а чији је главни уредник био Ури Авнери, политички припадник веома левог крила и борац у рату. Недавно је умро и кремиран је. Постављао је много питања у свом листу. И једно од питања је било зашто треба да убијемо Ајхмана и зашто нам је (Израелу) потребан овакав индекс. Зашто морамо да будемо исти као људи који су на неки начин тражили његову смрт? Много израелских интелектуалаца је било против тога и потписивали су петицију, писали председнику, подсећајући на хуманистичко гледиште и говорили о Израелу као о новој земљи и њеном идентитету и идеји да се укине смртна казна наслеђена од британског мандатног закона у Палестини и гласању у Кнесету о њеном укидању. Коначна одлука је била да се не укине у потпуности већ да се та казна задржи само за злочине против човечности, злочине над јеврејским народом и још неколико ствари у тој области. Али на крају се та казна односила само на једног човека. Ајхман је био једна једина особа над којом је смртна казна икада била извршена.
Ајхман у затворској ћелији у вашем филму изгледа веома миран, само га на тренутак видимо с лица.
Џејк Палтроу: Због тога о чему смо већ говорили изабрали смо од првог тренутка да му не покажемо лице, да га ни на који начин не хуманизујемо и да га не ставимо као у центар пажње. За мене је он само објекат у филму. Објекат који носи терет последица на које људи реагују иако га не виде. Осетили смо да треба да останемо у фокусу на ликовима за које верујемо да су протагонисти филма, а то су три главна јунака иако су они за историју периферни ликови. И желели смо да сагледамо овај историјски тренутак из њихове перспективе, а не да ставимо „гиганта” у фокус.
Када затворски капетан, лично задужен за Ајхмана, каже судском иследнику Михи, који је преживео холокауст, да је велики херој, његова реакција је између туге, стида и велике неверице?
Том Шовал: За мене је веома интересантно да су се они који су преживели холокауст некако осећали кривима. Неки зато што су преживели, неки зато што морају некако да воле, да понесу ову сенку са собом и све то уопште није лако. И када су се обрели и освестили у Израелу након што је рат завршен, људи им нису баш веровали. Нису могли то да схвате, нису могли да им направе мост. И оно што је било заиста фасцинантно јесте то што је ово позориште од суђења Ајхману ипак изнело сва сведочења као правни доказ, и тек су онда Израелци могли да погледају те људе, прихвате их и на неки начин схвате шта су проживели и преживели. Иако је то суђење било веома контроверзно, оно је преживелима дало начин да живе са својом прошлошћу и то је веома важно.
Да ли сте икада били у Музеју холокауста „Јед Вашем”?
Јесмо.
Имам много израелских пријатеља који никада тамо нису били наводећи ми као разлог: „Имамо то код куће”. Шта ви кажете?
Џејк Палтроу: Мислим да тај њихов одговор сумира све. Ако желите да причате о генерацијској трауми, онда то такође постаје нешто у шта су директно укључена и деца и унуци. Када је холокауст већ проживљен у вашој породици разумем доношење одлуке да се не иде у „Јед Вашем”.
Том Шовал: Желим да повежем оно што сте рекли о томе да моја генерација и генерација млађа од мене не иде у тај музеј, као поглед на холокауст. Можда треба да пронађемо нови начин да комуницирамо са овом генерацијом. Да променимо можда фокус са главне врсте елемената чак и клишеа у нешто друго што би можда могло да пробуди њихову жељу за повезивањем прошлости и садашњости. За мене је ова одговорност нешто што желим да преузмем, да покушам и урадим. И зато је и настала ова филмска прича.
Извор: Политика/Дубраква Лакић
