Пише: Лука Мичета
Од Бакингемске палате до Беле куће: Животна прича принцезе која се није плашила историје и која је три деценије посветила утврђивању истине о свом оцу, кнезу Павлу.
Рођена у краљевском двору у Београду као кћерка кнеза намесника Павла Карађорђевића и кнегиње Олге од Грчке и Данске, већ у најранијем детињству осетила је сву суровост историје. Од безбрижних дана детињства, преко изненадног и драматичног прогонства, интернације у Кенији, па све до најпрестижнијих светских салона у Лондону, Паризу и Њујорку, кнегиња Јелисавета је градила сопствени пут. Седела је поред америчких председника, дружила се са уметницима и светском елитом, али никада није заборавила одакле потиче.
Живот кнегиње Јелисавете Карађорђевић подсећа на најузбудљивији роман. То је дубока филозофска драма о отпору према неправди која је, попут оловне сенке, притискала њену породицу након фаталног 27. марта 1941. године.
Тај преломни тренутак наше повести отворио је амбис у којем је кнез Павле Карађорђевић – витез Ордена подвезице и визионар – од стране моћника жигосан као издајник због потписивања Тројног пакта.
Да ли је неко прогласио издајником Невила Чемберлена и Едуара Делађеа, који су са Хитлером 1938. потписали Минхенски споразум, или можда Вјечеслава Михаиловича Молотова, који је са Рибентропом 1939. године потписао пакт – којим је подељена Пољска.
Само су Титови комунисти прогласили 1945. године кнеза Павла за издајника, а потом забранили свим Карађорђевићима повратак у земљу.
Јелисавета Карађорђевић: Црна гора враћа Краља Николу кући на Цетиње
Славни Бертолт Брехт у Хелсинкију, у егзилу, записује у свој дневник 8. априла 1941. године: „Овде сматрају да је инвазија Енглеске замењена ратом на Балкану.“
Праведну одлуку кнеза Павла од 25. марта 1941. године најбоље описују речи Његоша: „Што ће памет кад јој вријеме није.“
Живот кнегиње Јелисавете Карађорђевић, ове изузетне жене, може се сагледавати у три нивоа.
С једне стране, то је живот лепотице и још принцезе, припаднице светског џет-сета и највиших ројалистичких кругова Европе.
С друге стране, то је свакодневица кћерке, мајке, баке… Сложена породична сага у турбулентном историјском контексту.
С треће стране, то су достигнућа једног крхког политичко-историјског актера из сенке, али актера који се суверено креће од Бакингемске палате до Беле куће, од Њујорка до Кремља… Од Кенедија до Горбачова, од Доналда Трампа до Беназир Буто или Бутроса Бутрос-Галија…
Сва та три нивоа су делови целине чија је суштина: жеља да се врати у домовину и да се рехабилитује њен отац, кнез Павле Карађорђевић.
У свему томе је кнегиња Јелисавета Карађорђевић успела.
Ово је прича о томе.
Ваш животни пут водио вас је кроз најексклузивније кругове светске политике и аристократије. Један од најупечатљивијих момената јесте ваш сусрет са тадашњим председником Сједињених Америчких Држава, Џоном Кенедијем. Како је дошло до тог сусрета?
Све се одиграло на дочеку Нове 1961. године. У Америку сам стигла годину дана раније. За мене је то била потпуно нова земља, „земља из снова”, како су је многи тада доживљавали, али и простор потпуно другачијег менталитета у односу на Европу, у којој сам одрасла.
Хауард, мој први муж, и ја за Нову 1961. годину позвани смо на вечеру код Џејн и Чарлија Рајтсмана, првих комшија родитеља Џона Кенедија у Палм Бичу. Чарли је у то време био један од најбогатијих људи у Америци, моћни нафташ, али и страствени колекционар уметнина. Џејн је била један од највећих донатора Метрополитен музеја и блиска пријатељица Жаклине Кенеди. Њихов дом је био место где су се окупљали људи који су кројили судбину света.
На вечеру су били позвани и Кенедијеви.
Игром судбине, или пажљивим планирањем домаћина, на тој вечери сам седела поред новоизабраног председника Џона Кенедија. Опчињена идејом о краљевима и њиховим дворовима, Џејн Рајтсман је сматрала да као принцеза треба да седим поред председника Кенедија. Био је то мој први сусрет с харизматичним америчким председником.
Морам да признам да сам пре тог сусрета имала извесне предрасуде, које су у то време биле уобичајене међу европском аристократијом.
Међутим, Кенеди је био бескрајно шармантан. Његова стварна привлачност није била у његовој појави већ у невероватном знању и лакоћи с којом је водио разговор. Био је прва особа коју сам срела изван круга моје породице која је тако много знала о Југославији. Изванредно је познавао историју, њене актере, умео да објасни интересе великих сила, карактер Балкана и његову позицију. Знао је много о династији из које долазим и показао изузетно уважавање за мог оца. На повратку нас је позвао да председничким авионом „Аир Форце Оне“ летимо до Вашингтона заједно.
Чиме вас је толико импресионирао?
Ми, Европљани, сматрали смо да Американци, чак и они на највишим позицијама, углавном не знају много о светској географији, да су површни и да су стопроцентно окренути искључиво себи, својој политици и сопственим интересима. Међутим, Кенеди ме је потпуно разоружао и оставио у позитивном шоку.
Импресионирао ме је невероватно дубоким знањем о нашој земљи, нашој историји, али пре свега о мојој породици и мом оцу, кнезу Павлу. Када је сазнао ко сам, Кенеди није започео неки куртоазни, испразни разговор о времену или моди. Напротив, почео је да говори о геополитичкој ситуацији на Балкану пре Другог светског рата, о тешким одлукама са којима се мој отац суочавао као кнез намесник и о комплексности југословенске историје. Знао је детаље који су били познати само врхунским историчарима и дипломатама. Седела сам прекопута човека који је зрачио невероватном харизмом, али оно што ме је највише фасцинирало били су његова интелектуална радозналост и поштовање које је показао према историјској улози мог оца. То је био тренутак када сам схватила да прекопута себе имам вансеријског државника који не посматра свет црно-бело. Тај сусрет ми је остао дубоко урезан у сећање као доказ да прави лидери поседују ширину која превазилази границе њихове сопствене нације.
Пре него што сте стигли до Америке и Беле куће, ваш живот је почео у Београду, у Белом двору, али је прекинут судбоносним догађајем 27. марта 1941. године. Како из данашње перспективе гледате на тај нагли прелазак из краљевског благостања у статус прогнаника?
То је траума са којом се човек бори целог живота. Не само ја, него сваки Србин. Рођена сам у Београду и моје прве године биле су испуњене љубављу, пажњом и топлином породичног дома. Мој отац, кнез Павле, био је човек високе културе, љубитељ уметности, који је желео да од Југославије направи модерну, просвећену европску државу. Међутим, вихор рата и политичке игре великих сила срушили су све то у једном дану. Имала сам једва четири године када смо били приморани да напустимо домовину након пуча.
То вече, 27. марта, седела сам у крилу свога брата Александра и слушала причу „Мали црвени змај“. Читање су ометали јака бука и бат корака. Сећам се тог осећања збуњености. Гледам како Уранија, Гркиња, служавка моје мајке, у великој брзини пакује кофере, видим огромну забринутост код одраслих. Дали су нам само четири сата да се спакујемо и исте вечери одемо из Југославије или ћемо бити стрељани.
Повратак у Београд
Ви сте били прва чланица династије Карађорђевић која се вратила у Србију, и то у време када је то још увек био велики политички ризик. Шта вас је водило у том тренутку и како сте доживели тај први поновни сусрет са Београдом?
Водили су ме срце и неописива чежња. Ја сам одрасла у туђини, говорећи стране језике. Српски тада нисам знала, али се у нашој кући увек осећао дух Београда. Мој отац је стално причао о нашим људима, о нашој култури, о лепоти наше земље.
Када сам први пут крочила на тло Србије после толико деценија, осећај је био неописив. То није био обичан долазак, то је био повратак сопственој души. Сећам се да сам желела да видим сваку улицу, да разговарам са обичним људима, да осетим тај пулс града који ми је био одузет.
Многи су вас упозоравали да вас Удба посматра као претњу?
Јесу, али ја се нисам плашила. Знала сам да не долазим да бих рушила или отимала, већ да бих пружила руку, да бих помогла свом народу у тренуцима када му је било најтеже. Основала сам Фондацију принцезе Јелисавете, бавила се хуманитарним радом, доносила помоћ болницама, деци, избеглицама током ратова деведесетих. Желела сам да покажем да бити принцеза не значи седети на трону, већ служити народу.
Најзаслужнији за ваш повратак је перуански дипломата Мануел Улоа, ваш други супруг?
Потпуно сте у праву. Одмах након венчања, Мануел и ја одлетели смо за Лиму, где је Мануел живео. Тамо је сазнао да су га изабрали за копредседавајућег Савета за интеракцију, организације која окупља бивше шефове држава или влада и верске поглаваре у својеврсни аналитички центар.
Сазнали смо да Савет планира врло важну конференцију у Будимпешти. Нисам ни сањала какву ће промену у мој живот донети та конференција у Будимпешти, а с њом и толико невероватни догађаји.
У Будимпешту смо стигли у октобру 1987. године.
Мануел ме је стално задиркивао, показујући у правцу Југославије: „Да ли би волела да одеш до Београда?“
Језа ме је хватала од такве помисли, јер једноставно нисам веровала да је тако нешто могуће.
У једној паузи конференције, Мануел је питао Митју Рибичича, некадашњег југословенског премијера, да ли сме да ме одведе у кратку посету Београду. Рибичич је одговорио потврдно. Вероватно није имао избора, пошто су Мануел и он у политици имали исти ранг. Била сам шокирана.
Годинама касније, кад сам поново срела конзула који је одобрио моју визу, чула сам какав је напад панике имао чим је угледао моје презиме, знајући да ми је било забрањено да уђем у земљу.
Мануел и ја смо исте вечери возом отпутовали за Београд.
Желела сам да се вратим у Београд исто онако како сам отишла из њега када ми је било непуних пет година – возом. Због узбуђења, нисам могла да спавам у возу, ни тренула нисам. Дочекала сам јутро отворених очију. Хтела сам да видим рађање сунца над мојом земљом. Била сам у стању потпуног шока.
У Београду нас је дочекао перуански амбасадор Пепе Урутија и одвео на Опленац у породичну цркву-маузолеј мојих предака.
Провели смо ноћ у хотелу „Интерконтинентал“ и нисам могла чак ни кафу да поручим на српском. Била сам тако постиђена.
Код Цркве Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру мирис лишћа и влажне земље покренуо је лавину сећања на моје рано детињство… Почела сам неконтролисано да јецам.
Ова посета је оставила тако снажан, узнемирујући утисак на мене да се није могла упоредити ни са чим у мом искуству. Одједном сам схватила колико је необично било вратити се, суочити се са собом и трагичном судбином моје породице и земље. Било је као кад човек одједанпут закорачи у дуго сањани сан.
Отпутовали смо за Лондон дан касније. Назвала сам мајку пресрећна што сам могла да јој испричам детаље о посети Београду и Опленцу. Била је запрепашћена, одушевљена и узбуђена! Биле смо обе јако несрећне што мој отац то није доживео.
Британске власти су вас практично интернирале.
Апсолутно. Уместо у Лондон или неку европску престоницу, послати смо у Африку, у Кенију. Живот у Кенији био је потпуни контраст свему што је моја породица до тада познавала. Били смо изоловани, под сталном присмотром, у окружењу које је било прелепо, али дивље и сурово. За мог оца, то је било страшно душевно мучење. Човек који је управљао државом и спасавао европско уметничко благо одједном је седео у афричкој савани, обележен као издајник од стране оних који су заправо издали њега. Моја мајка, кнегиња Олга, показала је невероватну снагу у тим тренуцима. Она је била та која је држала породицу на окупу, која се бринула о нашем образовању и трудила се да брат и ја не осетимо сву горчину и очај наших родитеља.
Али тешко је то било избећи?
Врло. Отац је често понављао: „Издали су ме и Срби и Енглези. Зашто су ме издали?“
Били смо изложени страхотној медијској пропаганди. Чак су били поремећени и односи у породици.
Краљица Марија, па и њена деца, били су отровани лажним вестима које је пласирала Симовићева, пучистичка влада. Чак су измислили ‒ а краљица Марија и поверовала ‒ како је мој отац систематски тровао краља Петра II.
Како је та изолација утицала на ваше одрастање и формирање личности? Често се мисли да су принцезе заштићене од реалног света.
Управо супротно. То искуство ме је научило да у животу ништа није трајно и да материјалне ствари и титуле могу нестати у трену. У Кенији сам научила да посматрам природу, да преживљавам, да будем самостална. Тамо сам схватила да принцезе не спасавају никакви витезови на белим коњима, како то пише у бајкама. Кроз судбине жена у мојој породици, а касније и кроз сопствено искуство, увидела сам да су жене те које морају бити витезови. Морате сами себе да спасите, да пронађете унутрашњу снагу када се све око вас руши. То прогнанство нас је обележило, створило је у мени вечиту потрагу за домом, за идентитетом који нам је насилно одузет.
Након Африке, уследио је повратак у Европу. Ваше породичне везе отварале су вам врата најмоћнијих монархија. Ваша мајка је била блиска рођака британске краљевске породице. Како је изгледао живот у Бакингемској палати и салонима европског високог друштва?
Да, моја мајка је била сестра принцезе Марине, војвоткиње од Кента, што нас је директно повезивало са британским двором. Након рата, када нам је коначно дозвољено да напустимо Африку, боравили смо у Енглеској и Паризу. Бакингемска палата, Винџор, сусрети са краљицом Елизабетом и осталим члановима краљевске породице – све је то био део нашег свакодневног живота. Са стране, то је изгледало као врхунац гламура и привилегованости. Међутим, унутар тог света владају строга правила, ригидни протоколи и једна врста хладноће која мени, са мојим отвореним и помало бунтовним духом, никада није у потпуности пријала.
Синдром златног кавеза?
То би могла да буде веома тачна дефиниција. Сви ти балови, фенси вечере, разговори који морају да прате тачно утврђене линије – све ми је то често деловало празно и вештачки. Док су се моји рођаци бавили протоколом, ја сам желела да разумем стварни свет, да се бавим уметношћу, да путујем ван тих строго контролисаних кругова. Зато је мој одлазак у Америку био нека врста бега, потрага за слободом где ме људи неће посматрати искључиво кроз призму моје титуле и компликоване породичне историје на Балкану. У Америци сам желела да будем Јелисавета, особа са сопственим именом и презименом, а не само експонат у музеју европске аристократије.
Растанак с Бартоном
Када су се Лиз Тејлор и Ричард Бартон растали, ја сам почела да излазим с Бартоном. Упознао ме је једне вечери са својим добрим пријатељем Питером О`Тул. Врло брзо су обојица били ужасно пијани, а вече се завршило тако што су се њих двојица такмичили ко ће оног другог напити толико да падне под сто. Признајем да ми није било нимало забавно. Ваљда зато што сам била трезна.
Ричард Бартон, тада самац, намеравао је да се ожени мноме.
Када сам испричала Ричарду шта се десило нашој породици у Југославији 1941, он је толико побеснео на Черчила да је написао љутито писмо Би-Би-Сију. Наслов текста је гласио: „Играти Черчила значи мрзети га“.
И можда би све било другачије да Ричард није имао заиста велики проблем са алкохолом. Ако су ми у почетку његови испади у алкохолисаном стању били симпатични, с временом је то постало неподношљиво и прерасло у праву мору. Кулминација се догодила у Ници, где је Ричард снимао „Џекпот“, а један део сценарија је био написан специјално за мене. Теренс Јанг је био редитељ тог филма. Ипак, продуцентима је понестало новца, па тако „Џекпот“ никада није довршен. Било је заиста забавно учествовати у снимању филма, али не и присуствовати Ричардовом даноноћном опијању.
За доручком у хотелу „Негреско“ у Ници размишљала сам о Ричардовом пијанству од претходне ноћи. Била је то последња кап у препуној чаши и спремала сам се да се тог јутра вратим у Лондон. Сама.
„Збогом, Елишева“, ословио ме је хебрејском верзијом мог имена, онако како је то чинила и Елизабет Тејлор.
„Не заборави да сам онај чланак о Черчилу искључиво написао за тебе.“
Иначе, сваке ноћи ми је писао љубавне песме, које је потом гурао испод мојих врата.
Централна тема вашег деловања у последњих тридесет година, од када сте поново успоставили везу са Србијом, јесте рехабилитација вашег оца, кнеза Павла. Он је деценијама у југословенској историографији био етикетиран као издајник и човек који је потписао Тројни пакт. Колико је било тешко носити се са тим теретом и шта је покренуло вашу борбу за истину?
То је била моја животна мисија, дуг према оцу, али и дуг према историјској истини. И ако хоћете, баш и дуг према Србима и Србији. Деценијама сам живела са сазнањем да је мој отац у сопственој земљи проглашен за народног непријатеља, да су му одузета сва права, имовина, па чак и достојанство. Познавала сам га као човека дубоке етике, невероватног родољуба који је патио за Србијом сваког боговетног дана у изгнанству. Он никада није био фашиста нити издајник. Све што је радио, радио је са циљем да спаси српски народ и Југославију од кланице коју је видео да долази. Знао је да смо војно немоћни да се супротставимо Хитлеровој ратној машинерији и покушао је да купи време, да дипломатским маневрима сачува животе младих људи. Исто што су и Енглези радили.
Како и када сте одлучили да дођете у Титову Југославију?
Када су се почетком деведесетих година прошлог века политичке прилике промениле и када је постало могуће вратити се, донела сам чврсту одлуку да нећу стати док не докажем истину. То је био мукотрпан пут који је трајао више од тридесет година. Било је потребно проћи кроз безброј архива – не само у Београду, већ и у Лондону, Вашингтону, Паризу. Отварала сам тајна документа, проналазила писма, депеше, званичне извештаје обавештајних служби који су јасно показивали да је кнез Павле био уцењен, препуштен сам себи од стране савезника који су му обећавали помоћ а потом га оставили на цедилу.
Плес с Кенедијем
Убрзо после поменуте новогодишње ноћи, стигао ми је позив за велику забаву у Белој кући. Било је то у фебруару 1962. године.
Док сам плесала с председником Кенедијем, он се у једном тренутку извинио, рекавши да мора да телефонира. Кад се вратио, казао ми је да је одобрио размену руског шпијуна Рудолфа Абела за америчког пилота Гарија Пауерса, кога су Совјети раније оборили током извиђања изнад Свердловска (Јекатеринбурга). Била сам поласкана што је ту информацију поделио са мном.
Кенеди ме је повремено звао телефоном.
Хауард, мој први муж, због тога је бивао љубоморан. Мислио је да ми се Кенеди удвара. Није прихватао моје објашњење да председник просто жели да чује моје мишљење, а да га посебно интересује шта људи мисле о њему.
Његова љубомора је процурела у новине. Један новинар је написао индискретан чланак. Била сам згранута и позвала сам Џона. Он је одмах реаговао и тај новинар више ништа није писао. Чак је изгубио и посао. Тако су почеле гласине по граду.
Последњи пут смо се чули 1963. године, месец дана пре смрти. Позвао ме је телефоном. Дуго смо разговарали. Сасвим случајно сам га упитала да ли воли што ће да иде у Далас. Одговорио ми је да не.
Та борба је на крају уродила плодом. Кнез Павле је званично рехабилитован, а његови посмртни остаци, заједно са остацима ваше мајке Олге и брата Николе, пренети су на Опленац. Како сте се осећали тог дана?
То је био најважнији и најемотивнији дан у мом животу. Када је 2011. године Виши суд у Београду донео одлуку о пуној рехабилитацији кнеза Павла, осетила сам као да је огроман камен, тежак неколико тона, пао са мојих груди. Правда је спора али достижна ако сте довољно упорни и ако не дозволите да вас лажи обесхрабре. А када су у октобру 2012. године њихови земни остаци пренети у породичну гробницу на Опленцу, круг је коначно био затворен. Мој отац се вратио кући, међу свој народ, тамо где је одувек припадао. Гледајући те ковчеге прекривене српском заставом, знала сам да сам испунила своју мисију и као кћерка и као Карађорђевићка и као Српкиња. Доказала сам да историју пишу победници, али да истину на крају доносе они који не одустају од правде.
Ваша животна прича је инспирација за многе. Када погледате уназад, на све те успоне и падове, од избегличког кампа у Африци до гламура Беле куће, шта бисте издвојили као своју највећу животну поуку?
Моја највећа поука јесте да никада, али баш никада, не смете дозволити да вас околности дефинишу или сломе. Живот ће вас бацати на различите стране, суочаваћете се са неправдом, са лажима, са губицима који делују неиздрживо. Али унутар сваког од нас постоји једно језгро, једна искра слободе и снаге коју вам нико не може одузети осим ако му ви то сами не допустите.
Научила сам да су титуле пролазне, да је богатство релативно, а да је једино што заиста вреди оно што носите у себи – ваш карактер, ваша част и ваша спремност да помогнете другима. Поносна сам што сам издржала све те притиске, што сам остала доследна себи и што сам успела да скинем љагу са имена свог оца. То је доказ да појединац, ма колико изгледао немоћан наспрам државних апарата и историјских неистина, може да победи ако је на страни правде.
Извор: НИН
