Пише: Милан Радоњић
Уништене камене плоче платоа између Филозофског факултета и Ректората Београдског Универзитета сведоче, можда, најпрецизније шта се догодило са надама генерација студената о другачијој будућности израженим кроз паролу мајке свих демократских протеста: Београд је свет. Међународни научни скуп Института за филозофију и друштвену теорију под називом Промена, у Београд је довео вероватно три највећа имена светске филозофије: Аксела Хонета, Етијена Балибара и Џонатана Волфа. У разговору за Радар, Џонатан Волф, професор вредности и јавних политика Универзитета у Оксфорду, између осталог, говори о улози интелектуалаца у савременом свету, универзитетима као просторима слободе, успону национализма и популизма…
„Мислим да је теза о маргинализацији интелектуалаца тачна само до одређене мере, јер и даље имате људе који имају публику и остављају утисак, као на пример Ноам Чомски, или Корнел Вест, политички филозоф који се такмичи као независни кандидат за председника у САД. Питам се да ли је либерална демократија жртва сопственог успеха? Јер једна од ствари које интелектуалци раде је демаскирање тренутне ситуације. Када имате конзервативну владу, имате више шанси да говорите провокативне и интересантне ствари, док је у либералној држави то поље сужено, ако говоримо о интелектуалцу као критичару.
Оно што видимо је успон једне врсте идентитетске политике која је практично заснована на антиелитизму и својеврсној априори опозицији експертима који су раније били уважавани. Померање политичког клатна ка популизму доноси платформу за људе који желе да говоре против естаблишмента, али и сами имају веома слабо утемељена мишљења. Дакле, мислим да јавни интелектуалци нису нестали већ да су само променили форму деловања, и то, нажалост, не на добар начин“, каже Волф.
Да ли се универзитет одржава као простор слободе у коме је и даље могуће промишљање стварности?
Тешко је дати укупну оцену. Када је реч о пољу медицине, пуно истраживања спонзоришу фармацеутске компаније и ако неко са универзитета критикује праксу фармацеутских компанија то угрожава финансирање институције. Дакле, у неким областима постоји велика финансијска цена за изговорену реч, али када је реч о политици, мислим да и данас можемо чути да се говори критички о британској спољној политици. Знам да је много тога већ речено о слободи говора на универзитету, да су људима отказивана гостовања, али мислим да, макар на Западу, иступање против владиних политика није нешто од чега људи зазиру. Мислим да је то заправо у опису нашег посла. Колики је ефекат тог иступања, друга је ствар. Постоје нека нова језичка ограничења, посебно када се говори о мањинским групама, али је то начин на који се дискурс мења. То је начин на који боље упознајемо ефекте својих речи. Свакодневни расизам у дискурсу који је био савршено прихватљив пре неколико деценија, данас је немогућ и неко би изгубио посао због тога.
Као да у новом језику неке мисли више нису могуће?
Постоји велика разлика између слободе мишљења и слободе говора. Од Трампове ере све већи број људи је добио могућност да говори веома реакционарне ствари, чак и расистичке, које би раније биле сузбијене. Не мислим да је то победа слободе говора. Фројд је казао да цивилизација зависи од тога да људи често не говоре оно што у ствари мисле, а мислим да су људи данас охрабрени да говоре тачно оно што мисле. Као да постоји нека дужност у том смислу.
Чини се да је друштво данас више него икада притиснуто са две стране, стешњено између корпоративне и политичке моћи?
Иако и даље немамо бољи модел, то не значи да морамо да прихватимо капитализам онаквим какав је данас. Мислим да имамо једну форму екстрактивног капитализма где је корпоративни профит изнад свега другог. Шта урадити? То је веома тешко питање јер са новцем долази моћ, а људи нису склони да је се одрекну када је једном стекну. Веома су ми занимљива нека становишта нове левице у Британији непосредно после Другог светског рата. Било је јасно и тада и данас да морамо имати тржишно оријентисано друштво, али се тада много више тежило неком комбинованом моделу, који би се могао сумирати као разумевање да је неравноправност прихватљива једино ако је на добробит свих. То није модел усмерен искључиво на добробит оних који имају најмање. Али, ако људи на врху директно профитирају на рачун оних који су на дну, нешто је у том систему веома погрешно. Говорити само о расту је бесмислено, јер економски раст не дефинише ко од тога има добробити. Недавно сам са колегом Авнером де Шалитом написао књигу Град једнаких, где указујемо на то да иако градови не контролишу профит или економију, они утичу на много других ствари као што је расподела добара и услуга. Оно што градови могу да ураде је да тржиште учине много мање важним. Ако постоје бесплатни концерти у парку, ако је слободан улаз у музеје и библиотеке, можете живети добар живот у граду чак и ако тај живот није економски успешан.
Оно што чинимо погрешно је да пажњу усмеравамо ка држави, а много мање ка локалним властима које у ствари имају пуно више слободе и могућности да својим грађанима живот учине бољим.
Али политика ипак снажно утиче на животе људи. Говорили смо о промени језика, у Србији власт према опозицији употребљава језик који је готово ратни, пуно је лажних вести, објављују се приватни снимци политичара…
Ствари су се убрзале и таквих садржаја је све више, али се заборавља да су лажне вести и дифамација политичких противника феномен који постоји јако дуго. Прошло је 100 година од афере такозваног Зиновјевљевог писма (1924, лажно писмо совјетског шефа Коминтерне Григорија Зиновјева упућено Комунистичкој партији Велике Британије, која је требало да се инфилтрира у Лабуристичку странку и изведе револуцију) што је била потпуна конструкција, подметнута неколико дана пре парламентарних избора. Имате Протоколе сионских мудраца, у САД имате нешто што се назива жутом штампом, која објављује оно што људи желе да прочитају независно од тога да ли је истина или није. Дакле феномен дифамације и бављење приватним животима политичара веома је стар, али оно што је ново је брзина креирања и пролиферација. Последица је да велики број квалитетних људи не жели да учествује у политици јер не могу да поднесу специфичну врсту пажње, односно увреде које ће доживети. Моје колеге које су пратиле млађе жене које се укључују у политику, указале су ми на страховит проблем deep fake порнографских снимака који се објављују. То је огроман проблем, о коме немам идеју како се може променити.
Сведочимо успону национализама, политичарима популистима који, као у Орвеловој 1984, позивају грађане на два минута мржње. Постоји ли добар национализам?
Успон јаких лидера и јачање национализма и популизма је по мом схватању у вези са расподелом економског просперитета. Чињеница је да смо у економијама попут британске, француске или немачке имали мали пораст плата радника. Иако су плате порасле, то је последица инфлације, док су за оне веома богате, приходи невероватно порасли током последње деценије. Ако упоредите оне веома богате са обичним радницима, разлике у приходима су се драматично измениле. Шта је узроковало ову велику поделу и такозвану стагнацију плата?
Узрок је екстрактивни капитализам, али и технолошке промене и глобална трговина. Политичарима је било згодно да за ту све видљивију разлику оптуже имигранте, мањине и да кажу обичном раднику: „Твоја ситуација је таква због Мексиканаца у САД, источних Европљана у Британији“, што је наравно – бесмислица. Имигранти помажу економију својим радом, али такође раде и неке послове које Енглези не желе, као што су они у пољопривреди, или у сектору здравствене заштите. Дакле, та лажна дијагноза је основни узрок популизма, што мислим да ће се погоршавати јер је у питању зачарани круг.
Када је реч о национализму, недавно сам написао чланак за један украјински дневник и тамо сам дефинисао његове четири врсте. Најгора је она која тежи прочишћењу, за то је пример свакако нацистичка Немачка, али такође и етничка чишћења на Балкану. Оно што имамо у САД и Британији је тежња да се сачувају привилегије. Не можемо пустити мигранте јер ће преплавити болнице или ће спустити наднице. Претпоставља се да смо ми у богатим земљама предодређени за тај ниво доброг живота, што је веома дубиозна претпоставка, али некад се тај разговор своди само на то да спречимо њих да добију оно што ми имамо. То није нужно расизам, али је често нека његова форма иза свега.
Добре форме национализма су осећање поноса на колективна прегнућа и постигнућа, националну кухињу, уметност и културу. Мада то често није национални, већ регионални понос. А најбоља форма био би национализам земаља у развоју или средње развијених, које покушавају да се заштите од спољашњих економских, политичких или војних претњи. У том смислу национализам у Украјини која покушава да се одбрани од агресије мени изгледа савршено одбрањив и потпуно другачији од прочишћавајућег или национализма привилегија.
Како имунизовати друштво и младе људе од пропагандне политике и корозије вредности корпоративног сектора?
Ако мислимо о образовању уопште, морамо да направимо разлику између универзитетског образовања које се углавном тиче идеја и онога што нам је стварно потребно у људима, а то је изградња карактера. Универзитет то чини на један индиректни начин јер то није део курикулума и не може се формално предавати. Оно што нам је потребно код младих људи је да у њиховом карактеру добијемо црту која ће им доносити задовољство за добро обављен посао у општем интересу. Хоћу да кажем да постоји пуно начина да се води добар живот, а који није садржан у идеји конзумеризма који често није задовољавајући за човека. Никада нисте задовољни на тој стази. Постоје други начини мишљења о добром животу у коме покушавате да помогнете другима, или да изградите боље друштво, и професије које се бирају не због зараде већ због тога што желите да живите на бољем месту, као што је на пример новинарство. Треба размишљати о унутрашњим наградама и мотивацији и то је оно што ћемо морати да издвојимо и разумемо ако желимо да се супротставимо различитим формама корупције и претераној комерцијализацији наших живота.
Мислим да је, такође, илузија трагање за друштвеним решењима у којима ће све бити стабилно и трајно, где ће људи бити пристојни и износити једино валидне аргументе, или се одрећи власти када изгубе на изборима, да неће лагати о опозицији, или нападати нечију личност због неслагања у политици. Никада нисмо имали такво друштво и мислим да никада нећемо.
Какви лидери су нам потребни у овом времену?
Ми егзистирамо у циклусима у којима ствари могу постати лошије, али могу бити и боље. Оно што је занимљиво је спознаја шта су догађаји који покрећу те циклусе. Једним делом су то свакако и харизматични појединци, а оно што је занимљиво да је већина тих лидера била десничарског и националистичког профила. Имали смо веома мало харизматичних лидера који су се залагали за центристичка или левичарска уверења.
Небојша Поповић: Трамп проглашен кривим, шта је следеће за Америку?
Изузетак је можда Ангела Меркел, која иако је конзервативац, није била расиста или националиста. Била је један од ретких политичара који су својом поруком успевали да допру до свих страна политичког спектра и људи су могли да верују да је на њиховој страни. Нисам сигуран да ће Макрон бити у стању да постигне тако нешто, будући да је изазвао доста подела. Потребни су нам људи који могу да задрже пажњу публике и који су прогресивни. Видим, дакле, циклус а не неку путању регресије. Када погледамо Трампов слоган Учинимо Америку поново великом, упитајмо се када је то Америка била велика и још важније – за кога? Седамдесетих година прошлог века је Америка била добра за беле мушкарце, али не и за жене или Афроамериканце. Мислим да је то циклично кретање дугорочно ипак прогресивно, иако су увек могући велики падови.
Једна од тема на Конференцији била је и деколонизација. Српске политичке елите често су разумевале Југославију као неку врсту империје. Тај рефлекс је жив и данас, новонастале републике виде се као нека врста српске сфере утицаја. Имате ли савет како се отарасити мегаломанске идеје?
Волео бих да сам у позицији да понудим неки савет. Историја и политика у овом региону су тако компликоване да би требало заиста пуно храбрости да се укаже на конкретне кораке. За време мог кратког боравка у Београду видео сам, макар на први поглед, друштво са много контрадикција. Са једне стране, има много модерности – један овдашњи професор је то чак назвао постмодерношћу. Да се вратим на ваше питање, и на то како Србија може боље разумети своју савремену историју? Када је Британија изгубила статус империје, она је тражила себе у новој улози. Можда је ту паралела коју видите са Србијом. Ниједна земља се не одриче моћи својевољно, а када јој се та моћ одузме онда остају огорченост и увређеност (али и својеврсно олакшање) и она покушава да задржи макар неке елементе онога што је имала. Али докле год некадашња империјална сила не почне да види земље око себе као себи равне, огорченост ће бити узајамна а ситуација нестабилна.
Избори за европски парламент донели су померање политичког клатна удесно. Да ли ће ова промена утицати на ЕУ, а како на развој рата у Украјини, и да ли видите могућност окончања овог крвопролића?
Успон деснице у Француској и Немачкој је забрињавајући, иако тек треба да видимо колико далеко ће тај талас стићи када је реч о унутрашњој политици ових земаља. Имиграција је поново кључно питање, наравно у земљама које имају потребу за њима због демографских трендова, али у исто време десно оријентисани активисти су то искористили да појачају осећај озлојеђености. Потребна нам је промена наратива, али у овом тренутку није јасно како се она може догодити на једној широј равни.
Када је реч о рату у Украјини, изненађујућа ствар је можда чињеница да је руски народ спреман да толерише размере жртава. Веровао сам да ће обичне породице у Русији, када буду суочене са губитком својих синова, изнедрити покрет за мир, који ће водити мајке и баке које су виделе довољно зла. Чини ми се да сам погрешио, и макар за сада, докле год Путин има интереса да одржава тај рат, не видим да ће се он окончати. Наравно, рат ће се једном завршити, или ће макар променити форму у неком тренутку, али мени је тешко да видим како би се то могло догодити, осим ако се не престане слати оружје у Украјину, која би онда била приморана да прихвати неповољне услове мира. А то би била катастрофа.
Извор: Радар
