Пише: Ђуро Радосавовић
Свака генерација има своје “свјетско“. Мојој генерацији највише је одзвонило то “Француска 1998“. Волио бих да имам насловницу Побједе из доба кад се тадашња крња Југославија пласирала на то првенство. Уредници и новинари су ћирилицом, у брзини, на насловној написали и штампали “Bonjour La France“. Сјутрадан су кориговали у латиницу, изворно на француском, али колико год погријешили, та је грешка била толико апсурдна да бих данас уоквирио ту насловну страну као примјер комбинација брзоплетости, новинарства, спорта и еуфорије.
Многим људима кад се каже “Мијатовић пречка“ почне срце да лупа јаче. Не буде им добро, моментално. Спадам у те људе. Провјеравали смо једни друге у друштву, кад се изговоре те двије ријечи, притисак скочи у трен. То је доказ посвећености, емоција, а можда и превеликих очекивала и колективне спортске трауме. Мијатовића и даље волимо, славили смо његов побједнички гол Реала против Јувентуса у једној другој судбоносној утакмици, али пречка се и даље тресе у нашим срцима.
Чудна прича, земља се распада, на првенству су играчи који су некад били у истом тиму, сад су у различитим репрезентацијама, а свијет се промијенио и не мари више. Али се игра наставља.
Ратује се на многим тачкама, лете ракете, дронови јуре војнике и све то гледамо на мрежама као видео игрицу. Рат уживо, у паузама између задатак на послу. Свјетско у фудбалу није Олимпијада, не зауставља се рат, наставља се на једном крају свијета људи гину, на другом јуре лопту да је угурају између статива и пречке.
Није то ништа ново, готово да током сваког првенства било је негдје ратова, једина је разлика што је бржи проток информација и доступност, па је апсурд самим тим и већи. Они на трибини знају у реал-тиме што се дешава на другом крају свијета и колико је људи изгинуло.
Није крив фудбал, нису криви ни играчи ни навијачи. Једноставно је, свијет је навијен, казаљке се окрећу, нико никог не чека и све иде даље. Првенство људима дође као одушак. Највише онима који нису на трибинама, највише онима који гледају из далека. Онима који раде крвнички, на путу до куће купе пар пива и грицкалице, завале се на кауч и имају осјећај да припадају том свијету, да и од њихових емоција и молитви зависи да ли ће неко погодити или одбранити. И то је у реду, то је дио људске природе. Фудбал је настао касније, али код Мишела Монтења у књизи Огледи има толико примјера који личе на данашњу ситуацију, толико да је застрашујуће универзално. Ништа се није промијенило, само се игре другачије зову.
На овом првенству, већина навија за БиХ. Није то никакво изненађење, то је нормално, то је људски и комшијски. БиХ је ундердог овог првенства, а увијек се навија за отписане, оне који су се највише радовали јер су уопште упали у свјетску игру.
Лако је навијати за највеће и најјаче. На Ташмајдану у Београду, тадашњој Југославији, 1971. године одржана је прва корида ван граница Шпаније. Али није то највећа занимљивост тог догађаја.
Преко пет хиљада гледалаца није навијало за матадора, народ је навијао за бика. Шпанци су били изненађени том чињеницом. Навикли смо на Балкану да навијамо за слабије. И то је фер.
Извор: РТЦГ
