Пише: Мишо Вујовић
Достојан трона цетињских митрополита, усправан као свећа, корачао је архиепископ цетињски Јоаникије кроз масу незадовољника у Новом Саду.
Није било кордона. Није било бокова обезбеђења. Није било скривених улаза.
Јоаникије је ушао и изашао на главни улаз Новосадског народног позоришта, мирно, без журбе, онако како улази човек који нема шта да крије. Део масе га је наградио аплаузом.
„То је прави пастир,“ чуло се из гомиле.
Било је и звиждука. Када су једног од звиждача упитали коме звижди, кратко је одговорио: „Поповима.“
Звиждање мантији није нова појава. То је једна од преживелих иновација комунизма – рефлекс који се није повукао са зидовима партијских домова. Са тим рефлексом је Јоаникије живео још као млад монах на Цетињу.
Средином деведесетих, тадашњи јеромонах и ректор Богословије, бранећи своје ђаке, имао је више блиских сусрета са цетињским хулиганима. Ни тада није тражио пратњу. Ни тада није бирао споредне пролазе.
Једном су га опколили, узвикујући:
„Неће нас више јахати Срби!“
Стајао је мирно, погледом право у коловођу.
„Вас је ђаво узјахао,“ одговорио је тихо.
Потом је изговорио нешто што није било претња, већ подсетник на историју која често уме да буде сложенија од пароле:
„Јели Богдановићу, ви сте се некада презивали Јабучани, док се не потурчисте; па кад сте се вратили у своју веру, постали сте Богдановићи — да би били Богу ближи.“
Речи су биле оштре, али не увредљиве. Личне, али не понижавајуће. И што је најважније — изговорене без страха.
Маса се разишла.
Човек који стоји усправно не разоружава снагом, већ смиреношћу. У временима када се ауторитет често тражи у обезбеђењу и оградама, понекад је најјача порука корачати сам.
Неко ће то тумачити као храброст.
Неко као инат.
Неко као доследност.
Али чињеница остаје: пастир не иде позади стада. Он иде испред.
И зато је тог дана у Новом Саду било је и аплауза не само звиждука.
Извор: ИН4С
