Potencijalni gubitak za Evropu nakon puča u Nigeru je dobitak za Putina
Gradić Arlit, izolovana naseobina na južnom obodu Sahare, je neočekivana nulta tačka nove geopolitičke bitke: borba za kontrolu nad uranijomom, gorivom koje napaja nuklearnu industriju.
Baš na tom mestu, u sušnim predelima severnog Nigera, francuski geolozi su pronašli radioaktivni metal pedesetih godina prošlog veka. Od tada, kompanije koje su u francuskom državnom vlasništvu vade rudu u svojoj nekadašnjoj koloniji i tako smeštaju Niger na sedmo mesto najvećih svetskih izvora uranijuma. Godine 2022, rudnici koji okružuju Arlit činili su 25 odsto ukupnog uvoza uranijuma Evropske unije.
Sada, državni udar u osiromašenoj zapadnoafričkoj državi ugrozio je ovaj izvor.
Ovo prirodno dobro možda ne zaokuplja naslovne strane kao nafta, gas ili čak ugalj, ali je ključno za svet kojem je očajnički potrebna energija koja se ne zasniva na ugljovodonicima.
Iako po svoj prilici deluje da Kremlj ne stoji neposredno iza izvođenja državnog udara, njegova propagandna mašinerija pojačava antifrancuske i antiameričke sentimente širom Sahela, afričkog regiona koji se pruža južno od Sahare. Ne bi trebalo da iznenadi da se u regionu odigrala serija dvorskih revolucija [odnosno prevrata u predsedničkim palatama, prim.prev] – uključujući Burkinu Faso, Čad, Gvineju, Mali i Sudan – počev od 2020. godine.
U glavnom gradu Nijameju, propučistička gomila maše ruskim zastavama kako bi denuncirali francuski imperijalizam. Jevgenij Prigožin, šef ruske paravojne grupe Vagner, pozdravio je vojni prevrat. Vagner već deluje u susednom Maliju nakon što se tamo odigrao puč. Duga ruka Kremlja upletena je u geopolitiku energije na različite načine – pa i na one koji nisu vidljivi na prvi pogled.
Ukoliko se Niger uključi u rusku orbitu, svet će biti još više zavistan od Moskve – i njenih klijentskih država – za atomsku energiju. Kazahstan i Uzbekistan, dve nekadašnje sovjetske republike, su među najvećim svetskim proizvođačima uranijuma, i odatle potiče oko pedeset odsto ukupnih svetskih iskopavanja. Ukoliko se tome pridodaju i Rusija i Niger to je nešto preko šezdeset odsto.
Uranijum je tek prvi korak u onome što se naziva ciklusom nuklearnog goriva. Iako je Rusija šesti najveći svetski proizvođač uranijuma, njena prava moć zapravo leži u drugim fazama ciklusa: pretvaranju prirodnog dobra u upotrebljive gorivne šipke za civilne reaktore putem takozvane konverzije i obogaćivanja.
Rusija obuhvata skoro četrdeset pet odsto globalnog tržišta uranijumske konverzije, prema podacima Svetske nuklearne asocijacije (World Nuclear Association). To je usko grlo koje je stvorilo ono što su Sjedinjene Države nedavno nazvale „strateškom ranjivošću“ koja je „neodrživa“. Oko trećine ukupnog obogaćenog uranijuma koje su SAD iskoristile prošle godine pristiglo je iz Rusije po ceni od skoro milijardu dolara koji su plaćeni kompaniji pod direktnom kontrolom Kremlja. Više od godinu dana nakon što je Rusija napala Ukrajinu, Vašington nije zabranio uvoz ruskog nuklearnog goriva.
Tokom prvih pedeset godina nuklearne epohe, Amerika je bila samodovoljna, ali kada je nastupio kraj Hladnog rata, ona je velikim delom odustala od rudarenja uranijuma i ono što je još bitnije od složenog procesa konverzije i obogaćivanja. Danas, SAD su uglavnom „zavisne od stranih izvora nuklearnog goriva, uključujući i od nacija kojima na srcu ne leže naši najbolji interesi“, kako je to rekao Džon Vagner, šef Nacionalne laboratorije u Ajdahu američkog Ministarstva energetike.
Kako je Rusija došla u položaj da dominira industrijom nuklearnog goriva je mešavina geološke sreće, inženjerske inovativnosti i dobronamernog diplomatskog dogovora koji su usaglasili Moskva i Vašington tik nakon kolapsa Sovjetskog Saveza.
Prvo, Rusija je bogata rezervama uranijuma, što joj daje prirodnu ulogu u ovoj industriji. Drugo, njeni inženjeri su razvili sistem obogaćivanja radioaktivnog materijala koji je mnogo manje energetski intenzivan nego metod kojem su skloni američki i francuski inženjeri, što ga čini daleko jeftinijim.[i] Samo ovi faktori bili bi dovoljni da Rusija ima veliku ulogu u rudarenju, konverziji i obogaćivanju. Onda, 1993. godine, SAD i Rusija su usaglasile ono što je popularno nazvano „megaton za megavat“ program, prema kojem je visoko obogaćeni uranijum iz nekadašnjih sovjetskih bojevih glava pretvaran u nisko obogaćeni uranijum i prevožen u SAD kao gorivo za američke civilne nuklearne elektrane. Jednostavno rečeno, američka industrija nije mogla da se takmiči sa ruskom, i polako je odumirala, čemu pažnju nije posvećivali predstavnički domovi, kako oni sa demokratskom tako ni oni sa republikanskom većinom.
Čak i pre invazije na Ukrajinu, američka nuklearna industrija je oglasila alarm u vezi sa svojom zavisnošću od izvora na strani. Od tada, razgovori između rukovodilaca i vladinih zvaničnika često su bili o kriznom stanju. A nakon problema u Nigeru, situacija više deluje kao vanredno stanje.
No, razrešenje ove situacije neće biti lako i zahtevaće intenzivnu saradnju između SAD i Francuske – ironično, dve zapadne sile koje imaju najviše uloge u Nigeru.
Vašington i Pariz mogu da razviju planove da povećaju proizvodnju otvaranjem konzerviranih industrijskih postrojenja za preradu nuklearnog goriva i da pojačaju diplomatsku i vojnu podršku nacijama koje proizvode uranijum, počevši od Nigera. Ovi napori neće biti jeftini. Ali pošto je Vladimir Putin pokazao svoju spremnost da zloupotrebi fosilna goriva kao što su gas i nafta, Zapadu je potrebno da deluje pre nego što Kremlj odluči da kao političko oruđe iskoristi čak i miroljubivu upotrebu uranujuma na način koji će tranziciju prema energiji bez ugljovodonika učiniti još težom.
Izvor: https://archive.is/QPsNc
