Društvene i političke more afričkog kontinenta su posledica ekonomskih nevolja, a ne njihovi uzroci
Piše: Havijer Blas, septembar 2023.
Serija pokušaja državnih udara koja mori supsaharsku Afriku – bilo je barem devet pokušaja u poslednje tri godine – plus politička nemoć koja se oseća širom kontinenta izazvali su izvesno samopreispitivanje. Šta je pošlo po zlu? Navode se nebrojani faktori, od rastućeg ruskog uticaja do stalne korupcije. Ali ovo su simptomi, ne uzroci, onoga što zaista mori kontinent: ekonomske nevolje. Potpuna zavisnost od prirodnih dobara pokazala se kao štetna. Širom regiona, cena zaduživanja skočila je toliko da je nepriuštiva; kineski zajmovi i direktne strane investicije su presušili; i dalje pretrajava kriza izazvana nedavnom pandemijom Kovida. Afrički ministri finansija postavljeni su pred nemoguće izbore između isplate plata državnim službenicima, izdržavanja škola i bolnica ili isplate kompenzacija stranim investitorima. Ljudi su zamoreni neuspesima vlada da poprave životne uslove. Pomešajte ovo sa mladim i sve urbanijim stanovništvom koje halapljivo guta društvene mreže i dobićete eksplozivnu mešavinu.
Ukoliko ništa drugo, iznenađujuće je da kontinent nije zahvaćen još većim društvenim i političkim haosom.
Međunarodni monetarni fond i Svetska banka zakazali su održavenje njihovog godišnjeg sastanka za oktobar, što je trebalo da označi povratak ovih ustanova na afrički kontinent prvi put za pedeset godina i priliku da svetski lideri preusmere svoju pažnju na ovo područje. Nejasno je da li će doći do promene plana s obzirom na smrtonosni zemljotres koji je pogodio blizinu marokanskog grada Marakeša.
Procenjivanje nivoa ekonomskog blagostanja širom kontinenta koji je prostran i raznovrstan kao Afrika – pedeset četiri države uz nekoliko teritorija čija je nezavisnost osporena – je teško. Neizbežne su generalizacije i grube procene. Rezultat koji se tako dobija, očigledno, je nesavršen. Ali uprkos ograničenjima, ništa ne daje bolji uvid u stanje regionalnih prilika od bruto domaćeg proizvoda stanovniku kao merne jedinice prosperiteta.
Prema toj mernoj jedinici, problemi su očigledni: BDP po stanovniku u supsaharskoj Africi doživeo je vrhunac 2014. godine na nivou od 1936 dolara po stanovniku i od tada je opao za više od 10 odsto na oko 1700 dolara ove godine. U istom periodu bruto domaći proizvod po stanovniku je na svetskom nivou skočio za 15 odsto.
Dohodak po stanovniku stagnirao je u supsaharskoj Africi tokom osamdesetih i devedesetih godina dvadesetog veka i sada se ponavljaju dve izgubljene decenije od 2010-ih i 2020-ih.
Posmatranje supsaharske Afrike kroz ovu ekonomsku lupu otkriva surovu istinu: regionalni društveni i politički problemi su više posledica [ekonomskih nedaća] nego [njihov] uzrok. Ljudi više ne osećaju da im ide bolje, ili da će njihovoj deci biti bolje.
Rizik od još jedne decenije stagnantnog ličnog dohotka je stvaran, što bi imalo strahovite posledice po najsiromašniji svetski kontinent. Afrika je posebno ranjiva zato što veliki deo njenog stanovništva već živi ispod linije siromaštva, a radnička i srednja klasa koje su tek u nastajanju su ranjivije nego drugde, krećući se između sastavljanja kraja s krajem i besparice.
Kao što je Mthuli Nkube, sadašnji ministar finansija Zimbabvea rekao pre nekoliko godina, dok je obavljao dužnost glavnog ekonomiste u Afričkoj razvojnoj banci, status pripadnika srednje klase nije jednosmerni put u Africi, već je pre reč o „pokretnim vratima“. Za mnoge, vrata nastavljaju da se okreću, vraćajući porodice natrag u siromaštvo.
Ekonomski izgledi Afrike su čvrsto povezani sa tržištem prirodnih dobara. Kada su cene nafte, bakra, kakaa i drugih sirovina visoke, kontinentu ide naizgled dobro. Pedesetih i šezdesetih, kada su mnoge afričke nacije izvojevale nezavisnost od evropskih kolonijalnih sila, bile su zlatno doba. Evropi i Aziji su bile potrebne afričke sirovine za postratnu obnovu, i Afrika je uživala brz ekonomski rast.
Ali oslanjanje kontinenta na prirodna dobra postalo je prokletstvo. Niske cene, loše upravljanje, korupcija, ratovi i nasleđe kolonijalizma obogaljili su afrički razvoj tokom većeg dela osamdesetih i devedesetih godina. Do 2001, regionalni bruto domaći proizvod po stanovniku u supsaharskoj Africi bio je niži nego 1981. godine. Postala je „beznadežni kontinent“ u očima mnogih investitora.
Onda, počevši od početka 2000-ih, kineski bum je žestoko podstakao tržište sirovina, i dramatično su se izmenili izgledi kontinenta. Cene nafte, bakra i kukuruza rasle su između 2004. i 2014. godine, kada se bruto domaći proizvod po stanovniku u ovoj regiji više nego udvostručio. Konsultanti i investitori brzo su odbacili parolu o „beznadežnom kontinentu“. Istakli su novu: Afrika u usponu.
Ova parola nije dugo potrojala. Za kompanije koje proizvode potrošačka dobra, kao što su švajcarska kompanija Nestle ili britanska Unilever, klađenje na tek poniklu afričku srednju klasu nije bila izvesna stvar.
Problem je što podizanje BDP-a po glavi stanovnika može biti grčevita borba nasuprot brzom rastu stanovništva. Tokom prethodne dve decenije, broj stanovnika supsaharske Afrike se više nego udvostručio i dosegao je 1,2 milijarde ljudi. Uz rast populacije po stopi od, barem, 2,5 odsto godišnje, regiji je potrebna pristojna stopa ekonomskog rasta samo da bi se održala stagnacija.
Kako bi BDP rastao po, na primer, zdravoj godišnjoj stopi od 2 odsto ekonomski rast bi morao da bude barem 5 odsto godišnje. To je moguće postići ukoliko su opšte prilike povoljne, kao što se zadesilo početkom 2000-ih sa visokim cenama sirovina. Međutim, sada su prilike nepovoljne. Kao što je Svetska banka sažeto iznela ranije ove godine, navodeći da je ekonomski rast u Africi bio „nedovoljan da smanji ekstremno siromaštvo i da pospeši opšti prosperitet na srednji i dugi rok“.
Za Zapadom koji je velikim deo preokupiran ruskom invazijom na Ukrajinu i Kinom koja je sve više usredsređena na samu sebe, ekonomske poteškoće Afrike nisu privukle dovoljnu pažnju. Vašington deluje nezainteresovano: Donald Tramp nije kročio u Afriku tokom svog mandata u Beloj kući; predsednik Džozef Bajden takođe nije putovao u ovu oblasti, izuzev tokom kratkom boravka u Egiptu 2022. godine kada je prisustvovao samitu o klimatskim promenama.
Sastanak Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke u oktobru mogao bi da bude važna šansa za svetske lidere da se usredsrede na pitanja koja more kontinent. Postoji više ekonomskih problema koje bi trebalo da dotaknu donosioci političkih odluka ali se oni mogu svrstati u tri velike grupe.
Prvo, postoji sužena dostupnost finansijskih sredstava. Afrika je, za sada, regija koja je najteže pogođena povišenim američkim kamatnim stopama. Od kada su Federalne rezerve počele da stežu monetarne uslove u martu 2022. godine, stavljajući tačku na deceniju i po lakodostupnog novca, regija nije bila sposobna da iskoristi međunarodno tržište obveznica. Za Afriku, koja je ozbiljnije počela da prikuplja novac od stranih investitori od 2004. i 2005. godine ova promena je bila šokantna.
Za deset godina pre 2023. godine, države supsaharske Afrike izdavale, prosečno, skoro 10 milijardi dolara međunarodnih obveznica, unoseći preko potrebna sredstva u njihove ekonomije. Kenija, Ruanda, Mozambik i Angola izdale su prve svoje obveznice u tvrdoj moneti. Inostrano tržište dugovanja bilo je posebno važno nakon globalne finansijske krize 2008-2009. i 2020-2021. tokom najgorih dana pandemije. Svaki put kada je rast slabio, mašinerija duga je razrešavala problem, obezbeđujući zemljama kratkotrajno osveženje. Sadašnja sužavanje dostupnih finansija ubrzalo je dugotrajni trend koji se odmotava godinama: nivo javnog dugovanja u supsaharskoj Africi se više nego utrostručio od 2010. godine. Posledica je skok bremena kamata, koje su u pojedinim slučajevima skočile do jedne petine državnih prihoda. To je delimično posledica većeg oslanjanja na skupo tržišno zasnovano finansiranje, kao što su zajmovi od kuća za trgovinu prirodnim dobrima i međunarodnih obveznica, uparenih sa dugoročnim opadanjem budžetske pomoći koju su slale zapadne države i Kina. Povrh toga lokalne valute su žestoko deprecirale u odnosu na američki dolar od polovine 2022. godine, što je dalje povećalo cenu servisiranja obveznica izdatih u tvrdoj valuti.
Ukoliko američke kamatne stope ne budu brzo srezane – za šta zvaničnici Federalnih rezervi kažu da se neće desiti – oskudnost dostupnih sredstava postaće još gora. Dve države, Zambija i Gana, već su objavile bankrot na svoja inostrana dugovanja. Mnoge druge će se suočiti sa visokim zidom dospeća 2024, 2025. ili 2026. godine i biće prisiljene da ili refinansiraju svoje obveznice izdavanjem novih vrednosnih papira sa prinosom koji bi bio znatno viši od 10 odsto ili da srežu vladinu potrošnju kako bi obezbedile novac da isplate strane investitore.
„Problem dugova se nagomilava“, kaže Gregori Smit, autor Where Credit is Due: How African Debt Can Be a Benefit Not a Burden. „Nećemo svedočiti nizu bankrota, ali smo suočeni sa masivnim bremenom dugovanja kojeg se nije lako osloboditi“.
Drugi problem jeste još jedno smanjenje dostupnih finansijskih sredstava, ali ovoga puta strane pomoći, kineskih sredstava i sredstava privatnog sektora
Pre nego što se međunarodno tržište obveznica otvorilo za afričke države, novac zapadnih donora je popunjavao prazninu. Tokom prethodnih nekoliko godina, međutim, zapadna budžetska pomoć je srezana zbog bremenitih domaćih potreba. Prema procenama MMF-a, zvanična razvojna pomoć, koja je iznosila skoro 4 odsto supsaharskog bruto domaćeg proizvoda početkom 21. veka, opala je na 2,5 odsto 2022. godine. Pošto Zapad naveliko troši kod kuće, subvencionišući potrošače tokom energetske krize u Evropi, i preusmeravajući novac za inostrana davanja radi podrške Ukrajini protiv Rusije, ima vrlo malo naznaka da će pomoć Africi uskoro biti povećana.
Tokom nekoliko godina, jaz koji su ostavili zapadni donori popunila je Kina, voljna da proširi svoje diplomatsko prisustvo na kontinentu kako bi osigurala dotok prirodnih sirovina i infrastrukturne projekte za svoje domaće gigante. Ali Peking se takođe povukao. Od rekordno visokih investicija i zajmova koji su bili viši od 28 milijardi dolara 2016. – kada su kineski zajmovi Africi prevazišli kombinovanu pomoć regionu koju su davale američka, francuska, britanska i nemačka vlada – Peking je umanjio svoje zajmove na šesnaestogodišnji minimum od 1,9 milijardi dolara 2020. godine. Od tada, visina kineskih zajmova uglavnom stagnira. Angola, Kenija, Etiopija, Zambija i Sudan, države koje su imale koristi od kineske velikodušnosti, sada su među najteže pogođenima.
Zapadni i kineski novac nije jedini izvor gotovine koji je presušio. Privatni sektor je takođe srezao sredstva. Strane direktne investicije, mera dugoročnih, prekograničnih investicija u kompanije, fabrike i projekte, opale su u subsaharskoj Africi na dvadeset dvogodišnji minimum od 7,2 milijarde dolara 2022, prema podacima svetske banke. Dotok stranih direktnih investicija dosegao je vrhunac od 45 milijardo dolara 2012. tokom poslednjih dana buma trgovine prirodnim dobrima koje je predvodila Kina.
Sa manje gotovine na raspolaganju, afričke države su morale da donose teške izbore, uključujući umanjenje sredstava kritično važna za dugoročni razvoj kao što je zdravstvena zaštitna – i zauzvrat su oslabile regionalni potencijal za ekonomski rast. „Ukoliko se ne preduzmu mere, ovo umanjenje raspoloživih sredstava može da ugrozi supsaharska nastojanja da dođe do obučenog i obrazovanog stanovništva i da bude pokretačka snaga globalne ekonomije narednih godina“, navodi Abebe Aemro Selasije, šef afričkog odseka MMF-a.
Treći skup problema obuhvata razvojni model zasnovan na eksploataciji prirodnih dobara, što je nasleđe nekadašnjih kriza i uticaja klimatskih promena.
Finansijski pritisak došao je u „najnezgodnijem trenutku“, prema MMF-u, pošto se region suočava sa pojačanom ekonomskom neravnotežom zbog mnoštva nasleđenih kriza. Najskorija je ona izazvana pandemijom Kovida 19, ali ožiljci građanskih ratova i kolonijalizma i dalje su, takođe, prisutni. Ekonomski izgledi regiona i dalje ostaju čvrsto povezani sa ciklusima trgovine prirodnim dobrima, čineći Afriku mnogo ranjivijom nego druge na usporavanje kineske ekonomije.
Za sada, cene prirodnih sirovina su se unekoliko oporavile, sa cenom nafte koja se kreće oko jednogodišnjeg maksimuma od devedeset dolara po barelu. Ali kao što su bliskoistočni proizvođači nafte uvideli, kupovna snaga barela nafte – ili tone bakra ili funte kafe – nije ono što je nekada bila. Nakon što su američka i evropska inflacija skočile do nivoa kakav nije viđen prethodnih trideset godina, cene prirodnih dobara zaostaju za cenama industrijskih proizvoda, slabeći afričke trgovinske pozicije.
Međutim, nije sve tako očajno. Ekonomski izgledi Afrike nisu kakvi su bili pre deset godina, ali su mnogo bolji nego što su ukazivala zlokobna predviđanja sa kraja devedesetih. Inflacija, iako je povišena, ostaje pod kontrolom; demokratija, iako je slaba je preovlađujuća norma; i javne finansije su, u većini slučajeva, u boljem stanju nego u prošlosti. Ali problemi su stvarni.
Rizik ne preti samo prosperitetu regije koja bi mogla da bude dom više od 3,5 milijardi ljudi do 2100. godine – otprilike jedne trećine tadašnjeg svetskog stanovništva. Bez boljih životnih uslova – a to je ono na šta se odnosi bruto domaći proizvod po stanovniku – nema šanse da će demokratija i slobode biti održive ili da će države raspolagati resursima da se prilagode klimatskim promenama. Zapadu bi bilo bolje da obrati pažnju sada, pre nego što bude prekasno.
Preveo: M. M. Milojević
Izvor: Blumberg
