Piše: Nikola Pavlović
Policijske fondacije u SAD su kanal preko koga korporacije dugo finansiraju policiju povećavajući svoju ulogu u kontroli iste. Njihova istorija je neraskidivo povezana sa interesima bogatih korporativnih sponzora.
U savremenom globalizovanom društvu korporacije su prerasle okvire klasičnih ekonomskih subjekata i postale ključni akteri u ekonomskim, političkim, kulturnim i tehnološkim procesima. Njihova ekonomska moć, često merljiva sa državnim budžetom mnogih zemalja, ili čak veća od njega, osim velikog uticaja na globalna tržišta i tokove kapitala, omogućava im oblikovanje javnih politika kroz fondacije i finansijsku podršku političkim strukturama.
Sektor odbrane, kao izuzetno profitabilan, već dugi niz decenija je u fokusu korporacija. U tehnološkom aspektu, dronovi, oklopna vozila, poluautomatsko i automatsko oružje i sistemi za masovni nadzor – sve češće prelaze iz vojnog u policijski sektor. U društvenom aspektu vojna oprema i obuka podstiču „ratni“ mentalitet u policijskim strukturama. U navedenom smislu, korporacije imaju veliki uticaj u procesu militarizacije policije, a ovaj fenomen je posebno vidljiv u SAD.
Havijer Blas: Koliko dugo SAD mogu biti poslednje utočište onima koji tragaju za naftom?
Militarizacija policije je proces u kome se sistem funkcionisanja policije približava vojnoj profesiji i doktrini, čime se razlika između policijskog i vojnog načina rada smanjuje, a na samom kraju procesa suštinska razlika gotovo nestaje. Pomenuti proces predstavlja upotrebu vojne retorike i ideologije, vojnih taktika, strategija, tehnologije, opreme i jedinica u radu policije. Iako stvorena po ugledu na vojno ustrojstvo (1) , policija nije (bila) samo još jedan novi rod vojske zbog njene specifične uloge u društvu koja, za razliku od vojnog pristupa, ne pretpostavlja okruženje kao neprijateljsko i građane kao pretnju.
Drugo, vojni obrazac ponašanja, koji je definisan specifičnim normama ponašanja poput krute discipline, bespogovorne subordinacije i slično, nije adekvatan civilnom okruženju gde je neophodna mnogo veća fleksibilnost u radu sa građanima. Dodatno, specifično policijski zadaci, poput rasvetljavanja ubistva i drugih vrsta istraga, ne mogu se pronaći u tipično vojnim dužnostima.
Opšti trend
Ipak, proces militarizacije policije uzima zamah sedamdesetih godina dvadesetog veka, prvenstveno na prostoru SAD. U to vreme, militarizacija policije postaje deo opšteg trenda u kome izuzetne mere – koje su obično rezervisane za ekstremne hitne slučajeve – bivaju normalizovane.
Ovaj proces prvobitno je započet 1960-ih u SAD da bi se policija navodno suprotstavila ekstremnim pretnjama. Situacija se dodatno radikalizovala kada je američka vlast proglasila „Rat protiv droge“ (2) – najpre za vreme mandata Ričarda Niksona (1969–1974), a posebno Ronalda Regana (1981–1989), što je ojačalo ideju da je vojna moć neophodna za borbu protiv domaćeg zdravstvenog problema.
Tokom 1980-ih i 1990-ih, „rat protiv droge“, delom izazvan epidemijom krek kokaina, eskalirao je širom zemlje, kao i pojava kriminalnih uličnih bandi i povezanog nasilja. Upotreba SWAT (3) timova se povećala i postala primarni metod (4) rešavanja problema.
Zakonodavna tela i izabrani zvaničnici povećali su autoritet policije dopuštajući naloge bez kucanja i zaobilazeći prethodne presude zasnovane na „Doktrini Zamak” koja je ograničavala policijske službenike u dobijanju i izvršenju naloga za pretres. Zabrinutost javnosti i strah od zločina širom Sjedinjenih Država pomogli su da se motiviše podrška zakonima koji jačaju policijska ovlašćenja.
Poslednje decenije 20. veka u SAD obeležene su pucnjavama poput onih u Severnom Holivudu u Kaliforniji 1997. i masakrima u srednjim školama, poput one u Kolumbin školi u aprilu 1999. Međutim, ono što je definitivno širom otvorilo vrata militarizaciji policije jesu događaji od 11. septembra, odnosno teroristički napadi koji su se odigrali 2001. godine na tlu SAD.
Proklamovani „Rat protiv terorizma“ omogućio je federalno finansiranje i obezbeđivanje vojne opreme za policiju. Studija Centra za istraživačko novinarstvo pokazala je da su federalne vlasti, od terorističkih napada 2001. godine, podelile više od 34 milijarde dolara lokalnim policijskim upravama. Od „rata protiv droge“ do „rata protiv terorizma“, militarizacija je proces normalizacije, koji je kulminirao u maskirnim uniformama policijskih trupa i oklopnih transportera koji su danas prisutni na gotovo svakom skupu širom SAD.
Početni SWAT timovi bili su rezultat saradnje sa marincima i inspirisani su ratom u Vijetnamu. Ubrzo nakon toga, elitne vojne jedinice popu Foka i Rendžera počele su da obučavaju policajce širom zemlje. Ova obuka normalizuje militarizaciju ne samo direktno preko SWAT jedinica već i posredno, jer „obične” policijske jedinice obučavaju njihove SWAT kolege.
Od 1994. do 1995. godine u 93 odsto proaktivnih intervencija, policija je koristila SWAT jedinice. Tokom 1995. godine zabeležene su 29.962 intervencije ovih jedinica, što je povećanje od 939 odsto u odnosu na 2.884 angažovanja u 1980. godini Dostupnost vojnog hardvera navela je policiju da koristi helikoptere, kamuflažne uniforme i ovnove, čak i kada postoji sumnja za uzgoj marihuane.
Vojna oprema
Ne samo da vojska obučava policiju već se i mnogi veterani pridružuju policiji nakon otpuštanja, delom zbog vladinih podsticaja. Program od vojnika do policajaca (The Troops to COPS program) u Ministarstvu pravde SAD, pod nazivom „napredovanje prakse policije u zajednici“, izdvaja milione dolara svake godine (14 milijardi dolara od 1994) u grantovima, koji se koriste za pokriće troškova policijskih službenika koji su bivši vojnici.
Konkretno, program je omogućio policijskim agencijama u SAD nadoknadu troškova zapošljavanja u iznosu od 25.000 dolara po vojnom veteranu. U 2012. godini program je ograničio zapošljavanje nevojnog osoblja čime se na dodatni način podstiče ulazak bivših vojnika u policijsku službu.
Posle Hladnog rata, vojska je počela da prodaje (ili donira) oružje, viškove i tehnologije policiji (na primer oklopne transportere, M16 puške i tehnologiju noćnog vida). Dva federalna programa kojima upravlja Ministarstvo odbrane, program 1122 i program 1033, olakšali su ovakvu nabavku.
Program 1122 dozvoljava lokalnim agencijama za sprovođenje zakona da kupuju vojnu opremu po subvencionisanim cenama, uključujući oružje i opremu za nadzor (5). Program 1033 je još ambiciozniji. Usvojio ga je Kongres 1997. i vodi ga Služba za dispoziciju američke odbrambene logističke agencije. Program omogućava prenos viška oružja i opreme lokalnim organima za sprovođenje zakona, bez naknade.
Kako su SAD počele da se povlače iz Iraka i Avganistana, transferi lokalnoj policiji značajno su porasli. Samo u 2014. policija na lokalu dobila je vojnu opremu u vrednosti od skoro milijardu dolara. Važno je reći da većina aplikacija dolazi iz malih i srednjih policijskih agencija, koje nisu tako dobro finansirane kao veće agencije, koje po svoj prilici već poseduju takvu opremu. Mogućnost besplatne vojne opreme stvorila je trku u naoružanju među policijskim agencijama. Male agencije su videle da se veće agencije naoružavaju te nisu htele da zaostaju. Militarizacija je dakle postala stvar prestiža.
Uticaj korporacija
Fondacije su, kao sredstvo korporacija, svoj veliki uticaj na gotovo sve segmente američkog društva započele još tokom 19. veka kada se, kao reakcija na njihovo delovanje, započelo sa antimonopolskim zakonodavstvom. Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina u javnosti SAD uveliko su se pojavljivale informacije o bliskoj saradnji fondacija i bezbednosnih službi, njihovom ogromnom uticaju u kulturi, obrazovanju, politici, umetnosti, međunarodnim odnosima i ovladavanju institucijama. Naravno, zbog naše osnovne teme istraživanja, mi ćemo se fokusirati na policijske fondacije.
Policijske fondacije u SAD su kanal preko koga korporacije decenijama finansiraju policiju povećavajući tako svoju ulogu u kontroli ove institucije. Istorija policijskih fondacija je neraskidivo povezana sa interesima bogatih korporativnih sponzora koji usmeravaju njihovo poslovanje i obezbeđuju njihovo finansiranje. Prva policijska fondacija formirana je 1971. godine kada je konzorcijum poslovnih lidera u Njujorku tražio način da privatno finansira policiju (6).
Danas, gotovo u svakom većem gradu u SAD postoji policijska fondacija koja stoji iza policijskih departmana, a koju finansiraju bogati donatori i korporacije. Policijske fondacije su sredstvo za usmeravanje privatnog novca u policiju i postepenu militarizaciju velikih i malih policijskih uprava širom SAD.
Kao privatna lica, policijske fondacije i njihovi korporativni sponzori štite korporativne interese i povećavaju ogromne policijske budžete van nadzora vlade, zaobilazeći odgovornost prema lokalnim zajednicama. Identiteti privatnih donatora, čiji novac ide za kupovinu policijske opreme i finansiranje policijskih programa, trebalo bi da budu javna informacija – posebno ako donacije dolaze od moćnih korporacija. Međutim, to nije slučaj. Dok su policijski budžeti obično javni dokumenti koje moraju da odobre lokalni izabrani zvaničnici, policijske fondacije usmeravaju korporativni novac i resurse ka sprovođenju zakona na način koji daje prednost korporacijama u odnosu na lokalne zajednice.
Policijski budžeti su od kasnih 1970-ih godina porasli, prevazilazeći ključno važne socijalne usluge, čak i kada je kriminal dramatično opao. Dok su policijski budžeti nekontrolisano rasli, gradski budžeti za socijalne usluge su smanjeni, što je dovelo do zatvaranja mnogih bolnica i škola.
Dok su recimo sredstva za osnovne potrebe dece i starijih pod znakom pitanja, pojedini gradovi izdvajaju skoro polovinu svog budžeta za policiju. Od 1990-ih, potrošnja za policiju po glavi stanovnika porasla je za 46 odsto na nacionalnom nivou. Kao nacija, SAD troše više od 100 milijardi dolara godišnje na policiju. U Sjedinjenim Državama postoji preko 250 policijskih fondacija, sa po jednom fondacijom u skoro svakom većem gradu. Sve ove fondacije omogućavaju korporacijama i privatnim licima da upumpavaju novac u policijske uprave van javnih fondova i nadzora.
U jednoj anketi iz 2014. godine, skoro 70 odsto policijskih uprava prijavilo je partnerstvo sa korporacijama, a 46 odsto sa policijskim fondacijama. Svaki veći korporativni sektor u SAD, od informacionih tehnologija do banaka, fosilnih goriva i brze hrane – a mnoge od njih su najmoćnije kompanije u svakom od tih sektora – ima udela u finansiranju i usmeravanju policijskih fondacija.
Prema rečima bivše direktorke Fondacije policije Njujorka i direktorke projekta Fondacije nacionalne policije, policijske fondacije „služe kao glas privatnog sektora“. Dodatno, u poslednjim decenijama beleži se veliki porast osnivanja fondacija. Skoro 40 procenata policijskih fondacija je osnovano između 2014. i 2016. godine.
Gotovo u svakom većem gradu u SAD postoji policijska fondacija koja stoji iza policijskih departmana, a koju finansiraju bogati donatori i korporacije
Korporativni novac iz fondacija uglavnom se troši na opremu koju koristi i vojska. Policija primenjuje novu tehnologiju za nadzor, poput bespilotnih letelica i opreme za SWAT timove. Na primer, fondacija policije Filadelfije potrošila je skoro 1,5 miliona dolara za finansiranje opreme kao što su duge cevi, dronovi i balistički šlemovi. Obrazac povećane militarizacije važi i za druge gradove.
Policijska fondacija Hjustona je kupila SWAT opremu, akustične uređaje dugog dometa (LRAD) i pse za jedinicu K-9, a trenutno prikuplja novac za objekat za obuku, vredan 10 miliona dolara, koji nazivaju taktičko selo. Policijska fondacija Atlante je izdvojila 60 miliona dolara za kontroverzni „Policijski grad“, masivni „Centar za obuku policije“ i taktičko selo. Dodatno, fondacija Atlante je finansirala mrežu od 11.000 nadzornih kamera, čime je Atlanta postala grad sa najviše nadzora u Sjedinjenim Državama.
Finansijski i institucionalni doprinosi različitih društveno-ekonomskih aktera, uključujući finansijski sektor, kompanije za nekretnine, fosilna goriva, univerzitete, medijske konglomerate, korporacije u oblasti ishrane i profesionalne sportske lige, doprinose jačanju strukturne povezanosti policijskih institucija sa korporativnim interesima.
Uporedo, angažovanje tehnoloških i komunikacionih korporacija, kao i preduzeća iz bezbednosnog, policijskog, vojnog i odbrambenog sektora, koja posredstvom ugovora snabdevaju policijske organizacije alatima za nadzor, ukazuje na potencijalne izvore konfliktnosti u javnom prostoru. U tom kontekstu, učešće medijskih institucija i profesionalnih sportskih organizacija može se posmatrati kao faktor koji doprinosi proizvodnji medijske pristrasnosti, artikulaciji određenih odnosa s javnošću i normalizaciji intenziviranih, često agresivnih policijskih praksi.
Izvor: Novi Standard
