Piše: Janja Ganješa
Obeležili smo Zimske zadušnice! Kako je ko mogao, znao i umeo, tako se u najkraćem sve može opisati. Znate, otići na groblje i obići grobove svojih upokojenih za većinu nas sa Kosova i Metohije i dalje je pravi podvig.
U Starom Gracku kod Lipljana ove godine je prvi put od završetka bombardovanja sveštenik bio na groblju, pa je pomen mogao i tu da se održi. Do sada su meštani pomen držali u lipljanskoj crkvi, a sveštenik je na groblje dolazio na sahrane. Groblje je toliko puta bilo minirano pa se niko nije usuđivao da zove sveštenika, jer su se plašili najgoreg. Narod je išao sam i rizikovao. Kada dođu sa groblja, u dogovoru sa sveštenikom, odlazili bi do crkve da održe pomen.
Poslednje dve godine groblje održava preduzeće iz Lipljana – do tada su ga meštani sami sređivali, svako deo oko grobova svoje porodice – i to nam je znak da mina nema, odnosno da ih neće više postavljati, jer ga sada Albanci održavaju.
Ove godine, na dan Zadušnica, pored vesti da su one obeležene, u etar je otišla i vest da je sve manje raseljenih Srba koji dolaze da obiđu grobove svojih najmilijih, sa posebnim akcentom na gradove. Na njihov brojniji dolazak i ove godine je pozvao prištinski paroh.
Uprava za arhive u Albaniji otvara „Kosovski fond“, 11.630 fascikli više nisu tajna
Dolazak Srba na Zadušnice u Prištinu prvi put nije organizovan uoči Letnjih zadušnica 2013. godine – tada je nekako i sve počelo vezano za ovu temu. Pojedinačnih dolazaka ima, ali organizovanih, nevezano ko ih i kako organizuje posle navedenog datuma, u poslednjih šest-sedam godina, a i više, sigurno nije bilo. Sveštenici iz Prištine su ranijih godina, komentarišući malo ljudi na gradskom groblju, obavezno govorili da organizovanog prevoza više nema, ove nisu.
Nova generacija
Zašto sve ovo pišem? Da li su zaista Srbi sa Kosova i Metohije zaboravili svoje upokojene, odnosno da li je i oko ovog pitanja sve crno ili belo?
Uskoro se navršava 26 godina od početka bombardovanja, odnosno od početka prvog pogroma nad Srbima sa Kosova i Metohije. Znači, ko je tada imao 50 godina, pod uslovom da je i dalje živ, sada ima 76. Sasvim je normalno da su u prvih desetak godina dolasci bili najmasovniji, jer su ti ljudi – sa kojom godinom više ili manje od pomenute – dolazili organizovanim prevozom koji se podrazumevao kada su Zadušnice u pitanju.
Baš onda kada je trebalo da ih zamene mlađe generacije, da nastave da dolaze bez svojih roditelja, organizovanje dolazaka na Zadušnice je prestalo. (Opet se sve poklopilo sa, po nas pogubnim, Briselskim sporazumom, odnosno godinom kada je i on potpisan. Možda je i naša paranoja – ko će više znati kada sa svih strana udaraju po nama.)
Svedok sam da ljudi na gradska groblja dolaze preko godine, svaki trenutak se, da tako kažem, grabi da bi se obišli grobovi predaka i zapalile sveće. To nikada nije prestalo, i ubrajam ih u natužnije situacije kojima sam u ovih bezmalo 26 godina svedočila.
Izdvojiću ovom prilikom iskustvo sa jednog od najočuvanijih srpskih grobalja koje se nalazi se u Prizrenu. Skrnavljeno je, ali fakat je da je to jedno od retkih gradskih grobalja na Kosovu i Metohiji koje je sačuvano. Oskrnavljeni su pojedini spomenici u smislu da su pokradena slova ispisana zlatno žutom bojom – valjda su mislili da su zlatna – ali namerno porušenih i polomljenih spomenika nema.
Sećam se prvog odlaska na prizrensko groblje, pre više od 15 godina, sa svojim prijateljicama od kojih je jedna Prizrenka, u pratnji policajca Amerikanca srpskog porekla – Majkla Pavića. Sa nama ja bio monah Atanasije iz Visokih Dečana.
Moja prijateljica je došla da obiđe grobnicu gde joj počivaju deda, pradeda i ostali, a otac Atanasije da pronađe grob svoje majke koja se upokojila uoči bombardovanja. Tada je groblje bilo zapušteno, zaraslo u travu i divlje kupine, pa je većini spomenika bilo nemoguće prići. Sećam se ulaska na groblje i šoka koji smo svi doživeli. Leva strana groblja zarasla u korov, a desna potpuno sređena. Reč je o delu katoličkog groblja koje se održavalo bez prekida.
Elem, u toj travi, suvom lišću, trnju, popadalim suvim granama sa okolnih drveća, otac Atanasije je po sećanju tražio grob svoje majke. Prijateljica je grobnicu svoje porodice lako pronašla jer spomenik nije porušen, samo je veći deo slova pokraden. Otac Atanasije je uspeo da raskrči deo gde je nagađao da je humka njegove majke i pronađe je. Sećam se da je govorio, s obzirom na tadašnje okolnosti, da bi bio zadovoljan da barem okvir napravi i označi grob.
Sećam se i da smo sa groblja otišli tužni, razočarani jer je zapušteno, ali i zadovoljni jer smo nešto ipak uradili. Na to i takvo groblje raseljeni Prizrenci su tih godina dolazili na Zadušnice organizovanim prevozom iz ostatka Srbije. Probijali su se kroz korov i palili sveće.
Opasne pretnje
U međuvremenu sam na prizrenskom groblju bila još nekoliko puta i uglavnom je bilo sređeno, izuzev prošlog leta kada zbog visoke trave nismo smeli da priđemo pojedinim spomenicima, ali trnja i drugog korova nije bilo. Da kažem i da je otac Atanasije u međuvremenu majci podigao spomenik. Pored nje sahranio je i svog oca koji se kasnije upokojio u ostatku Srbije – i njemu je podigao spomenik.
Poslednji put sam na prizrensko groblje došla nekoliko dana uoči februarskih Zadušnica ove godine. Bila sam sa svojim prijateljima koji su otišli da, sa sveštenikom Jovanom, održe pomen svojim upokojenima. Proterani iz svog grada i raseljeni širom ostatka Srbije, posle 1999. godine svoje najmilije sahranjivali su po Kruševcu, Smederevu, Vrnjačkoj Banji, sa amanetom da njihove kosti prenesu u grad na Bistrici.
Zato, objašnjavali su svešteniku, ne mogu da dođu na dan Zadušnica jer moraju da obiđu grobove svojih roditelja u raseljeništvu. Prijatelji koje pominjem žive u centralnom delu Kosova i Metohije i njihovi roditelji i rođaci, dok su bili živi, dolazili su organizovanim prevozom i obilazili svoj grad i gradsko groblje. Oni koji mogu, ali i njihova deca, dolaze i dalje, nevezano za Zadušnice.
Kada su ostali gradovi u pitanju, da pomenem i to, najuporniji su bili Srbi iz Đakovice koji su uspevali da dođu na primer i 2015. godine pa sledeći put 2022. Tada su sa njima došli i raseljeni Srbi iz Dečana i Peći, da i oni obiđu svoja devastirana groblja.
Nisu odustajali Đakovčani čak i kada su ih kamenovali kao 2010. godine, na primer. Iste godine u neposrednoj blizini groblja u selu Mušutište u opštini Suva Reka pucano je iz automatskog oružja, dok su Srbi na groblju obeležavali Zadušnice. Groblje u Mušutištu raseljeni Srbi obilazili su redovno od 2003. godine, ali sedam godina kasnije ozbiljno im je zaprećeno.
U gradovima gde organizovanih dolazaka nije bilo u prvim godinama posle pogroma 1999. godine, poput Uroševca na primer, dešavalo se da raseljeni Uroševčani u razgovoru sa ljudima koji su ostali na Kosovu i Metohiji i koje oni poznaju ili su im rođaci – kao u mom slučaju – nebrojano puta zamole da ako nas put nanese u Uroševac odemo do groblja i obiđemo grobove njihovih najmilijih.
Sećam se radosti moje sestre od tetke kada sam joj poslala fotografije spomenika oca i bake, Momčila i Milice Žakule, jer je videla da njihovi spomenici nisu polomljeni. Jedan deo uroševačkog groblja je teško oskrnavljen, ali se redovno čisti od trave i korova. (Ovo što sam za Uroševac napisala dešavalo se i za druga groblja na Kosovu i Metohiji. )
Ubrzani tempo
Zašto je prestalo organizovanje dolazaka raseljenih Srba na groblja širom Kosova i Metohije? Posebno u gradove iz kojih su Srbi proterani?
Svedoci smo da preko cele godine, vikendom posebno, organizovano dolaze Srbi iz ostatka Srbije i obilaze svetinje boraveći na Kosovu i Metohiji po dva i više dana. Poslednjeg vikenda u februaru na Kosovo i Metohiju organizovano su došli i Srbi iz Republike Srpske – do sada ih je sputavalo to što su im trebale vize. Ako je bezbedno za njih, zašto nije za Srbe koji su proterani, barem za Zadušnice?
Da li je moguće da je i ovo štiklirano kao političko pitanje sa procenom da treba i na ovaj način da se raseljenima oteža, da konačno odustanu, da zaborave na svoje korene? Nečiji mozak je smislio da je do smene generacija već došlo, i ako se ništa po tom pitanju ne radi mlađi će dići ruke, pre ili kasnije. Znate, nisu se dolasci organizovali do te 2013. godine u Prištinu, a da su autobusi bili prazni, naprotiv, mesta je uvek falilo.
Poznajem Srbe iz Prištine koji su se prvih godina bunili zbog neorganizovanja dolaska, ali ko da ih čuje? Ne znači da organizovanih dolazaka raseljenih Srba preko godine nema, ima ih taman toliko da nam se zapupše usta. Na primer, groblje u Uroševcu obiđe se 11. septembra na dan Usekovanja glave Svetog Jovana Krstitelja, kada se Srbi iz pomenutog grada okupljaju na liturgiji u crkvi Svetog cara Uroša.
U Prištinu se dođe za letnjeg Svetog Nikolu. Odlaze Srbi organizovano i do Peći. Svaki dolazak se koristi da se groblja obiđu. Bila sam u prilici da razgovaram sa tim ljudima, i svako od njih u razgovoru obavezno naglasi kako će otići i do groblja. Niko nikada nije došao do svoje gradske crkve na liturgiju, a da na groblje nije otišao – na tome se insistira.
Sve se od te 2013. godine – i nekoliko godina pre, ali od tada ubrzanim tempom – kreće u nekom čudnom smeru. Kako, recimo, može organizovanje festivala i sličnih čuda i da svako dođe i prođe, Prizrenom na primer, a Prizrenaca niko da se seti, barem za Zadušnice?
Pozdravljam organizovanje dolazaka svih Srba na Kosovo i Metohiju i posebno raduje činjenica da su to mladi ljudi, ali ih dočekujemo u atmosferi kako raseljeni Srbi sa Kosova i Metohije više ni na groblja ne dolaze, između svih ostalih priča koje se vezuju i za njih, ali i nas što smo ostali. Ako je to sveštenik rekao u etar za Zadušnice, ponoviće to i njima, i pitanje je da li će se setiti da kaže da organizovanih dolazaka više nema ili će se neko od gostiju setiti da to pita.
Organizovati dolaske
Možda će neko reći da mogu ljudi svojim autom da dođu, i to je tačno. Ali, ne hapse li se Srbi na prelazima u kontinuitetu? Nisu li na prelazu Jarinje ove nedelje uhapsili Dragana Ristića iz Đakovice starog 75 godina pod optužbom za ratni zločin počinjen na Kosovu i Metohiji? Eno, određen mu je pritvor od 30 dana.
Oni odrasli u ostatku Srbije se slabije snalaze po Kosovu i Metohiji, i strah od Albanaca je kod njih velik, da ne pominjem emocije koje tako znaju da savladaju te ljude da je to tuga gledati. Zato je neophodan organizovan prevoz. I tu rizik od svega pomenutog postoji, ali ljudi se jednostavno sigurnije osećaju.
Na Mitrovdanske zadušnice prošle godine Srpkinja je svedočila kako je nekada mnogo naroda bilo na prištinskom groblju navodeći 2000. i 2001. godinu kao primer. Pomenula je i da je groblje tada bilo u užasnom stanju, okruženje apsolutno neprijateljsko, ali su ljudi organizovano dolazili.
Zanimljivo je i to da dok su raseljeni Srbi masovno dolazili, groblja se nisu, ili su se površno održavala. Kada se prestalo sa organizovanim dolascima groblja su sređenija. Porušeni i oskrnavljeni spomenici su sada došli do izražaja, i strah nas je jedne druge priče. Ko nam garantuje, u ovakvim okolnostima, da za koju godinu neće krenuti priča da su spomenici pod zubom vremena pali, da srpska groblja propadaju, jer niko od raseljenih Srba niti dolazi, niti vodi računa. Albanci se trude koliko mogu, pa sve je pokošeno i dovedeno u pristojno stanje – samo njih nema.
Nedavno mi je Beograđanka, koja je došla u obilazak svetinja na Kosovu i Metohiji, rekla da se stiče utisak da se sve radi kako bi se Srbi iz južne srpske pokrajine ogadili ostatku Srbije – baš je tu reč upotrebila.
Šta reći na kraju? Šta god da neko kaže vezano za ovu temu; da proziva raseljene Srbe da ne dolaze na groblja ili da ih razume i saoseća sa njima, i sve što ja (ne)napisah ili kako napisah, na jednoj je strani. Na drugoj je pitanje – početak i kraj ovog mog pisma – i ponoviću ga: zašto se prestalo sa organizovanjem dolaska raseljenih Srba o Zadušnicama na groblja širom Kosova i Metohije?
Izvor: Novi Standard
