1.Vaše Visokopreosveštenstvo, zahvaljujemo Vam što ste pristali da date intervju za naš portal. Pre monaškog života i arhipastirske službe završili ste medicinski fakultet, a u Vašoj biografiji se pominje da je ogroman uticaj na Vas izvršila knjiga o životu svetitelja Luke Krimskog — lekara, ispovednika i arhijereja. Šta Vas je u ličnosti svetitelja Luke najdublje dotaklo i da li je upravo njegov primer uticao na Vaš duhovni put?
– Zaista, prvu knjigu na versku temu koju sam pročitao dao mi je moj duhovnik — shiarhiepiskop Alipije (Pogrebnjak). To je bila knjiga o svetitelju Luki, koja nije bila štampana u štampariji, već kao samizdat: trudom pobožnih ljudi tekst je kucan na pisaćoj mašini, a zatim su se listovi kopirali i delili među narodom.
Sam svetitelj Luka (Vojno-Jasenecki) je, bez sumnje, višestrana ličnost. Bio je arhiepiskop, profesor hirurgije i dobitnik Staljinove nagrade. A to je jedinstveno čak i za hrišćansku istoriju koja je bogata podvizima. Kod njega ne fascinira samo obim dostignuća, već neverovatna, gotovo nemoguća sinteza osobina.
Posebno bih izdvojio nekoliko isprepletanih aspekata.
Prvi – vernost i čvrstina na izabranom putu, uprkos istorijskom vihoru. Zamislite čoveka koji prima sveštenički čin 1921. godine – u samom jeku najsurovijih progona Crkve, kada je sveštenstvo bilo praktično sinonim za smrtnu presudu. On to čini budući već poznati lekar, naučnik, otac četvoro dece, koji je nedavno izgubio suprugu. Ta spremnost da svesno žrtvuje zemaljsko blagostanje, karijeru i bezbednost radi onoga što smatra istinom, potresa do dubine duše.
Počela inicijativa za obnovu ranohrišćanske crkve Svetog Jovana Bogoslova u Godinju
Drugi – beskompromisnost u veri. Iako je bio naučnik svetskog glasa, nikada nije skidao krst (panagiju). Zahvaljujući njegovoj knjizi „Ogledi iz gnojne hirurgije”, koja je osnovni udžbenik za mnoge generacije lekara, i dan-danas se spasavaju životi. Na primer, pre početka svake operacije se molio, crtao krst jodom na telu pacijenta i tek onda uzimao skalpel. Predavanja studentima i lekarima držao je u mantiji i sa panagijom na grudima, a principijelno nije ulazio u operacionu salu ako bi iz nje uklonili ikonu. Dokazao je celom svetu da između istinske nauke i duboke vere nema kontradikcije – one mogu harmonično koegzistirati u jednom velikom srcu.
Treći – primer neograničenog milosrđa. Za njega nije postojala ideologija kada je bila u pitanju ljudska bol. Nalazeći se u najsurovijim, neljudskim progonstvima u Sibiru (ukupno je proveo u zatvorima i progonstvima 11 godina), nastavio je besplatno da operiše, ne deleći ljude na „svoje” i „tuđe”. Kod njega, prognanog „neprijatelja naroda”, stvarali su se ogromni redovi ne samo lokalnih seljaka, već i partijskog rukovodstva. Lečio ih je u polurazrušenim kolibama, koristeći obične noževe i bravarska klešta kao instrumente. Tokom rata rukovodio je evakuacionom bolnicom, spasavajući teško ranjene sovjetske vojnike od sigurne smrti. Operisao je danima, a ako bi bolničarka zaboravila da mu ostavi hranu, mogao je da operiše gladan po nekoliko dana. Kada mu je 1946. godine uručena Staljinova nagrada prvog stepena za naučne radove, gotovo ceo iznos (200 hiljada rubalja) uplatio je kao pomoć sirotištima i deci stradaloj u ratu, ostavivši sebi samo minimum za skroman život.
A šta tek reći o čuvenom telegramu svetitelja Luke upućenom predsedniku Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR-a M. I. Kalinjinu na početku Velikog otadžbinskog rata – to je jedan od najsnažnijih dokumenata tog doba. U njemu je napisao: „Ja, episkop Luka, profesor Vojno-Jasenecki, izdržavam progonstvo u naselju Boljšaja Murta u Krasnojarskom kraju. Kao specijalista za gnojnu hirurgiju, mogu pružiti pomoć vojnicima u uslovima fronta ili pozadine, tamo gde mi bude povereno. Molim da se moje progonstvo prekine i da budem upućen u bolnicu. Po završetku rata spreman sam da se vratim u progonstvo.”
Primer patriotizma svetitelja Luke nije imao nikakve veze sa državnom ideologijom, već je bio ukorenjen u hrišćanskoj ljubavi prema bližnjem. Nalazeći se u ponižavajućem progonstvu, progonjen od sovjetske vlasti, nije gajio ogorčenost, već je u trenutku smrtne opasnosti za Otadžbinu ponudio svoj genijalni hirurški talenat za spasavanje ranjenih vojnika, smireno dodajući da je spreman da se vrati u progonstvo.
I, naravno, tu je njegov nesalomivi duh i poštenje pred Bogom i ljudima. Podvrgavali su ga ispitivanjima „na traci” (kada čoveku ne daju da spava po 13 dana i stalno ga ispituju), tukli su ga, slali iza Polarnog kruga. Ali nije potpisao nijednu lažnu prijavu, nije se odrekao Hrista i nije postao ozlojeđen na ljude. Pritom je otvoreno govorio: „Zavoleo sam stradanje, koje tako čudesno očišćuje dušu.” A u izveštajima NKVD-KGB-a nazivali su ga „tvrdoglavi starac”.
Svetitelj Luka nije bio „apstraktni” svetac sa stare ikone. On je naš savremenik, kao i sveti Nikolaj Žički, koji je živeo u 20. veku i prošao kroz birokratske, političke i životne košmare sa kojima su se suočavali milioni ljudi. I usred te tame ostao je besprekoran lekar, patriota, verni pastir i čovek neverovatne unutrašnje slobode. Lečio je tela ljudi zemaljskom hirurgijom, a njihove duše – primerom svog života.
Naravno, primer takve Ličnosti je uticao i nastavlja da utiče na moj duhovni put, pa tako i ja proveravam mnoge svoje postupke upoređujući ih sa njegovim u određenim situacijama. Kada sam predavao na medicinskom univerzitetu, jedno celo predavanje sam posvećivao svetitelju Luki. Čak sam i neke naredbe za eparhiju faktički prepisao iz naredbi koje je izdavao sam svetitelj Luka.
2. Vaše Visokopreosveštenstvo, kao čovek koji je prošao put medicinske nauke, a zatim svešteničke i episkopske službe, imali ste priliku da upoznate čoveka i kao lekar i kao duhovnik. Da li Vam je upravo to iskustvo pomoglo da dublje shvatite koliko su kod savremenog čoveka usko povezana telesna, psihička i duhovna stanja? Koje duhovne rane i bolesti danas najčešće prepoznajete kod ljudi i zašto savremeni čovek, uprkos tehnološkom i naučnom napretku, često postaje sve ranjiviji i duhovno nesigurniji?
– Sjajan primer takvog poimanja čoveka bio je upravo svetitelj Luka (Vojno-Jasenecki). Na spoju kolosalne hirurške prakse i vere, on je napisao delo „Duh, duša i telo”, gde je utabao put ka razumevanju trojstva čoveka: tela, psihe i duha, dokazujući da je nemoguće isceliti telo ako se ignoriše duševno i duhovno stanje čoveka. Oslanjajući se na ogromnu medicinsku praksu, tvrdio je da srce nije samo pumpa, već organ višeg saznanja i veze sa Bogom, a ljudski mozak – samo „prijemnik” za manifestacije duha. Lečio je ljude, jasno shvatajući: nemoguće je isceliti telo ako je ranjena duša i dezorijentisan duh.
Mitropolit Joanikije: Svjesni smo zajedničkih korijena sa Rimokatoličkom crkvom (VIDEO)
Savremena medicina se sve više udaljava od predstave o čoveku kao o „skupu organa” i sve dublje uranja u psihosomatiku, neurobiologiju i bioetiku. Lekar svakodnevno vidi ono što je skriveno od ostalih – kako se apstraktna preživljavanja pretvaraju u fizičke bolesti, i obrnuto, kako snaga duha uz Božiju pomoć pobeđuje biološke prognoze.
Svaki lekar u praksi zna da iza određenog bolesnog stanja često stoji nepotisnuta emocija, dugotrajni stres ili depresija. On razume da je lečenje samo tela, ignorišući duševnu traumu pacijenta, često besmisleno – bolest će se vratiti. Lekar vidi i povratnu spregu: kako telesni poremećaji menjaju ličnost čoveka.
Najdublje iskustvo koje i dalje stičem jeste komunikacija sa lekarima (posebno onkolozima, reanimatolozima i hirurzima) i njihovim pacijentima koji se nalaze na granici života i smrti. Tu se uključuje treći nivo – duhovni (smisaoni životno važni orijentiri, vera, volja, unutrašnja srž). Više puta sam imao priliku da posmatram fenomen kada dva pacijenta sa potpuno istom dijagnozom i lečenjem imaju različit ishod. Onaj ko je izgubio smisao života i predao se – ugasi se trenutno. Onaj ko ima za šta da živi, ko čuva unutrašnji mir i nadu, izvuče se uprkos prognozama. Duhovno stanje je sposobno da mobiliše skrivene rezerve tela, koje nauka do danas ne može u potpunosti da objasni. Osim toga, lično sam posmatrao kako čovek, iskreno se moleći Bogu i učestvujući u Svetim Tajnama, dobija isceljenje od bolesti.
Još dok sam studirao na univerzitetu, stalno sam dolazio do zaključka da čovek nije samo biološka mašina. Da bi to bilo jasnije savremenom čoveku koji živi u uslovima kolosalnih informativnih i emocionalnih opterećenja, možemo to predstaviti ovako: telo je ekran na koji se projektuju problemi psihe, koja je zauzvrat most koji povezuje biologiju sa svešću; a duh, koji određuje da li će ovaj složeni mehanizam moći da živi i pobeđuje bolesti – to je temelj i istovremeno kanal povezan sa izvorom energije – Bogom.
Svedoci smo toga kako naučno-tehnički napredak leči naše telo, ali paradoksalno zadaje udarce psihi i duhu. Danas su kod savremenih ljudi najčešće primetne tri međusobno povezane duhovne rane:
- Egzistencijalni vakuum ili, jednostavnije rečeno, gubitak smisla. Napredak je zadovoljio osnovne potrebe (glad, hladnoću, težak rad), oslobodivši čoveku mnogo vremena. Ali komfor ne odgovara na pitanje: „Zašto živim?”. Bez višeg smisla i duhovnog vektora, čovek se suočava sa prazninom koju pokušava da priguši surogatima – konzumerizmom, karijerizmom ili digitalnim zavisnostima.
- Duboka egzistencijalna usamljenost pri višku veza. Društvene mreže stvaraju iluziju komunikacije, ali lišavaju čoveka istinske duhovne bliskosti i saosećanja. Rađa se „bolest otuđenja” – stanje kada se čovek oseća duboko usamljenim i neshvaćenim među hiljadama virtuelnih „prijatelja”.
- „Sindrom boga” i iluzija sveobuhvatne kontrole. Tehnologije sugerišu savremenom čoveku da je svemoguć, da sve može izračunati i prilagoditi sebi. Ali kada se dogodi ono što je nemoguće kontrolisati (teška bolest, gubitak bližnjeg, kriza), njegova krhka mentalna konstrukcija se ruši. Čovek se pokazuje potpuno nespremnim za susret sa stradanjem.
Uzroci ovoga, prema mišljenju mnogih, leže u informativnoj buci i odvajanju od tišine. Napredak je lišio čoveka veštine da ostane nasamo sa sobom i Bogom. Stalno bombardujemo svoj mozak tuđim životima, vestima i gužvom. U toj neprestanoj trci za uspehom i komforom atrofira duhovni imunitet.
Rekao bih da je savremeni čovek naučio da steriliše svet oko sebe, ali je zaboravio kako da čisti i štiti svoj unutrašnji prostor. Telo je sito i obučeno, psiha je preopterećena stimulansima, a duh – iscrpljen. Upravo ta disproporcija čini našeg savremenika tako ranjivim i unutrašnje nesigurnim.
3. U aprilu je u Beogradu osnovan Međunarodni savet za zaštitu pravoslavnog kanonskog poretka. U njegov sastav trebalo bi da uđu istaknuti eksperti, bogoslovi i analitičari, koji će pripremati strateške izveštaje, preporuke i dokumente u cilju neutralisanja pretnji po pravoslavno kanonsko jedinstvo. Budući da se ova inicijativa, prema rečima osnivača Saveta, zasniva na predlogu koji ste Vi ranije izneli u medijima, postavljamo logično pitanje — od čega, prema Vašem mišljenju, zavisi uspešnost i efikasnost rada ovog projekta? Na koje konkretne probleme on treba da usmeri svoju pažnju?
– Osnivanje ovakvog saveta u Beogradu je ozbiljan korak koji bi trebalo da pomogne u rešavanju duboke krize koju danas proživljava ceo pravoslavni svet. Prema našem skromnom mišljenju, uspešnost i efikasnost (za nas su ovi pojmovi istovetni) njegovog rada neće zavisiti toliko od administrativnog resursa ili analitičke težine dokumenata, koliko od dubokih duhovnih i eklisioloških principa.
Efikasnost ovog projekta, koliko možemo da procenimo, u velikoj meri će odrediti sledeći faktori:
A) Razumevanje duha kanona, a ne samo njihovog slova.
Pravoslavno kanonsko pravo nije suvi pravni kodeks, već „instrument” za spasenje duše i očuvanje crkvenog mira. Upravo zato reči apostola Pavla: „Koji nas i učini sposobnim da budemo služitelji Novoga Zavjeta, ne slova, nego Duha; jer slovo ubija, a Duh oživljuje” (2. Kor. 3:6) – imaju direktne veze i sa crkvenim pravom. Kanoni su neodvojivi od dogmi i ljubavi. Ako Savet krene putem čisto pravnog, formalnog pristupa, njegovi dokumenti će ostati samo akademski tekstovi. Uspeh zavisi od sposobnosti eksperata da spoje strogost u odbrani istine sa pastirskim saosećanjem i crkvenom svrsishodnošću. Zadatak Saveta nije samo da osudi prekršaj, već da pokaže put ka isceljenju nastale kanonske rane.
B) Sloboda od geopolitičke konjunkture
Kanonski poredak se podriva onda kada crkvena pitanja postanu taoci političkih interesa država (nebitno da li je reč o pritisku globalnih centara moći ili lokalnim nacionalnim interesima). Zato, da bi dokumenti Saveta imali stvarni autoritet u celoj punoći Pravoslavlja, oni moraju biti besprekorno nepristrasni. Savet se mora rukovoditi isključivo dobrom Crkve Hristove, a ne političkom agendom. Hristocentričnost, a ne geopolitika, glavni je zalog poverenja u eksperte.
V) Sastav
U sastav Saveta moraju ući predstavnici različitih Pomesnih Crkava, sposobni da čuju jedni druge i govore jezikom svepravoslavnog konsenzusa. Upravo će to dati ogromnu težinu odlukama Saveta, jer, po rečima Pisma, „gde je mnogo savetnika, tamo je uspeh” (Priče 15:22). Istinska crkvena odluka se rađa onda kada se može reći: „Nego da budemo istiniti u ljubavi da u svemu uzrastemo u Onoga koji je glava – Hristos. Iz koga sve tijelo… po djelovanju u mjeri svakoga pojedinog dijela, čini uzrastanje tijela” (Ef. 4:15–16). Snaga dokumenata zavisiće od toga koliko izražavaju saborni razum Crkve.
G) Intelektualno poštenje i dubina analize
Savremeni izazovi kanonskom poretku su složeni. To nisu samo klasični raskoli iz prošlosti, to su nove bogoslovske koncepcije koje pokušavaju da prekroje eklisiologiju (na primer, nove teorije o prvenstvu časti i vlasti u Pravoslavlju; ili teorija da su sve religije staze koje vode ka Jednom Bogu). Sveti apostol Pavle nam je zapovedio da se „staramo čuvati jedinstvo Duha svezom mira” (Ef. 4:3). Kanonski poredak nije cilj sam po sebi, već samo okvir koji drži tu svezu mira. Tu Savet nema pravo da se ograniči na parole. Izveštaji i preporuke moraju biti besprekorni sa stanovišta patrologije (učenja Otaca Crkve), istorije i kanonskog prava. Potrebna je duboka, poštena, argumentovana, a istovremeno mirna dekonstrukcija lažnih bogoslovskih tvrdnji. U Knjizi pravila i delima Crkvenih Otaca kanonski poredak se uvek posmatra kao uslov za očuvanje jedinstva Duha svezom mira. Uspeh Saveta zavisiće od toga da li će njegov rad postati izraz ljubavi prema Crkvi. Ako u osnovi dokumenata budu molitva, bol zbog podeljenog Pravoslavlja i iskrena želja da se zalutali vrate u kanonske okvire – Gospod će blagosloviti te trudove i oni će postati efikasan putokaz za Pomesne Crkve. Tu bismo želeli da predložimo naše skromno iskustvo – zajedničku molitvu, na primer po dogovoru, svih članova Saveta u isto, za sve zgodno vreme.
Ne pretendujući na konačnu istinu, smatramo da bi pažnja Saveta trebalo da bude usmerena na one „bolne tačke” gde kanonski prekršaji prelaze u sistemsko iskrivljavanje pravoslavne eklisiologije, o čemu se već mnogo govori, ali još uvek nema rešenja.
Sa bogoslovske tačke gledišta, čini se očiglednim da se treba fokusirati na sledeće ključne čvorove savremenih pretnji:
- Dekonstrukcija koncepcije „prvenstva vlasti”, problem „istočnog papizma”
Ovo je glavni bogoslovski izazov 21. veka. Reč je o pokušajima Carigradske patrijaršije da sebi obezbedi ekskluzivna prava koja su nesvojstvena pravoslavnom shvatanju sabornosti. U Vaseljenskoj Crkvi nema i ne može biti zemaljskog poglavara koji zamenjuje Hrista. Pretenzija na sudsku i administrativnu nadmoć i nepogrešivost jednog prestola u Pravoslavlju – to je direktan pad u papizam, što razara sabornu prirodu Crkve.
- Odbrana eklisiologije od „relativističkog ekumenizma”
Ekumenizam je prepodobni Justin (Popović) nazivao praktičnim izrazom svejeresi, jer on briše granice između Istine (Hrista) i zablude, pretvarajući Crkvu u „religiozni supermarket”. Već se pojavio niz dokumenata i nastupa u kojima se brišu dogmatske razlike radi sekularne agende ili političkog „hrišćanskog jedinstva”. To od nas zahteva suprotstavljanje pokušajima da se Pravoslavlje pretvori u deo globalnog humanističkog projekta, gde se dogme žrtvuju „političkoj korektnosti” i zemaljskim kompromisima.
- Granice i poredak davanja autokefalnosti
Kriza u Ukrajini i drugim regionima razotkrila je odsustvo utvrđenog svepravoslavnog konsenzusa o mehanizmu proglašenja nezavisnosti Pomesnih Crkava. Do danas nisu rešena pitanja: ko, kako i pod kojim uslovima ima pravo da daruje autokefalnost. Principijelni fokus je na tezi da je autokefalnost moguća samo uz saglasnost Majke Crkve i konsenzus svih Pomesnih Crkava, a ne po jednostranoj odluci bilo koje jedne katedre ili samog pretendenta.
- Problem „kanonskog otimanja” (rejderstva) i upadanja na tuđe teritorije
Najgrublje kršenje drevnih kanona (posebno 2. pravila II Vaseljenskog sabora) jeste samovoljno ukidanje tuđih jurisdikcija i osnivanje svojih struktura na teritorijama drugih Pomesnih Crkava. Očigledan primer u Ukrajini je „isceljenje” raskolnika bez njihovog pokajanja i zakonitog rukopoloženja (prihvatanje u postojećim činovima lica koja nemaju apostolsko prejemstvo).
- Odnos crkvenih kanona i državnog suvereniteta
Ovde nam se čine očigledne dve podtačke. Prvo, Pomesne Crkve se danas suočavaju sa kolosalnim pritiskom svetovnih vlasti koje pokušavaju da iskoriste verski faktor za geopolitičku podelu. Neophodna je kanonska zaštita Crkve od prinudne promene njenog statusa, imena ili strukture pod pritiskom političara. I odatle proizilazi zaštita progonjenih zajednica od sekularnog totalitarizma. Međunarodna kritika pokušaja države da potčini sebi Crkvu ili da iskoristi raskole u političke svrhe, videći u tome zamenu Nebeskog Carstva zemaljskim. Savremena kriza u Ukrajini, gde je kanonska Crkva izložena progonima – klasičan je primer toga kako politički humanizam pokušava da reformatira Bogočovečanski organizam. Sa pozicije oca Justina (Popovića), podrška državnog aparata nekanonskim strukturama jeste manifestacija onog istog „čovekobožačkog” duha koji pokušava da administrira blagodat Svetog Duha pomoću policijskih palica i političkih dekreta.
- Eksteritorijalnost i fenomen „dijaspore”
Pitanje o tome ko treba duhovno da brine o milionima pravoslavnih hrišćana koji žive u Zapadnoj Evropi, Americi i Aziji, gde istorijski nije bilo Pomesnih Crkava. Ne postoji jasno opovrgavanje teorije prema kojoj se sva pravoslavna dijaspora u svetu navodno automatski potčinjava isključivo Carigradu.
- Recepcija kanonskih odluka u digitalnoj eri
U uslovima informativnog rata, sve kanonske zabrane, anateme ili odluke Sinoda trenutno se obezvređuju u medijskom prostoru. U ovom trenutku nam nisu poznati standardi „kanonske higijene” i komunikacije, kao ni to kako složene bogoslovske i pravne odluke preneti pastvi razumljivim jezikom, kako bi se vernici zaštitili od manipulacija koje seju sumnje i podrivaju autoritet sveštene jerarhije.
4. Kao što je poznato, vaseljensko Pravoslavlje je uspelo zajednički da reši problem bugarskog raskola. Tada je sabornost uspela da pobedi ambicije jednog konkretnog crkvenog centra. To je, zauzvrat, dovelo do kanonskog rešenja složenog pitanja u korist BPC. Zašto se danas situacija odvija drugačije i Poglavari ne mogu da reše ukrajinski problem po uzoru na bugarski?
– To je veoma duboko i precizno istorijsko pitanje. Zaista, prevazilaženje bugarskog raskola (posebno na Svepravoslavnom saboru u Sofiji 1998. godine) često se navodi kao primer trijumfa sabornog razuma Crkve, kada su radi isceljenja rane na telu Crkve Patrijarsi i predstavnici svih autokefalnih Crkava seli za isti sto.
Zašto danas „bugarski scenario” ne uspeva da se primeni na ukrajinsku crkvenu krizu, i zašto Poglavari ne mogu da reše ovaj problem? Govoreći direktno i otvoreno, kao među ljudima koji duboko razumeju crkvenu istoriju, trenutna situacija se principijelno razlikuje u nekoliko ključnih parametara. Pritom je ocena lične uloge patrijarha Vartolomeja u ukrajinskom pitanju jedno od najdiskutabilnijih pitanja u savremenoj istoriji Crkve. Jer, u zavisnosti od eklisiološke pozicije, odnosno viđenja prirode crkvene vlasti, njegovi postupci se ocenjuju principijelno drugačije.
Pokušaćemo da odbacimo čisto emotivne i političke momente i da pogledamo situaciju sa stanovišta kanonskog prava i crkvene diplomatije. Može se primetiti da se razlozi nemogućnosti ponavljanja bugarskog presedana i lična odgovornost Vaseljenskog patrijarha vide u nekoliko međusobno povezanih ravni.
Prvo, sagledajmo poziciju Carigrada tada i sada. Godine 1998. na čelu bugarskog raskola nalazio se takozvani „alternativni Sinod” „patrijarha” Pimena. Svepravoslavni sabor u Sofiji sazvan je na inicijativu zakonitog bugarskog patrijarha Maksima, ali je glavnu ulogu u njegovom održavanju imao Vaseljenski patrijarh Vartolomej, koji je delovao kao moderator sabornog procesa i arbitar. Poglavar Carigradske crkve, uprkos prvobitnim oštrim predlozima (koji su išli čak do zahteva za ostavkom patrijarha Maksima), na kraju se potčinio zajedničkom sabornom mišljenju većine Crkava. Raskolnici su primljeni nazad kroz pokajanje i u postojećem činu (uz priznavanje njihovih hirotonija), ali u okrilje već postojeće i od svih priznate Bugarske pravoslavne crkve. U Sofiji je patrijarh Vartolomej delovao kao mudri svetitelj, spreman da sluša druge radi mira.
U ukrajinskom pitanju, međutim, Carigradska patrijaršija je prestala da bude neutralni posrednik, a sam patrijarh Vartolomej je istupio kao apsolutni monarh, uveren u svoju isključivu ispravnost, namećući doktrinu „Prvog bez jednakih” (Primus sine paribus). Glavni prekor koji mu upućuje većina Pomesnih Crkava (čak i one koje sa njim održavaju opštenje) jeste odstupanje od tradicionalne sabornosti ka takozvanom „istočnom papizmu”. Tako je patrijarh Vartolomej faktički monopolizovao prava na davanje autokefalnosti. Uoči Kritskog sabora 2016. godine dugo se pripremao dokument o poretku davanja autokefalnosti. Postignuta je saglasnost da je za proglašenje nove nezavisne Crkve potreban konsenzus svih Pomesnih Crkava. Međutim, patrijarh Vartolomej je u ovom sporazumu video ugrožavanje ekskluzivnog prerogativa Carigrada, te je, namećući ga, 2018. godine jednostrano izdao Tomos o autokefalnosti „PCU”, poništivši akte iz 17. veka. Budući da je Fanar sam izvršio čin koji druge Crkve smatraju prekoračenjem ovlašćenja, postao je direktna strana u sukobu, jer je ignorisao mišljenje Poglavara drugih Pomesnih Crkava (između ostalih Antiohijske, Albanske, Jerusalimske, Poljske), koji su faktički molili Fanar da sazove Svepravoslavni sabor ili Sinaksis radi zajedničkog rešenja. Patrijarh Vartolomej je ove predloge odbacio, izjavivši da se sabor povodom ukrajinskog pitanja neće sazivati, jer je odluka već doneta i ne podleže raspravi.
Aleksandar Živković: Slobodan Milošević i Srpska pravoslavna crkva
Ne manje važan je i geopolitički faktor. Crkvene krize su uvek isprepletane sa politikom, ali razmeri pritisaka u ova dva slučaja su neuporedivi. U Bugarskoj je raskol početkom 1990-ih bio izazvan unutrašnjom bugarskom politikom (demokratska vlada SDS-a podržavala je „alternativce” protiv „komunističkog” patrijarha Maksima).
Do 1998. godine napetost unutar zemlje je splasnula, država se umorila od verskog rata, a za svetske geopolitičke igrače taj raskol nije imao strateški značaj. Crkvi su dali da na miru sama reši problem.
Ukrajinsko crkveno pitanje našlo se u epicentru globalnog geopolitičkog rascepa između Rusije i Zapada. U proces su direktno i otvoreno bili uključeni najviši ešaloni vlasti Ukrajine, diplomate SAD-a i državne strukture Ruske Federacije. A, kao što je poznato, u uslovima oštrog civilizacijskog sukoba ulozi se podižu toliko visoko da svaki crkveni kompromis biva blokiran političkim interesima i strane ga doživljavaju kao kapitulaciju.
Pređimo sada na pitanje kanonskog legitimiteta, „čistote hirotonija” i skidanja anatema. To je najsloženiji bogoslovski čvor koji suštinski razlikuje ove situacije i predstavlja osnovu kanonske odgovornosti patrijarha Vartolomeja za jednostrano skidanje kazni koje je izrekla druga Crkva.
Učesnici bugarskog raskola (mitropolit Pimen i dr.) prvobitno su bili zakoniti, kanonski rukopoloženi episkopi BPC, koji su otišli u raskol iz administrativno-političkih razloga. Njihov kanonski status kao episkopa pre raskola niko nije osporavao. Sabor u Sofiji je prema njima primenio princip ikonomije i prihvatio ih u postojećem činu.
U Ukrajini je situacija drugačija. Lidera bivše „UPC KP” Filareta Denisenka anatemisao je Sabor RPC 1997. godine. Ovu odluku su tada zvanično pismeno priznale sve Pomesne Crkve, uključujući i samog patrijarha Vartolomeja (koji je to potvrdio patrijarhu Aleksiju II). Druga grana, „UAPC”, vukla je prejemstvo od lica čije episkopsko dostojanstvo uopšte nije bilo priznato. Fanar je 2018. godine promenio poziciju, pozivajući se na svoje istorijsko pravo da prima apelacije iz celog sveta.
Problem nije u samoj činjenici prihvatanja kroz ikonomiju, jer Crkva poznaje primere milosrđa. Problem je u tome što sa strane raskolnika nije usledilo pokajanje, a strukture koje nisu imale kanonsko prejemstvo priznate su „u postojećem činu” potezom pera. Za mnoge Pomesne Crkve to je postalo kršenje fundamentalnog kanonskog prava koje je dovelo u pitanje autoritet tajne sveštenstva.
Takođe treba govoriti o grešci u crkvenoj diplomatiji. Lična krivica patrijarha Vartolomeja leži i u tome što je išao glavom kroz zid, ignorišući potrebu za konsenzusom. Donoseći odluku o Ukrajini, on i njegovi savetnici oslanjali su se na prognoze koje se na kraju nisu obistinile. Naime, na Fanaru su bili uvereni da će nakon izdavanja Tomosa većina episkopata, sveštenstva i vernika UPC dobrovoljno preći u novu strukturu. To se nije dogodilo. Takođe se očekivalo da će autoritet Carigrada naterati ostale Crkve da brzo priznaju „PCU”. U stvarnosti, godinama kasnije, „PCU” su priznale samo 4 Crkve od 15 (Carigradska, Aleksandrijska, Grčka i Kiparska), pri čemu je unutar samih Crkava koje su priznale „PCU” (na Kipru i u Grčkoj) to izazvalo ozbiljne podele među episkopatom.
Radi pravičnosti treba pomenuti i logiku samog Fanara, prema kojoj patrijarh Vartolomej nije „kriv za raskol”, već je „bio primoran da spasava situaciju”. Pristalice Carigrada tvrde da su milioni ukrajinskih vernika godinama navodno bili van opštenja sa svetskim Pravoslavljem zbog tvrdog stava Moskve, koja nije želela da dâ stvarnu autokefalnost. Patrijarh Vartolomej je „preuzeo na sebe istorijsku hrabrost da ih vrati u okrilje Crkve”.
Ipak, postoji razlog lične prirode o kojem su mi govorili arhijereji iz drugih Pomesnih Crkava, uključujući i one koje su priznale „PCU”. Patrijarh Vartolomej duboko je uvređen postupkom patrijarha Kirila, koji je u poslednjem trenutku odbio da dođe na Kritski sabor 2016. godine, „osujetivši višegodišnje napore da se demonstrira pravoslavno jedinstvo”. U očima Carigrada, postupci u Ukrajini su navodno odgovor na „hegemoniju” i „geopolitičke ambicije” Moskovske patrijaršije. Uostalom, 2008. godine sam i sam bio svedok toga kako su Blaženjejšem mitropolitu Vladimiru dolazili emisari u epoletama od Juščenka. Oni su predlagali prelazak pod jurisdikciju Fanara. Kako mi je kasnije pričao sam Blaženjejši, izaslanici su tvrdili da je sa Carigradom već sve rešeno i da su tamo spremni da prihvate UPC. Štaviše, prema rečima Blaženjejšeg Vladimira, Fanar je planirao da zada udarac RPC – da ujedini UPC i „Kijevsku patrijaršiju” u jedinstvenu mitropoliju, čije su rukovođenje ponudili upravo njemu.
Međutim, mitropolit Vladimir je odgovorio kategoričnim odbijanjem. Tada su se isti emisari zajedno sa predstavnicima Fanara obratili Denisenku, predloživši mu da se njegova struktura prizna kao mitropolija Carigradske patrijaršije. Ali ambicije Denisenka i njegovo odbijanje da postane običan jerarh u tuđoj crkvi osujetili su i taj scenario, odloživši raskol pravoslavnog jedinstva.
Zašto je sabornost danas paralizovana? Čini nam se da su 1998. godine u Sofiji sve strane – i Pomesne Crkve, i Carigrad, i Sofija – želele isti rezultat (jedinstvo Bugarske Crkve) i bile spremne da radi toga ustupe pred svojim ambicijama. Danas je, pak, punopravno sazivanje Svepravoslavnog Sabora (po uzoru na Amanski susret ili Sinaksis Poglavara), na koje pozivaju mnogi Poglavari, nemoguće zbog nepostojanja konsenzusa o dnevnom redu. Carigrad smatra ukrajinsko pitanje konačno rešenim i tvrdi da pravo sazivanja sabora pripada samo njemu. Svaki pokušaj drugih Crkava da se okupe bez Fanara on doživljava kao raskol. A to se dešava u svetlu straha od još dubljeg raskola. Naime, Pomesne Crkve su podeljene u tri grupe: one koje su priznale „PCU”; one koje su kategorično protiv i prekinule su evharistijsko opštenje sa Carigradom; i one koje čuvaju neutralnost, pozivajući na sabor, ali ne želeći da postanu učesnici globalne svađe. Sazivanje Sabora bez saglasnosti ključnih katedri moglo bi zvanično da ozvaniči podelu celog Pravoslavlja na dva tabora.
U celini gledano, može se reći da je pokušaj isceljenja lokalnog ukrajinskog raskola metodama jednostranog administrativnog pritiska doveo do toga da taj raskol postane globalan, parališući svepravoslavnu sabornost.
5. Može li se složiti sa tvrdnjom da se trenutno formira simulakrum svetskog Pravoslavlja? Da dolazi do zamene kanona, pa čak i dogmatskih osnova? I da bi danas Pomesne Crkve trebalo da započnu ozbiljnu i sistemsku raspravu o nastalim problemima, koji se ne mogu svesti samo na borbu različitih crkvenih centara za jurisdikciju?
– Ovo je veoma duboko, složeno i, bez preterivanja, bolno pitanje za svakoga ko prati savremenu crkvenu agendu.
Ako odgovorim kratko: da, sa tom tvrdnjom se može složiti, i za takve zaključke postoje čvrsti osnovi. Međutim, tu je važan balans. Jedna je stvar konstatovati krizu u zemaljskim institucijama Crkve, a sasvim druga – govoriti o oštećenju same prirode Crkve Hristove.
U čemu se manifestuje „simulakrum svetskog Pravoslavlja”? Prema našem mišljenju, termin „simulakrum” (kopija koja nema original, ili privid bez sadržaja) ovde je zapanjujuće precizan. Danas se spoljašnja, institucionalna kontura svetskog Pravoslavlja sve više razilazi sa stvarnim stanjem stvari. Vidimo najdublju sistemsku krizu, posvetovnjačenje rukovodećih struktura i krizu poverenja.
Pitanja geopolitike i želja nekih prvojeraraha da se u njoj „igraju” doveli su do raskola umesto evharistijskog jedinstva. Danas je svetsko Pravoslavlje podeljeno na blokove. Prekid evharistijskog opštenja između najvećih Crkava (posebno zbog „ukrajinskog pitanja” i postupaka Carigradske patrijaršije) pretvorio je jedinstvenu Crkvu u polje političkih bitaka. Pravoslavlje na globalnom nivou često ne izgleda kao „Jedna, Sveta i Saborna”, već kao konfederacija nezavisnih, ponekad i međusobno zavađenih verskih korporacija. Pritom se primećuje očigledan pokušaj zamene pravoslavnog principa sabornosti. Carigradska patrijaršija aktivno promoviše koncepciju svog ekskluzivnog statusa, što je faktički kopija katoličkog papizma i direktno je u suprotnosti sa pravoslavnom eklisiologijom.
Osim toga, dolazi do zamene kanona, i to je najočigledniji proces. Kanonsko pravo, pravila Vaseljenskih i Pomesnih Sabora danas se često ne koriste kao terapeutski instrument za spasenje duša, već kao političko oružje. Dešava se kanonski relativizam. Ista pravila se tumače na potpuno suprotne načine u zavisnosti od koristi. Primer: jednostrano skidanje anatema, priznavanje hirotonija koje su izvršili raskolnici bez pokajanja, i upadanje na tuđe kanonske teritorije. A saborni razum se ignoriše. Odluke se donose po kuloarima, voljom pojedinih jeraraha, bez uzimanja u obzir mišljenja drugih Pomesnih Crkava. Kanoni se pretvaraju u „dekoraciju” koja se pomera onako kako to u datom trenutku odgovara.
Sve to prati i zamena veroučiteljnih (dogmatskih) osnova, ali mnogo suptilnije. Zvanično dogme (Simvol vere, odluke Vaseljenskih Sabora) niko nije ukinuo niti prepravio. Ali se dešava tiho menjanje smisla i prioriteta. Takozvano praktično iskrivljavanje. Jevanđelje se zamenjuje „političkim pravoslavljem” ili „etnofiletizmom”. Umesto propovedi o Hristu i spasenju duše, na prvo mesto često izbijaju odbrana nacionalnih interesa, superiornost jedne kulture nad drugom ili, nasuprot tome, liberalna agenda i dodvoravanje sekularnim globalnim trendovima. Dešava se sekularizacija iznutra. Tako se u pojedinim eparhijama razvodnjavaju moralni orijentiri radi „aktuelnosti” u savremenom svetu. Dolazi do ekumenističkog kompromisa. Težnja ka veštačkom ujedinjenju sa inoslavnima ponekad tera jerarhe da zamagljuju dogmatske razlike, pretvarajući se da su dogmatski sporovi iz prošlosti samo „zastarele formulacije”, dok se sveštenici kažnjavaju jer odbijaju da pričešćuju inoverce.
Slažući se sa tim da se na nivou administracije i geopolitike simulakrum zaista formira, ne smemo padati u apokaliptični pesimizam. Tu je važno razdvojiti „crkveni aparat” od „Tela Hristovog”. Liturgijski život je nepromenjen na nivou obične parohije, ali, po našem skromnom mišljenju, prava Crkva odlazi „u dubinu”, postajući manje primetna iza glasnih naslova vesti. Ali „simulakrum” nije u stanju da proguta unutrašnju, mističnu suštinu Crkve. Kao što su govorili Oci Crkve, „Crkva nije jaka zahvaljujući ljudima, već Bogu” i „Crkva nije u brvnima, već u rebrima”. Kriza institucija nije povod za očajanje, već za trezvenost i shvatanje da naša vera mora biti utemeljena na Hristu, a ne na administrativnom sistemu.
U potpunosti podržavamo stav da svođenje svega na „podelu teritorija” znači lečiti smrtonosnu bolest oblogama. Problem je u tome što je kriza jurisdikcija (ko je gde glavni i čija je zemlja) – samo simptom. A sama „bolest” je mnogo dublja. Da, Pomesnim Crkvama je životno neophodno da započnu ozbiljan, pošten i sistemski dijalog. Ali da bi se on pokrenuo sa mrtve tačke, na dnevni red se moraju staviti pitanja koja su se godinama stidljivo prećutkivala. Evo, usuđujemo se da iznesemo svoj stav da Crkve moraju da počnu sistemski da raspravljaju o glavnim čvorovima, ukoliko žele da prevaziđu klizanje u simulakrum.
Nije tajna da postoji eklisiološka kriza, usled nedostatka jasnog odgovora na pitanje: šta je Crkva na globalnom nivou? To je najdublji bogoslovski ćorsokak savremenog doba. U Pravoslavlju ne postoji jedinstveno, od svih prihvaćeno shvatanje o tome kako se međusobno odnose autokefalne Crkve. Granice prvenstva nisu definisane. Potrebno je jasno i saborno definisati kakva ovlašćenja ima „Prvi po časti” patrijarh (Carigradski), da li je on samo moderator, „predsednik kluba”, ili ima stvarnu natpravoslavnu sudsku i administrativnu vlast? Bez opšteprihvaćenog odgovora na ovo pitanje, raskoli će se množiti. I dalje ne postoje kriterijumi autokefalnosti niti jedinstven, od svih potpisan pravilnik o ovom pitanju: ko, kako i kome ima pravo da daruje autokefalnost. Upravo je taj pravni vakuum digao u vazduh situaciju u Ukrajini i zaoštrio sporove u Africi, Pribaltiku i Zapadnoj Evropi.
Ukradene neprocjenjive ikone vraćene Albanskoj Pravoslavnoj crkvi
Koliko možemo da procenimo, savremeno stanje stvari svedoči o tome da se nalazimo u kanonskoj anabiozi zbog nedostatka odgovora na pitanje – kako primeniti pravila iz 4. veka u 21. veku? Mnogi kanoni kojima operišu jerarsi donošeni su u doba Vizantijskog carstva, kada su se crkvene granice poklapale sa državnim, a svet nije poznavao globalizaciju i internet. Na primer, dijaspore. Kanoni strogo zabranjuju dvojici episkopa da budu u jednom gradu („jedan grad — jedan episkop”). Ali u Parizu, Njujorku ili Berlinu danas paralelno deluju grčki, ruski, srpski, rumunski i antiohijski episkopi. To je kanonska anomalija koja je postala norma. Pomesne Crkve moraju da odluče: da li gradimo Crkvu po teritorijalnom principu (kao što nalažu kanoni) ili po nacionalnom (što kanoni osuđuju kao jeres etnofiletizma)?
Nedostaje mehanizam kanonske rehabilitacije. Kako primiti one koji su otišli u raskol, a potom se pokajali? Potreban je transparentan, od svih priznat mehanizam, kako odluke jedne Pomesne Crkve ne bi osporavala druga.
Sve je to dovelo do krize sabornosti. Pravoslavlje se uvek odlikovalo time što je saborno (za razliku od katolicizma sa njegovom nepogrešivošću rimskog pape). Ali danas su saborni mehanizmi paralizovani. Kritski sabor 2016. godine, koji se pripremao pola veka, umesto da demonstrira jedinstvo razotkrio je raskol (četiri Crkve, uključujući Rusku, na njega nisu otišle). A susrete u „Amanskom formatu” (inicijativa Jerusalimske patrijaršije) blokira deo grčkih Crkava.
Pred nama je krajnje ozbiljan izazov. I Pomesne Crkve moraju da sednu za pregovarački sto ne da bi fiksirale status kvo ili razmenile međusobne optužbe, već da bi razradile novi saborni mehanizam, obavezan za sve. Bez toga Pravoslavlje rizikuje da se konačno pretvori u analog UN-a — strukturu sa dobrim namerama, ali bez stvarnih poluga za održavanje mira.
Šta sprečava da se ovaj dijalog započne upravo sada? Nažalost, koliko možemo da sudimo, sistemskoj raspravi smetaju tri stvari.
Prvo – Pomesne Crkve su previše vezane za geopolitičke interese svojih država. Bogoslovlje često opslužuje geopolitiku.
Drugo – strah od gubitka obraza. Reći „pogrešili smo u tumačenju kanona” ili „preterali smo” za patrijaršije danas izgleda kao manifestacija slabosti.
Treće – lažno samozadovoljstvo, iluzija da je „kod nas po parohijama sve u redu, ljudi dolaze, hramovi se grade, znači globalna kriza nas se ne tiče”.
Usuđujemo se da verujemo da je takva rasprava jedini put ka ozdravljenju zemaljske institucije Crkve. Dok se jerarsi svađaju oko „jurisdikcija”, oni gube poverenje mislećih hrišćana, koji u tome ne vide stajanje u odbrani istine, već banalnu borbu za vlast i uticaj. Pitanje je samo šta će biti okidač za takav dijalog – zrelost i mudrost sveštene jerarhije ili sveobuhvatni, katastrofalni raskol koji će konačno podeliti pravoslavni svet na dva izolovana ekosistema.
6.Ako Poglavari Pomesnih Crkava ne budu mogli u potpunosti da razmotre nagomilana strateška pitanja u okviru „Amanskog formata”, o kakvim alternativnim varijantama komunikacije bi moglo biti reči? Da li bi mogao da profunkcioniše scenario sa formiranjem instituta specijalnih predstavnika Poglavara, koji bi se redovno sastajali i u ime svojih Crkava iznosili odgovarajuće teze i signale, a takođe učestvovali u usaglašavanju pozicija najvišeg crkvenog rukovodstva? Reč je o formatu po uzoru na ono što se sada koristi u pregovaračkom procesu između SAD-a i Rusije…
– Na jednoj od konferencija u Beogradu izneli smo koncepciju „šatl diplomatije”, čiji je klasični radni instrument institut specijalnih predstavnika, pozvan da pokrene sa mrtve tačke proces u kome su direktni pregovori lidera (posebno u okviru „Amanskog formata”) privremeno blokirani ili stagniraju.
U ovom procesu vidimo sledeće pozitivne karakteristike. Iz iskustva političkih procesa može se primetiti da bi došlo do smanjenja reputacionih rizika za Poglavare. Direktan susret Prvojeraraha u uslovima akutne krize uvek nosi teret strogih protokolarnih i drugih obaveza. Specijalni predstavnici, sa druge strane, mogu da vrše „izviđanje u borbi”, testiraju kompromisne formulacije i razmatraju osetljiva pitanja poverljivo, bez straha da će bilo kakav ustupak biti shvaćen kao slabost njihove Crkve.
Umesto glomaznih, sporo pripremanih i retkih Svepravoslavnih Sabora, specijalni predstavnici mogu biti u stalnom radnom kontaktu. To pretvara komunikaciju iz kriznog gašenja požara u sistemski, dinamičan, redovan i kontinuiran proces.
„Šatl diplomatija” daje pregovaračkom procesu fleksibilnost. Specijalni predstavnik može obavljati uzastopne posete ključnim crkvenim centrima (Istanbul, Moskva, Aleksandrija, Jerusalim itd.), glačajući ivice i korak po korak nabasavajući na tačke dodira koje je nemoguće razmotriti za jednim zajedničkim stolom zbog kanonskih ili ličnih neslaganja učesnika.
Ovaj proces obavezno podrazumeva ekspertski nivo razrade. Poglavari su stratezi i duhovni lideri. Specijalni predstavnici (na primer, iskusni arhijereji-diplomate i/ili bogoslovi) mogu uranjati u najsitnije detalje kanonskog prava i crkvene geopolitike, pripremajući za svoje lidere već izbalansirane, pravno i bogoslovski besprekorne nacrte odluka. Tu, inače, veliku ulogu može odigrati Međunarodni savet za zaštitu pravoslavnog kanonskog poretka.
Ali, pored pozitivnih karakteristika, postoje i skrivene pretnje. Može nastati problem „ovlašćenja delegacije”. Crkvena svest je veoma osetljiva na hijerarhiju. Postoji rizik da će oponenti ili čak unutrašnji kritičari unutar samih Crkava početi da optužuju specijalne predstavnike za „prekoračenje mandata” ili pokušaj zamene sabornog glasa Crkve njima samima. Svaka njihova izjava će se posmatrati pod lupom: da li je to zaista volja Poglavara ili „lična inicijativa” diplomate?
U političkim pregovorima, pri ovom obliku njihovog vođenja, neretko dolazi do imitacije procesa umesto rezultata. U svetovnoj politici formati specijalnih predstavnika često se pretvaraju u beskrajne „pregovore radi pregovora”, čiji je cilj prosto da se demonstrira da strane nisu u ratu. U međucrkvenoj krizi takav razvučen proces može samo konzervirati raskol, dajući iluziju dijaloga pri odsustvu stvarnih koraka unazad od strane ključnih igrača.
Nije isključen ni rizik kuloarnosti i nepoverenja. Ako „šatl diplomatija” i sastanci specijalnih predstavnika budu preterano zatvoreni, to može izazvati talas sumnji u „tajne zavere” među episkopatom, sveštenstvom i vernicima, što će samo pojačati unutrašnju napetost u Pomesnim Crkvama.
U ovom procesu takođe treba razumeti šta može da mu smeta. Prvo, to je kriza subjektiviteta i priznanja. Da bi specijalni predstavnik mogao efikasno da radi, njegov status mora biti priznat od svih strana u sukobu. Međutim, u sadašnjoj konfiguraciji Pravoslavlja teško je zamisliti da će uslovni specijalni predstavnik iz jedne koalicije Crkava biti zvanično i redovno priman od strane iz suprotnog tabora (na primer, od strane Carigrada), ako iza toga ne stoji priznanje međusobnog kanonskog statusa u celoj punoći.
U ovom trenutku nedostaje neutralna „platforma” i posrednik. U sekularnim analozima (SAD – Rusija) uvek postoji razumevanje pariteta snaga i jasnih diplomatskih pravila. U svepravoslavnoj krizi razrušen je sam temelj poverenja prema tradicionalnim moderatorima dijaloga. Bez treće, za sve autoritativne i pritom neutralne strane, koja bi mogla tehnički da beleži te „šatl” sastanke, biće krajnje teško pokrenuti ovaj format.
I na kraju, prekomerna centralizacija vlasti. U nekim Pomesnim Crkvama tradicija donošenja odluka vezana je isključivo za Prvojerarha. Nije svaki Poglavar psihološki i administrativno spreman da delegira stvarno pravo vođenja oštrih strateških pregovora podređenom, makar i najvišeg ranga.
Prema našem mišljenju, scenario sa specijalnim predstavnicima i „šatl diplomatijom” je možda jedini realističan način da se reanimira opštenje ako „Amanski format” zapadne u ćorsokak. On omogućava da se diskusija prebaci iz ravni javnih ultimatuma u ravan nejavnog, ali sistemskog pregovaranja. Glavni zadatak tu je pronaći takvu formu delegiranja ovlašćenja koja ne bi kršila kanonsku strukturu Crkve, ali bi specijalnim predstavnicima dala stvarni mandat za približavanje pozicija.
7. U cilju zaštite UPC obratili ste se bivšem predsedniku SAD Bajdenu – ovo pismo je izazvalo snažan odjek u javnosti. Kasnije ste se obratili i uticajnom novinaru Takeru Karlsonu. Zatim su Vaš primer sledili i drugi. Kao rezultat toga, u SAD je pokrenut informativni talas vezan za temu progona hrišćana u Ukrajini. Recite nam, molim Vas, koliko se takva aktivnost odražava na zaštitu prava UPC? Da li takva obraćanja funkcionišu? I da li sveštenici treba da nastave praksu apelovanja na međunarodnu publiku radi zaštite progonjenih pravoslavnih hrišćana u Ukrajini?
– Informativna kampanja u SAD oko položaja Ukrajinske pravoslavne crkve odvija se na spoju geopolitike, unutrašnje američke partijske borbe i stvarne krize slobode savesti. Analiza toga kako ova kampanja utiče na UPC, koliko su efikasni takvi koraci i da li sveštenstvo treba da nastavi ovu praksu, zasniva se na nekoliko ključnih faktora.
U SAD informativni talas (koji aktivno podržava deo Republikanske partije, konzervativne medijske platforme i novinari, kao što je Taker Karlson, kao i međunarodni lobisti za ljudska prava) ima dvostruke posledice po UPC – kako pozitivan, tako i negativan efekat.
Prvi od njih leži u tome da javnost stvara određeni imunitet za rukovodstvo UPC. Oštri administrativni postupci ukrajinskih vlasti (na primer, masovno zatvaranje parohija prema Zakonu br. 3894-IX ili sudski procesi protiv jeraraha) usporavaju se pod uticajem američke kritike. Kijev je primoran da se osvrće na Belu kuću i Kongres, jer optužbe za kršenje verskih sloboda udaraju na imidž Ukrajine kao demokratske države i mogu da ugroze obim zapadne finansijske i vojne pomoći.
Ali istovremeno, unutar same Ukrajine, apelovanja UPC na američke konzervativce društvo i vlast često prihvataju krajnje bolno. Oponenti to tumače kao „rad za neprijatelja” i pokušaj diskreditacije zemlje na međunarodnoj sceni u uslovima ratnog sukoba koji je u toku. Kao rezultat toga, informativna kampanja u SAD, braneći UPC spolja, može da pojača njenu unutrašnju izolaciju i „podgreje” lokalne radikale (što dovodi do novih nasilnih sukoba oko hramova).
Definitivno, takva obraćanja funkcionišu, ali sa specifičnim političkim koeficijentom korisnog dejstva. Postoji odjek u UN-u. Apeli i lobiranje doveli su do toga da su međunarodne institucije počele oštrije da reaguju. Na primer, stručnjaci UN-a (Kancelarija Visokog komesara UN za ljudska prava – OHCHR) izrazili su ozbiljnu zabrinutost zbog postupaka Kijeva prema UPC, uključujući oduzimanje državljanstva pojedinim jerarsima i rizike povezane sa sprovođenjem zakona „o zabrani verskih organizacija povezanih sa zemljom-agresorom”.
Koliko se može proceniti, za sveštenstvo UPC i borce za ljudska prava međunarodni apeli ostaju jedan od retkih dostupnih i efikasnih nenasilnih instrumenata samoodbrane. Pravni okvir unutar Ukrajine je trenutno krajnje sužen, pa je obraćanje spoljnoj publici strateški neophodno.
Međutim, da bi ova praksa donosila korist, a ne štetu, stručnjaci preporučuju sveštenstvu da se pridržava nekih pravila. Prvo među njima je da se isključi geopolitička retorika. Apeli moraju biti zasnovani isključivo na pravnom jeziku (Konvencija o ljudskim pravima, sloboda savesti, nedopustivost kolektivne odgovornosti itd.), bez uplitanja u političke sukobe između Vašingtona, Kijeva i Moskve.
Arhiepiskop Jovan (Peljuši): Bogoslovski i crkveni doprinos arhiepiskopa Anastasija
Takođe je važno organizovati decentralizaciju obraćanja. Video-obraćanja od strane konkretnih lokalnih parohija (kao što to rade obične zajednice snimajući videe za međunarodne zvaničnike) funkcionišu efikasnije, jer pokazuju da se problem tiče običnih ljudi, a ne samo najvišeg crkvenog rukovodstva.
Možemo primetiti da su međunarodni apeli – radni instrument koji odvraća najradikalnije scenarije likvidacije UPC. Ali treba ga koristiti filigranski precizno, uzimajući u obzir specifičnost unutrašnjih raspoloženja ukrajinskog društva.
8. Recite nam, molim Vas, kakva je situacija sa otimanjem hramova u Vašoj eparhiji. Da li postoji nekakav pritisak na sveštenike, parohije?
– Danas se u našoj eparhiji ne suočavamo sa masovnim otimanjem hramova u obliku u kojem se to dešava u nekim drugim regionima. Međutim, određene poteškoće ipak postoje, a one se pre svega odnose na bolničke hramove. Kod nas postoje dva oblika prinude, takozvana metoda „štapa i šargarepe”. Za sada u Zaporoškoj eparhiji pokušavaju da primene metodu „šargarepe” – da namame u svoju strukturu, obećavajući materijalna dobra.
Stvar je u tome što se takvi hramovi, po pravilu, nalaze na teritoriji medicinskih ustanova, koja ne pripada ni eparhiji ni konkretnoj parohiji, već se ustupa na osnovu dogovora ili zakupa. Mnogi od ovih hramova postoje već decenijama i postali su neodvojivi deo duhovnog života pri bolnicama.
U poslednje vreme primećujemo pojavu prepreka za obavljanje bogosluženja na takvim mestima. U pojedinim slučajevima pristup hramu se faktički ograničava. Na primer, u jednom od bolničkih hramova koji je delovao više od 25 godina, ulaz u prostoriju je bio blokiran, što je onemogućilo pristup kako sveštenicima, tako i vernicima. Pritom je, pod određenim uslovima, ponuđeno samo da uzmemo imovinu parohije koja se tamo nalazi.
Osim toga, postoje pokušaji da se sveštenici navedu na prelazak u druge strukture. Nude im se stabilniji uslovi, garantovano materijalno obezbeđenje i socijalne garancije, uključujući i prilično visoku mesečnu nadoknadu, prema merilima crkvene službe, u iznosu od oko hiljadu dolara. Ovakve ponude se mogu shvatiti kao pokušaj vršenja uticaja kroz materijalne podsticaje.
Na taj način, iako nema direktnih otimanja hramova u našoj eparhiji, mi se suočavamo sa drugim oblicima pritiska i ograničenja, koji zahtevaju pažljiv i odmeren pristup.
9. Šta mislite – da li je održiv projekat uključivanja Pomesnih Crkava u pomoć pri izgradnji hramova za one zajednice UPC koje su stradale od kanonskog otimanja (rejderstva)? Ili će, u uslovima pretnje zabranom Ukrajinske pravoslavne crkve, to postati uzaludno trošenje truda i sredstava? Kako, i u kojim konkretnim oblastima i pitanjima bi druge Pomesne Crkve, prema Vašem mišljenju, mogle efikasno da pomognu UPC?
– Po mom mišljenju, takav projekat se danas teško može smatrati održivim, jer zahteva značajne napore i resurse, a pritom ne daje garanciju dugoročnog očuvanja rezultata. U uslovima kada pravna situacija ostaje nestabilna, a sudske odluke je ponekad teško objasniti sa stanovišta uobičajene logike prava, teško je biti siguran u održivost bilo kakvih sličnih inicijativa, čak i ako je reč o pitanjima vlasništva, osim možda ako bi to pripadalo stranim licima ili strukturama, a ni to nije sigurno. Zato se u ovoj fazi takvi napori čine malo svrsishodnim.
Ako govorimo o mogućoj pomoći od strane Pomesnih Crkava, onda bih pre svega istakao molitvenu podršku — ona uvek ima prvorazredni značaj u životu Crkve.
Osim toga, veliki značaj ima lično prisustvo i svedočanstvo predstavnika Pomesnih Crkava. Bilo bi važno da predstavnici drugih Pomesnih Pravoslavnih Crkava dolaze, upoznaju se sa situacijom na licu mesta, vide sve svojim očima i tako mogu da steknu objektivnu sliku.
Danas se, nažalost, na međunarodnoj sceni neretko čuju interpretacije onoga što se dešava koje ne odgovaraju uvek stvarnosti, i zato živo svedočanstvo očevidaca dobija poseban značaj. Takvo prisustvo i pošteno svedočenje mogli bi postati važan oblik podrške.
Tako da je najznačajniji doprinos od strane Pomesnih Crkava – molitva, lična poseta i otvoreno svedočenje istine.
10. Na kraju intervjua želeli bismo da Vam izrazimo veliku zahvalnost na podršci Srpskoj Crkvi. Posebno po pitanju Kosova. Ako se ne varamo, Vi ste bili prvi strani jerarh koji je otvoreno izrazio svoju podršku patrijarhu Porfiriju kada je Njegovoj Svetosti 2024. godine blokiran ulazak na teritoriju pokrajine. Recite nam, molim Vas, šta Vas povezuje sa Srpskom Crkvom? Šta biste želeli da poručite njenoj pastvi, posebno onim vernicima koji žive na Kosovu i Metohiji?
– Nas pre svega povezuje Hristos u okrilju Majke Crkve! Sa Srpskom pravoslavnom crkvom me takođe povezuju živi odnosi bratske ljubavi i crkvenog opštenja, koji nisu nastali formalno, već kao dar Božiji – kroz lične susrete i zajedničku molitvu.
Posebnu zahvalnost želeo bih da izrazim Visokopreosvećenom Mitropolitu bačkom Irineju. Njegova očinska, istinski hristopodobna ljubav prema čoveku oseća se odmah – u njegovoj pažnji, u toplini, u toj jednostavnosti i dubini sa kojom prihvata svakoga. U tome se ne oseća distanca, već živi zagrljaj Crkve. Kroz komunikaciju sa njim posebno se jasno otkriva jevanđelska istina o tome da ljubav Hristova postaje realnost u međuljudskim odnosima.
Preko njega sam imao radost da upoznam Blaženopočivšeg Patrijarha Irineja, a kasnije – i sadašnjeg Njegovu Svetost Patrijarha Porfirija. Za ove susrete vezuju me topla, bratska sećanja, i te odnose mi, hvala Bogu, trudimo se da održavamo i danas.
Poseban duhovni uticaj na mene su izvršili svetitelji Srpske Crkve – pre svega sveti Nikolaj Srpski (Velimirović) i prepodobni Justin (Popović). Njihovo bogoslovsko nasleđe i duhovnu reč često koristim i citiram u propovedima, nalazeći u njima živi izvor vere i razmišljanja.
Sa zahvalnošću se sećam i mogućnosti da saslužujem u danima sećanja na svetog Nikolaja, kao i da boravim u molitvenom opštenju u danima vezanim za prepodobnog Justina. Ti trenuci ostaju u srcu kao svedočanstvo jedinstva Crkve, koje nije ograničeno granicama, jezicima niti nacionalnošću.
Država zvanično priznaje crkvena imena sveštenih lica i monaha
Sa toplinom se sećam i Blaženopočivšeg Mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija – čoveka velike duhovne snage i ljubavi, sa kojim sam takođe imao dobre i bratske odnose. Za njega uvek uznosim molitvu.
I uopšte, za mene je Srpska Crkva živo svedočanstvo da smo, uprkos razlikama u zemljama, jezicima i tradicijama, jedno u Hristu. Taj „jezik ljubavi” pokazuje se kao najrazumljivija i najčvršća osnova crkvenog opštenja i jedinstva.
Jednom mi je vladika Amfilohije poklonio svoje knjige „Krst Hristov i novi kosovski zavet” i „Novo Kosovsko raspeće”, posle čijeg čitanja se krv ledi u žilama. Gledajući na hrabro, tiho i čvrsto stajanje u veri pravoslavnih Srba na Kosovu i Metohiji, srce se ispunjava najdubljim strahopoštovanjem i toplinom. Zar mi da se žalimo!? Biti čuvar Pravoslavlja na svetoj, suzama, krvlju i molitvama zalivenoj zemlji Kosova i Metohije – to nije samo krst, to je visoko i žrtveno služenje koje pravoslavna braća nose pred licem celog hrišćanskog sveta. Svaka sveća koju oni upale unutar drevnih zidova Dečana, Gračanice ili Pećke Patrijaršije, odzvanja svetlošću u dušama miliona vernika daleko van granica pokrajine.
Želim još jednom da naglasim — znajte i osećajte svim srcem: niste sami, jer apostol je jasno rekao: „…ako strada jedan ud, s njim stradaju svi udovi” (1. Kor. 12:26). Ovde, u Ukrajini, gde zemlja sada takođe prolazi kroz peć najtežih iskušenja, vaš bol, vaša zebnja i vaša nepokolebljiva vernost Hristu su shvaćeni kao nigde drugde. Onaj ko i sam zna cenu mirnog neba i tišine, saoseća dublje i iskrenije. Pamte vas. U ukrajinskim hramovima i manastirima, pred kućnim ikonama, u tihim noćnim molitvama verujući ljudi sa suzama u očima mole Gospoda za zaštitu vaše zemlje. Mi duhovno grlimo svakog od vas, deleći zajedničku čašu nevolja i zajedničku nadu u Vaskrsenje.
Molitveno želimo svim čitaocima neiscrpnu snagu i onaj čudesni duševni mir koji prevazilazi svako zemaljsko razumevanje i koji ne mogu oduzeti nikakve spoljašnje nedaće. Molimo Gospoda Svedržitelja da ogradi vaše domove, sačuva vašu decu i starce, i da pošalje blagoslovenu bezbednost i tišinu u svaki grad i svako selo.
Našu Premilosrdnu Majku – Presvetu Bogorodicu – molimo da vas pokrije Svojim omoforom, odgoneći svaki strah, muku i nesigurnost. Želimo vašim zajednicama nerazorivo jedinstvo i istinsku bratsku ljubav, kako biste, grejući jedni druge toplinom vere, ostali jedno srce.
Neka vaskršnja radost zbog pobede Života nad smrću i Svetlosti nad tamom uvek gori u vašim dušama. Držimo se svi zajedno, rođeni, za Hrista i svetinje, a naše molitve neka vam budu nevidljiv, ali čvrst oslonac.
Neka vas čuva Gospod, Presveta Bogorodica i svi sveti ugodnici Božiji!
Izvor: Život crkve
