Често коришћен слоган из наслова једне Шекспирове драме с правом илуструје посљедње догађаје у Црној Гори. Израз једноставно каже да је једна тешко ризична ситуација изашла на добро, које сада постаје опште добро („Све је добро…“) из разлога што је могло да се заврши и као зло, те да постане опште зло. А у Црној Гори су се ствари добро свршиле зато што је остварена једна велика правда или, можда и тачније – што је спријечена једна велика неправда.
Митрополит црногорско-приморски је устоличен у Цетињском манастиру. Неки би рекли – достојан, други – свака част, трећи – па шта, четврти – баш ме брига, и све би било нормално. Али, прије чина устоличења Мило Ђукановић и његове присталице су рекли – неће бити нормално, тј. биће по нашем. Данима су демонстрирали и пријетили насилним спрјечавањем догађаја, по Ђукановићом рецепту „ако треба борићемо се из шума“. Када се све завршило у духу Шекспировог наслова, остала им је пакосна упадица смишљена и најприје изговорена из централног мозга пропале операције. Наводно, из цијелог догађаја остаће за историју само слика „хеликоптерског десанта“ који је устоличио митрополита. Није изненађујуће да су ову извитоперену слику догађаја врло брзо прихватили тобоже неутрални аналитичари из тамошњег невладиног „грађанског“ сектора и тиме разоткрили природу своје неутралности.
Кључна чињеница овдје је да су православни великодостојници хеликоптером дошли зато што су њихов мирни пут у Цетиње препријечиле Милове присталице. Чињеница је и да су исти они окупирали Цетиње с намјером да физички онемогуће долазак домаћина и његових гостију на свето мјесто. Хеликоптерска операције је само осујетила овакве планове недјела и технички омогућила да митрополит дође до свог мјеста. Та слика, свакако неуобичајена, иде само после слика острашћене разузданости и насиља, стварних узрочника једне ванредне ситуације.
Операција хеликоптер јесте посљедњи чин у акцијама представника Владе Црне Горе које су се добро завршиле. Не рачунајући слабо управљање полицијом више дана прије недјељних догађаја, премијер и подпредсједник Владе донијели су неколико важних рационалних одлука. Позив вјерницима да одустану од одласка на Цетиње било је мудро упозорење Ђукановићу да и он то учини. Одлука у суботу навече да се устоличење не одлаже била је у складу на најбољим начелом о политичкој досљедности. Најзад, опредјељење да се и поред ванредно тешких околности оде на Цетиње може се мјерити са херојским чином.
Те одлуке нису биле само акционо храбре, већ су и значајно смањиле маневарски простор Ђукановићу. Његова стратегија свела се само на један императив – свим силама онемогућити чин устоличења. За неуспјех не би имао изговора. Недолазак православних вјерника и позваних високих гостију оставио га је на вјетрини одговорности, коју не би могао да припише другоме. Са друге стране, неуспјех у спречавању устоличења раван је поразу, утолико тежем што то није само једнократни неуспјех већ пораз са изгледно већим политичким консеквенцама. На крају је испао двоструки губитник и није му остало ништа друго него да се злонамерно наруга побједнику. Показало се да је Ђукановић био велики играч (у смислу београдског сленга „мангуп“, значи „Macher“, “smart player”) само под западним патронатом. Када је престала њихова заштита видјело се да је локални кабадахија који шири опасност само утолико што за собом води приличан број дужника којима је омогућио лак живот заснован на клептократком монополу.
Можда је овај пораз Ђукановић доживео и због постдиктаторског магновења. Диктатор и када пада не смањује обим свог свевладалачког апетита. Јер, његов губитнички скор није само у ономе у чему је погријешио, већ и у ономе што је несвјестан омогућио. То је пружање још једне шансе данашњој црногорској Влади. Велики догађаји увијек мијењају устаљене околности. А у Црној Гори то је већ годину дана рад Владе на ивици блокаде. Новонастала навика лоших устаљених околности отупјела је код коалиционе владе осећај опасности од највећег унутрашњег непријатеља – рестаурације Ђукановићивог режима. Тај политички канцер ширио се тачно у мјери акционе инерције владе. Догађаји прошлог викенда дају нову шансу Влади која је положила можда најтежи испит до сада. Овдје имамо у виду не само ружне него и лијепе епизоде догађаја: свечани дочек патријарха испед Храма Христовог Васкрсења у Подгорици, одличан духовно-културни програм, сам чин устоличења завршен двијема најњепшим бесједама патријарха и митрополита, њихов повратак у Подгорицу и масован дочек без трунке тријумфализма – уопште једна дводневна манифестација продуховљене народне енергије.
Заузврат томе, Влада би за почетак требало да одстрани један новији камен спотицања довршетком избора тужилачког вијећа. То би био почетак преобликовања јучерашње побједе у редован рад институција, у овом тренутку оних најважнијих – полицијских, тужилачких и судских. Јер, црногорска рак рана није приземна идолатрија несрпске и противсрпске Црне Горе. Колико год светоназорно отровна, она не може да се мјери са дубоко ископаним политичко-криминалним темељем те нове а већ пропале дражаве. На овој Влади је задатак да кућу обнови замјеном њеног темеља, што је готово немогућ задатак. Али, само се велика, та готово немогућа, дјела сматрају историјски значајним. Ето историјског задатка Влади која је једну прилику пропустила, а друга јој се, као од Бога, даје.
И заиста, прва прилика је настала као посљедица великих црквено-народних литија. Опозиција је дошла на власт послије паметне изборне политике, али и почела да је круни у недопустивом забораву њене основне сврхе. Овога пута Влада стиче нову шансу која опет проистиче из једног црквено-народног повода. И, што је било политички одлучуће, шанса се није пропустила. Влада се поново окупила око великог циља. Нека зна да јој се трећа прилика неће указати.
Разумије се да се после свега Црна Гора мора градити на начелима модерне државности као секуларна, демократска, правна држава. Али, пошто Црна Гора није тиква без коријена, она се никада не може одрећи свог историјског темеља који је постављен вјековима прије настанка модерне државе. Тај темељ поставила је Зетска епископија 1221. године, када ју је као другу дијецезу аутокефалне Српске православне цркве основао Свети Сава. Историјски гледано, овдје је црква претходила држави, што не треба да има било какав утицај на данашње државно уређење Црне Горе. То је само круцијална историјска чињеница. И она би у Црној Гори била непримијетна и неопходна као ваздух који се дише, да у двадесетом и почетком двадесет и првог вијека није бивала угрожена њена истиносна природа. Истинска Црна Гора за све то вријеме борила се за ваздух. Отуда и стална, готово дневна актеулност теме о (историјском) ваздуху за пуно дисање Црне Горе. Отуда, с тим у вези, и поклич српског патријарха у суботу увече: устоличење ће се одржати сјутра на Цетињу!
Аутор: Слободан Самарџић
Извор: Србија и свет
