крин/Предсједник Црне Горе
Доласком на Цетиње и хушкањем својих највјернијих партијских чланова и људи сумњивог изгледа и још сумњивијег понашања, доведених из цијеле Црне Горе, Мило Ђукановић покушао је да увјери своје гласаче да је још увијек господар, ако не Црне Горе, онда бар — брда.
Фото: Спутњик
Његове накнадне ријечи да је Јоаникије недостојан зато што се устоличио упркос вољи „већинске“ Црне Горе нису ништа друго него банална и провидна замјена теза. Јер се вјерски великодостојници, у свакој вјери, постављају по вјерским правилима. И ни у једној религији, колико је познато, не постоји општенародно гласање. Нити се тражи поштовање воље већинског, па ни мањинског народа.
Митрополит Јоаникије постављен је на основу одлуке Синода СПЦ, управо онако како црквена правила налажу. Колико је та одлука добра или лоша, питање је на које не одговара ни већинска ни мањинска Црна Гора, већ народ који вјерује у Цркву коју он представља. И нико више.
И није тиме угрожен народ Црне Горе. Он је имао прилику да бира и изабрао је — предсједника. Управо Мила Ђукановића. Пристајући на част која му је указана, црногорски предсједник прихватио је и право и обавезу да не дијели сопствени народ и буде предсједник и већинског и мањинског дијела.
И зато је појављивањем на непријављеном скупу и подстицањем немира он, а не митрополит Јоаникије, прекршио правила, и не само пристојности ни лијепог понашања, већ и закон и Устав своје земље. Све то подсећа на његово обећање дато непосредно послије изгубљених избора — „бранићемо Црну Гору и из шуме као што су то чиниле генерације предака“.
И тада је то била манипулација — његови, могу слободно рећи — наши, преци бранили су Црну Гору од османлија који су надирали из Азије. Зато се српски народ, како каже Његош, „збјежа у ове планине“. А Мило брани Црну Гору од њихових потомака. Не османских, него потомака сопствених предака.
Фото: „Журнал“
И мада се на Цетињу појавио одлучно и храбро, из њега је нестао без поздрава. Али, вјероватно му је у ушима одзвањало тих дана безброј пута поновљено „Достојан”, па се позабавио достојанством новог митрополита.
„Само човјек без достојанства би себи дозволио да на такав начин, хеликоптерским десантом на црногорску пријестоницу и под заштитом панцирских ћебади, буде уведен у Цетињски манастир и да на тај начин осрамоти трон Св. Петра Цетињског“, рекао је.
Претпостављамо да је предсједник Црне Горе очекивао да ће монаси, као у вријеме његових предака, доћи пјешице, па се зато побринуо да им се на пут постави камење, аутомобилске гуме, молотовљеви коктели и грање. Због подвизавања.
Да ли је био у праву предсједник државе који у 21. веку организује протесте против једне цркве (замислите — већинског народа) и силом покушава да је спријечи да обави вјерски обред, или црква која је тај обред организовала, требало би да одлучи црногорски парламент, црногорски народ, а најбоље — црногорски суд.
Судећи по Миловом понашању, он зна одговор. Зато је отишао најприје на брдо, да отцијепи Цетиње и промовише нову нацију „већински Црногорац“. Како није успио, остају му само — шуме.
Али — ни на брду ни у шуми, нема већинске Црне Горе.
А на његов коментар да су „звона која су се могла чути након интронизације и која су требала бити звона у част новог митрополита СПЦ на Цетињу, заправо прије била звона упокојења мисији СПЦ и цетињске митрополије у црногорском пријестоном граду“, подсјетићемо га на чувене Хемингвејеве ријечи:
„Никад не питај за ким звона звоне: она звоне за тобом.“
Љубинка Милинчић
Извор: Спутњик