Пише: Марина Кобленц
Али Абу Авад (52) је истакнути палестински мировни активиста и заговорник ненасиља иако је насиљу једном прибегао као тинејџер. Његова борба била је тема у више од 12 документарних филмова, међу којима су и два награђивана: „Тачка сусрета“ и „Забрањено детињство“. За Нови магазин говори о потреби измирења два народа и начинима на које то покушава да постигне
Али Абу Авад је учествовао у првој Интифади бацајући камење на израелску војску, имао је 17 година. Године 1990. је ухапшен, осуђен на 10 година затвора. Његова мајка је била активна чланица Палестинске ослободилачке организације и затворена у исто време. Умрла је 2012. У затвору им није дозвољено да се виде све док нису штрајковали глађу. Тада је Али Абу Авад схватио да се ствари могу постићи мирним отпором. Ослобођен је након четири године на основу мировног споразума из Осла 1993.
Године 2000. јеврејски илегални насељеник је Алију пуцао у ногу док је мењао гуму на свом аутомобилу. Убрзо након тога, један израелски војник је пуцао из непосредне близине у Алијевог брата без разлога и убио га. Група израелских породица у жалости из Родитељског круга који су, такође, изгубили неког свог блиског у сукобима, дошла је у Алијеву породичну кућу да заједно деле тугу због губитка члана породице. Тада је Али схватио да и Јевреји плачу. Од тада се посветио изградњи палестинског идентитета ненасиља и добио је Награду за мир, разоружање и развој Индира Ганди 2023. заједно са диригентом и активистом Данијелом Баренбојмом, док је Алију додељена и Луксембуршка награда за мир.
Основали сте Тагијер (Промена) 2016. Који су циљеви ове организације? Шта конкретно организација ради да би их досегла?
Тагијер је основан као палестински национални ненасилни покрет. Његов циљ је да створи окружење у којем су решења могућа. Ово се не тиче само израелско-палестинског сукоба већ и унутрашњег палестинског друштва. Палестинци су збуњени између идентитета пружања отпора на било који начин израелској окупацији и идентитета вршења права и обавеза из држављанства заснованог на вредностима здравог демократског друштва, иако нису грађани слободне државе. Тако су изгубили јасан правац и не успевају да се уједине ради постизања националне слободе и мира са Израелом.
Тагијер има за циљ ненасилан приступ окупацији, али више од тога, има за циљ да оконча окупацију. Да бисте окончали неправду или било који систем, потребно је створити алтернативе, односно демократско уједињено друштво чији ће циљеви бити јасни. Тагијер пружа обуку на Западној обали лидерима заједница, женама и младима како би постали људи способни да донесу промене користећи ненасилна средства. Радионице разматрају палестински идентитет: да ли смо ми револуционари или грађани неке државе или нешто потпуно друго? Како да вежбамо свој идентитет, а да не оштетимо себе, друге, али ни своју жељу за слободом? Тагијер такође подржава образовање о ненасиљу, водили смо радионице о ненасиљу у школама и развили наставни план и програм за наставнике да се баве решавањем конфликата ненасиљем у оквиру школе. Ово ћемо представити палестинском Министарству образовања. Желимо да доживимо дан када ће палестинска деца посетити Јад Вашем, Светски центар сећања на Холокауст, а јеврејска деца посетити арапско село које више не постоји да би научили о онима који су из њега протерани. Тагијер води центар за ненасиље у Бејт-Лехему. Донео је и повељу о ненасиљу.
Да ли ваша организација може да тврди да је у нечему успела? Можете ли навести конкретне примере?
Да. Тагијер организује велике догађаје који окупљају неколико хиљада Палестинаца који желе да подрже ненасиље, што је успех с обзиром на њихове свакодневне борбе и напето окружење. Увођење обуке о ненасиљу у школама је успех.
Да ли се рад Тагијера променио од 7. октобра 2023. и, ако јесте, како?
Последице рата су свуда. Пре рата Палестинци нису имали пуну слободу кретања, сада су нека подручја потпуно затворена, израелска војна контрола над уласцима и изласцима са подручја постала је изузетно строга. Због тога је готово немогуће да Тагијер спроводи активности. Три стотине хиљада Палестинаца је спречено да дође до својих радних места у Израелу. У овом тренутку, заједнице су фокусиране на преживљавање, а не на рад за бољу будућност.
Док траје рат у Гази, одвија се међународно илегално, експоненцијално ширење израелских насеља на Западној обали, односно палестинској земљи; забележено је више од 1.000 инцидената насиља јеврејских израелских досељеника над Палестинцима, а према ОЦХА, до средине јула тамо је углавном израелска војска убила 539 Палестинаца. Како ови догађаји утичу на Палестинце на Западној обали?
За израелске Јевреје, напад 7. октобра био је као да су доживели блажи Холокауст. Палестинци на Западној обали су тренутно физички заглављени тамо где јесу, са умањеним основним услугама и правима. Они се такође боре против повећаног екстремног активизма и насиља досељеника које подржава израелска војска, не могу да дођу до својих фарми у близини насеља. На Западној обали нема устанка. Само мањина на обе стране верује да ће овај рат довести до решења. Већина жели да се овај рат заустави. Највећи непријатељ досељеника био би мир. Израел је јасно ставио до знања да не жели Газу, али не жели ни палестинску државу као што је показало недавно гласање у Кнесету.
Израел жели да Палестинци буду мирољубиви апатриди који живе без државе, без достојанства и без права. То се неће десити. Треба нам дводржавно решење, које омогућава људима да живе заједно ако то желе. Немам проблема са Јеврејима који би живели у палестинској држави, јер Палестинци живе у Израелу. Када би Палестинци имали слободу, државу, демократски систем управљања, 95 одсто би подржало мир са Израелом и одбацило рат и екстремистичке платформе. У Израелу, екстремна десница користи јеврејске страхове да лобира за одбацивање палестинске државе.
Недавно је извршена рација у вашем дому, можете ли рећи нешто о томе?
Да, у мом дому је два пута била рација, моја породица и ја нисмо били код куће, направљена је мања штета. Није било везано за безбедност, израелска војска је наводно тражила човека у вези са мојом женом који је оптужен за крађу аутомобила. Ово можда није цела прича. Контактирао сам релевантна лица и војска више није долазила.
Палестинску државу признаје 147 од 193 земље чланице Уједињених нација у којима она има статус државе-посматрача. У априлу 2024. Палестина је поднела захтев за пуноправно чланство у Савету безбедности УН; од 15 чланица Савета безбедности УН које су гласале, 12 гласова је било за, 2 уздржана, САД су ставиле вето. Међутим, 17. јула, израелски Кнесет је гласао: 68 гласова за и 9 против резолуције којом се одбија стварање палестинске државе. Шта мислите шта је следеће у вези с овим?
Постојале су претходне одлуке УН за дводржавно решење. Свет зна да Палестинци заслужују своју државу и да су жртве окупације, и да јеврејски народ има право на безбедност и државност. Треба нам палестинско руководство да се уједини око националног и рационалног плана за постизање државности, али то још немамо. Дошло је до неуспеха вођства на обе стране.
Обе стране сада имају одговорност да се 7. октобар више никада не понови. Израелци никада нису очекивали тако екстремну милитантност, наставили су са својим релативно нормалним животима, заборављајући палестинску нацију. Расправа о израелској безбедности без разматрања палестинске слободе ни на који начин није плодоносна. Два питања за Израелце: да ли окупирате Палестину због своје безбедности или окупирате земљу из идеолошких разлога? И питам Палестинце: признајемо ли легитимно постојање Јевреја на овим просторима или их видимо само као окупаторе? Одговори на ова питања могу пружити политичко решење.
Како довести да људи на обе стране размишљају на начин који сте управо описали?
Радим са групом која укључује Јевреје и Палестинце, која осмишљава план који ће одговарати идентитетима и једних и других, потребама и правима. Овим планом ћемо Јеврејима, Палестинцима и свету рећи да је доста, а ево и алтернативе.
Када се води дијалог који води трансформацији, Израелци се враћају у своју државу, али Палестинци се враћају окупацији, за њих је теже да практикују трансформацију. Поред промене мишљења и срца људи, потребно је да променимо и услове живота за њих. Ако то урадимо, стварамо окружење у којем су решења могућа.
Ненасиље је највећа претња окупацији јер има за мету принципе окупације засноване на јеврејском страху, слепилу, ционистичкој идеологији која сматра да Палестинци немају право на ову земљу. Израелци не могу посматрати Палестинце само као терористе или другоразредне становнике.
Могућа је промена перспективе, погледајте Ирску, Европу, Индију, Јужну Африку.
Џесика Корбет: Мржња према муслиманима и Палестинцима у САД у наглом порасту
Да ли се слажете или не да Палестинци нису били политички оштроумни приликом одбијања неколико политичких предлога изнетих почев од Резолуције УН 181 о подели из 1947? Да ли су били у праву што су их одбили јер од почетка предлози нису били ни фер ни праведни према већинском арапском/палестинском становништву? Чини се да су тиме до сада мало добили, управо супротно.
Када видите странца који долази да вам узме дом, вероватно ћете га одбити. Јевреји који су преживели Други светски рат, хватајући се за могућност добијања домовине, нису узели у обзир оне који су већ живели на тој земљи. Али немојмо бити заглављени у неуспесима из прошлости. Судбина Палестинаца и Израелаца није да се заувек убијају. Споразум из Осла је био велика нада, Палестинци су признали израелску државу, Израел је признао ПЛО као правног представника, али не и палестинску државу. Добро знамо да дводржавно решење које ће бити праведно за све мора да буде исход. Велика већина Палестинаца и Јевреја би то прихватила.
Можете ли рећи нешто о свом односу са Хамасом?
Палестинци су сви некако повезани, иако ја немам директну везу са Хамасом. Не слажем се ни са Хамасом ни са Фатахом, ни једни ни други не нуде алтернативу која је потребна.
Можете ли да идентификујете садашње или потенцијалне палестинске политичаре који би добили подршку већине Палестинаца да воде палестинске територије, обуздају екстремисте и корупцију, преговарају о дводржавном решењу са Израелом, развију економски и демократски одрживу палестинску државу која живи у миру са својим комшијама?
Фокусирам се на „шта“, а не на „ко“. За шта бисмо гласали? За лидере са ограниченим овлашћењима да воде једно друштво, или за владу која би водила државу на основу договореног националног плана? Имамо много добрих потенцијалних лидера, али они не желе да раде под статус кво ситуацијом.
Да ли сте размишљали о напуштању Палестине како бисте живели мирним, обичним животом негде другде?
Мој живот је укључивао статус избеглице, затвор, ране од метка, живот под гадном окупацијом и губитак брата. Имам избора, али осећам да сам рођен да радим оно што радим, да се постарам да оба народа живе обичан, добар живот овде, на овим просторима за све. Не знам куда ће ме живот одвести, али знам куда желим да идем са својим животом.
Извор: Нови Магазин
Превод: Зорана Костић
