Разговор водила: Драгана Николетић
За Бориса Будена, филозофа, теоретичара културе, публицисту, интелектуалца без националне одреднице, већ дуго житеља Берлина, важи да „даје интервјуе који су актуелни деценијама“, а да његове речи читаоца/слушаоца „чине паметнијим“. За Радар Буден са критичке дистанце сагледава овдашња тренутна збивања, не остајући дужан ни западним политикама. За питања о ескалацији ратова и растућој тензији између водећих светских сила, (не)могућности револуционарне имагинације у свету пред колапсом…, биће отворен 18. децембра, након што у оквиру Филозофског театра, у Битеф театру, отвори тему Транзиција ка ничему.
Шта је тренутно највидљивије у Србији ако се посматра из Берлина? Протести студената, ђака, сељака, адвоката.., или онај на кога су ти протести усмерени?
Ништа није видљиво у Србији из перспективе Берлина, само литијум, наравно. А што се тиче студентских и осталих протеста, проблем је у економији западне позорности која је већ одавно у ратном стању. Све што се политички збива на истоку Европе, а све више и на западу, своди се на једноставну бинарну логику: или си за Русију и Путина или за Запад, Европску унију и НАТО. Ништа друго се више не види, ни друштвена стварност, економска криза, проблеми деиндустријализације, депопулације, културне декаденције, а прије свега односи власништва, израбљивање људи, расуло застарјеле инфраструктуре, олигархијске односно компрадорске политичке елите, потпуно отуђене од својих електората, напокон, потпуни губитак суверености, економске, националне, друштвене.
То дакако не значи да људи који протестирају у Србији не могу привући позорност западних медија, успркос њиховом фокусу на рат у Украјини и „regime change“ у Сирији – масакр у Гази је ионако изван тог фокуса. Нека подигну заставе ЕУ, САД, НАТО-а и Украјине. Нек им гласноговорнице, на супер енглеском, поруче да су то „ pro-democracy “, „ pro-western “ и „ pro-Europe “ протести, дакле „ anti-Putin и anti-Russia “ и одмах ће доћи и Си-Ен-Ен и Би-Би-Си, а бит ће и пара за демократско цивилно друштво, ако ни за шта друго, барем за contemporary art.
Карактеристика тренутног бунта младих јесте њихова жеља да остану у некој бољој Србији. Шта њих разликује од оних који би да што пре побегну у неку од земаља ЕУ?
Мислим да је ријеч о тектонском помаку у свијести тих младих људи. Транзицијски идеолошки балон се испухао. Вријеме у којем је важило – којегод да је питање, одговор је „запад“ или „Европа“ – дефинитивно је прошло. Па њима се већ преко 20 година, дакле читав њихов живот, утувљује у главу да је Европа супер, али да они нису довољно добри за њу, да морају положити још један испит из демокрације, па још један из правне државе, па још један из цивилног друштва, па још један из подузетничке ингениозности, па тако унедоглед. Од њих се тражи да ентузијастички судјелују у ритуалном самопљувању, да свакога дана сами себе подсјећају на свој цивилизацијски мањак, на то да су ендемски корумпирани, да им је кршење правила и закона у балканској крви, да или неће или не знају радит, или ако знају и хоће, да не знају управљати плодовима свога рада, да лажу, краду и мрзе преко сваке европске, дакле цивилизацијске мјере. Они Европи не ваљају као суграђани, али су јој довољно добри за копање литија.
С друге стране ни та Европа није што је била. Једину стабилну владу међу водећим земљама ЕУ има постфашистичка Италија Ђорђе Мелони. Расистичка, антимигрантска десница преузима водећу улогу у европским парламентима, ако не изравно, онда кроз политички центар који све више посваја њезине идеолошке ставове и политичке програме. Главна мета су јој имигранти, па и онда када су, како се то каже, бијели и културно односно конфесионално компатибилни.
Поврх тога, криза је ушла у само средиште економске моћи Уније. Њемачку је захватила деиндустријализација, јер је технолошки фатално заостала за Кином. Неолиберално обећање оног плимног вала економског раста који ће прије или касније подићи све, показао се илузијом. Читава Унија, а нарочито њезин исток, укључујући периферно сусједство као што је Србија, срља у демографску катастрофу. Напосљетку, Европа односно Запад, нису више никакав морални узор. Док с једне стране наводно бране међународно право, територијални интегритет и постојеће границе у Европи, они истодобно проводе или подржавају илегалне војне интервенције, окупацију страних територија, њихову анексију, активно прекрајају границе и политички и војно подржавају стравичне масакре цивила, чак можда геноцид.
Најгоре од свега, Запад односно Европа, уништава саму могућност међународне правде, инсистирајући на некажњивости својих политичара и официра, без обзира на злочине које ови чине односно подржавају. Европа, односно Запад, данас је у нормативном смислу мртва.
Што се наших студената тиче, шта они могу да изгубе, а шта да добију од актуелних протеста?
То бих питање препустио тзв. политичким коментаторима који су експерти за дневнополитички трач и који знају прецизно, као на апотекарској ваги, измјерити такве добитке и губитке. Ја бих, напротив, рекао само ово: људи који данас у Србији протестирају, на првом мјесту студенти, већ су изгубили ако вјерују да се проблем због којег су изашли на улице зове Александар Вучић и да ће његовим уклањањем са сцене тај проблем бити ријешен. У ту замку тоталне персонализације политичког и друштвеног живота већ су једном упали с Милошевићем.
А кад је ријеч о могућем добитку, он се састоји у свијести да се ови протести данас суочавају с нечим што је у постојећем систему непоправљиво, дакле у свијести да су суочени не с овим или оним корумпираним политичаром, криминалцем, манипулатором, него с интринзичним идеолошким лимитом политичког система у којем живе, с реалним границама његовог епохалног хоризонта. Или, ријечима популарне пјесме, они су данас дотакли дно система парламентарне демокрације у увјетима једне квазисуверене националне државе на семипериферији глобалног капитализма.
Укратко, проблем с којим се протести данас у Србији суочавају заправо није више српски. Србија је само мјесто на којем се он из специфичних разлога више не може маскирати, навлачити своје лажне костиме, рецимо онај такозваног недостатка демократске политичке културе, цивилизацијског мањка народних маса, лоших, неспособних елита и слично. Конкретно, добитак би био у претварању те свијести у неке нове облике демократског организирања, институционализирања који ће наџивјети не само Вучића, ако и када он оде, него и његове евентуално боље реплике.
У чему је разлика између тренутних и ранијих студенских демонстрација против Милошевића? И, о чему говори сличност са реториком претходне власти, да су побуњени „страни плаћеници“?
Разлика је у томе што су ови данашњи „страни плаћеници“, у мјери у којој их има, а сигурно их има, за разлику од оних Милошевићевих, сасвим сигурно потплаћени, чак толико да њихова наводна поткупљеност није вриједна спомена. Нема више оних силних милијуна долара уложених у промјену режима и његове професионалне протагонисте, у такозване архитекте глобалне демократске револуције, мислим на Отпор наравно, који нису мијењали само Србију него читав свијет. Како је то завршило, видимо данас у Либији, Египту, Ираку, Афганистану, Сирији и крвавом Донбасу.
Што се дакле оптужбе да су страни плаћеници тиче, људи који су данас у Србији на улицама, могу је одбацити с презиром, али се истодобно морају суочити с искуством манипулације којој су у доба борбе против Милошевића били изложени. Њихови аутентични демократски интереси били су инструментализирани у сврху нимало демократског интереса глобалне неоколонијалне хегемоније. Зато је од одсудне важности да ови протести у својем властитом демократском интересу остану суверени.
Ако национална сувереност, у смислу економске и политичке суверености националних држава више не вриједи ни пишљива боба, барем кад је ријеч о земљама које нису велике економске, политичке или војне силе, то не значи да је политичка сувереност небитна. Напротив, управо о њој је данас у Србији ријеч.
Конзументима српских режимских медија сервира се нека паралелна „истина“, драстично различита од реалности коју покушавају да понуде независна, или ако баш мора – опозициона гласила. Колико дуго може да опстане тако подељена држава?
То није само српски проблем и није само проблем двију супротстављених реалности, односно јавности, Вучићеве и опозицијске. Сама јавност као сфера производње и репродукције друштвене рационалности, потпуно се распала. Од тих фрагмената немогуће је саставити било какву транспарентну цјелину у којој су поуздане информације и њихове наводно објективне квазинеидеолошке интерпретације људима надохват руке.
Не постоје више ни такозвани „квалитетни медији“ којима човјек још увијек може вјеровати. Каква је разлика између неког опскурног „алтернативног“ медија који шири теорије завјере и, рецимо, Си-Ен-Ена који данас док Ердоган проглашава највеће сиријске градове од Алепа, преко Идлиба до Раке и чак Дамаска, новим турским провинцијама и заједно с Нетанијахуом повлачи границу између Турске и Изреала на двадесетак километара од Дамаска, еуфорично слави побједу демокрације у Сирији и отворено ребрендира дојучерашње џихадистичке терористе у борце за демокрацију и слободу. Ни администрације наводно најузорнијих западних демокрација нису ништа поузданије.
Сјетимо се само Колина Пауела који је у Вијећу сигурности с оном смијешном епруветицом, наводним доказом да Садам Хусеин посједује антракс, направио будалу од себе пред читавим свијетом – да би лажима оправдао рат који ће одвести у смрт пола милијуна цивила, створити Исламску државу и претворити Блиски исток у мјесто перманентог рата и каоса који траје до данас.
Зато је, парадоксално, добро да се шире теорије завјере. Да стално подсјећају људе да могу вјеровати само оној јавности коју сами у својој еманципацијској пракси створе. Да скратим, данас су студенти у Србији сами свој медиј, једини медиј којему се може вјеровати.
У склопу замајавања јавности, потежу се и сукоби између партизана и четника, између осталог и иницијативом градоначелника Београда Александра Шапића да се поруши Кућа цвећа и подигне споменик Дражи Михаиловићу. Може ли се на ископавању костура из прошлости одржавати на власти?
Може, и то успјешно. Па управо господин Шапић одлучно води Србију у њену европску будућност. Само да подсјетим, Европски је парламент у своје чак три резолуције великом већином гласова подржао теорију о два тоталитаризма, фашистичком и комунистичком, па је уклањање оног тоталитариста с Дедиња ствар европеизације Србије. У томе ће се уосталом Србија сасвим приближити Хрватској.
Теорију о два тоталитаризма отворено подржава не само ХДЗ, него чак и лијеви Можемо. Они наиме у Европском парламенту сједе заједно са Зеленима који су гласали за све те три резолуције. Шапић је потпуно у праву. С Титом се не може у Европу, али с Дражом се може. Он је претеча не само свих српских проевропских и прозападних отпораша, него ће се тек у Европи наћи у свом правом друштву. Рецимо, заједно с оним фигурама из Музеја њемачког покрета отпора, оним пруским генералима у Вермахт униформама, као што је фон Штауфенберг, који су 1944. покушали уклонити Хитлера како би заједно са западним савезницима наставили рат против бољшевизма. А с друге стране, Хрватска је спремна прихватити те кости. Кумровец је одавно претворен у етно-парк, како пише хрватска Википедија, „први и најпознатији хрватски етно-музеј на отвореном који открива сву љупкост архитектуре Хрватског загорја с краја 19. и почетка 20. стољећа.“ Ту би Титове кости у љупком етно-окружењу завршиле као прворазредна атракција за кинеске туристе. А и Тито би остао, да није постао Тито, бенигни загорски мужек. Чак ни прави Хрват. И ту онда више никога од ових наших политичких елита не би болно подсјећао да су јефтине, презира вриједне, подгузне мухе страних господара. Тито је ипак био суверен, у сувереној земљи, чега више нема на овим просторима.
Владика Григорије о студентима у протесту: Поново неко говори из срца, то је велика нада
Чија је уопште држава ако њено злато одлази у Кину, земља се поклања страним инвеститорима, према њима кроје закони и урбанистички и други планови?
Држава је држава српског народа, али су њени људски, природни и интелектуални ресурси власништво транснационалног капитала и као такви имају тржишну цијену, која се, наравно, одређује у складу с тренутним односима моћи и интересима оних који имају ту моћ. Данас када се пројект неолибералне капиталистичке глобализације распада и када га замјењује идеологија економског национализма, на првом мјесту оличена у фигури Доналда Трампа, јасно је да си тај економски национализам, дакле егоистични протекционизам, могу приуштити само велики и моћни. Па коју ће то силну индустријску производњу Србија заштитити својим царинама, кога ће то она угрозити својим економским санкцијама? Капитализам, прије свега западни, у кризи је. Не може више осигурати раст свима него само на рачун онога другога. То је рецепт за рат и можемо само бога молит да не завршимо као нечије дроновско месо на далеким фронтовима.
Вучић редовно у јавни дискурс уводи и „непријатеље“ Хрвате, па се сада пласира теза по којој се адресирају хрватски анархисти као инспиратори студентских блокада. Да ли је такав наратив увек погодан да се распале „патриотске“ страсти?
Мислим да та стратегија данас такођер долази до својих граница, стратегија распиривања националистичких страсти да би се елиминирало политичке противнике и одржало на власти. То је она иста стратегија која је покренула распад Југославије, а која се Милошевићу више догодила, но што ју је он лукаво осмислио. Остало је била ланчана реакција у којој је насиље одиграло кључну улогу.
Ја заправо не вјерујем да су се људи спонтано националистички мрзили. Напротив, била је потребна огромна количина насиља да би се та мржња ставила у погон и профункционирала као перпетуум мобиле.
Што се тиче саме националистичке идеологије, она није, како се наивно вјерује, прије свега опсједнута прошлошћу коју прекраја како јој се хоће, него, напротив, црпи сву своју снагу из своје пројекције будућности. Нација себе види у димензији вјечности, бесмртности. Ако је већ измислила датум свог рођења, не може никако замислити свој крај, своју смрт. А управо се о томе данас ради.
Дани ових наших нација су одбројани. Ова дјеца која се рађају су задњи Срби, Хрвати, Босанци, Словенци. До краја стољећа, 60 одсто Хрватица и Хрвата бит ће старији од 65 година. Сахрањиват ће их алгоритми, а не њихова дјеца. Према истраживању ЕУ, наши језици неће преживјети дигитално доба. Но ни на питање – има ли живота након Срба и Хрвата – нема јасног одговора.
А што ако је трећи свјетски рат заправо већ почео и ако ће та ескалација завршити у нуклеарној катастрофи? А што ако се не нађе рјешења за глобално затопљење? Што, дакле, ако нам природа врати мило за драго па нас уништи? Та питања су нова и њих су ови студенти и сви који данас стају уз њих свјесни. Сви су они под једним те истим кровом, који, и то озбиљно, пријети да им се сруши на главу. А немају ништа у својим рукама чиме би се заштитили. Ништа осим солидарности.
Извор: Радар
