Пише: Туфик Софтић
Не вјерујем да има неко од Беранаца ко није чуо за Скривену? Оно усамљено и скровито мјесто, пространа увала на врху Ски центра Локве, на планини Цмиљевици, гдје се због положаја и заклоњености од сунца, снијег задржавао некада и до маја.
Нисам са друге стране сигуран да баш сви знају да је то скривено мјесто толико урбанизовано, без икаквог реда и смисла, да је изгубило изворно значење и скоро да му се не може прићи. Увјерио сам се у то прије неколико дана када ме повукла жеља да се попењем до горе, оставим ауто и прошетам шумом до неких мјеста којима сам са скијама у младости прошао безброј пута.
У то вријеме, крајем седамдесетих година, у Црној Гори постојале су само двије жичаре, обије на Жабљаку. У Беранама, доље на мјесту садашњег хотела Локве, поред магистралног пута за Рожаје, непосредно прије тунела, у то вријеме најдужег у СФРЈ, постојала је кафана од брвана, популарна Лазова, са пећком од бурета, и ту су обично завршавала наша дневна доза задовољства скијањем, док смо чекали да нас покупи аутобус или неки приватни ауто.
Остаће за мене болно искуство када сам управо у Скривеној изводећи акробације на скијама, оним старим “елановим”, са полуаутоматским везовима, сломио ногу. У том тренутку је у Скривеној било свега нас четворо. Не бих желио да давим причом о томе шта смо радили и како смо се снашли да прво изађемо из скривене, односно како да ме изнесу, па да ме онда спусте доље до кафане, триста, четиристо метара надморске висине ниже. Никога, апсолутно никога, осим негдје издалека завијања вукова.
Биле су то године повоја смучарства у Црној Гори, и, сасвим добро се сјећам да су у то вријеме вјештине врхунског скијања демонстрирале само три или четири дјевојке, међу којима је, касније прва дама црногорског правосуђа, Весна Меденица, апсолутно доминирала, што је остало мало познато.
Генерација сам која је одмах послије средње школе одлазила на одслужење војске, и док сам ја био у ЈНА, у међувремену је на мјесту старе кафане од брвна направљен модеран хотел “Локве” и за то вријеме веома добра успињача, двосјед до врха. Онда се спустите лагано у Скривену, и ту вас дочека предивна слика безбрижне дјеце која беби лифтом излазе до горе и савладавају до дна Скривене прве тајне и кораке скијања.
За старије, из Скривене је ишла жичара и водила вас до врхова, са којих сте могли да се веома стрмом стазом вратите назад, или около спустите до успињаче, и затим главном стазом уживајући спустите доље близу хотела. И тако по читав дан, док вас не изда снага.
Ски центар Локве је врло брзо постао култно мјесто за љубитеље зимских спортова из региона, а прве викендице, на пристојној удаљености од стаза, направили су Војвођани.
Све је било као у бајци до приватизације. Прве, пљачкашке. Друге преварантске. И коначно треће, када је Ски центар дошао у руке поштених људи из Берана са великим плановима. Али шта се испоставило? Да скијалиште Локве послије више од четрдесет година у папирима не постоји.
Документација о изградњи се загонетно изгубила, стари власници земљишта оспоравали су право да се користе њихове ливаде за скијашке стазе. Узалудно нови власници до данашњих дана траже само да се примијени Закон о скијалиштима и да се та земља у сезони прогласи јавним интересом, или како би се то казало “службеност земљишта”, без одузимања икоме било чега. Залуд, држава не окреће главу.
У међувремену је викенд насеље почело да се шири према Скривеној. Па онда и да силази у Скривену, да јој затвара прилаз. Оно што је тренутно на дјелу зове се урбанизација планине, и ако је то будућност планина на сјеверу, онда сам одмах против тога. Ако треба да се изгради Будва у Скривеној, без плана и реда, онда државе нема.
Онаква каква је некада била, дивље лијепа, Скривена ће остати сакривена само негдје у далеким сјећањима генерација које су ту училе плуг и плужно скијање, прије него савладају снијег толико добро да пређу на главну стазу. У сјећање ми се враћа и стара колиба на дну Скривене гдје нас је увијек чекао топли чај из казана, заслађен, да поврати енергију.
Оно што желим рећи је да се Скривена више не може тако звати. Откривена је и урбано заробљена. Тај топоним јој више не пристаје. Сада више волим одем љети, да побјегнем од врућине, као неки дан. Оставим ауто ту, у том малом граду на Цмиљевици, и онда отпланинарим до врхова гдје се још чују звона са предводника стада оваца. Тамо гдје се још производи јардум, то моћно и магично планинско пиће, управо сада у августу.
Онда се вратим до терасе ресторана, са предивним погледом на залазак сунца. Конобар каже изволите, а ја у шали питам – имате ли морске плодове? Он мало збуњен док се ја не насмијем. Дај нам пријатељу, кажем, врелих и хрскавих приганица и добро старог сира, благо угорелог, од оних домаћина са ове планине, из још сачуваних катуна. И ракију, додајем. Коју, пита конобар, и набраја брендиране. Аа брате слатки, донеси неку добру домаћу шљивовицу. Јаку, од које се брзо заспи. И сања неповратно лијепо и далеко вријеме, дани проведени у Скривеној.
Извор: РТЦГ
