Uvodno izlaganje prvoga dana Međunarodne konferencije u čast blaženopočivšeg Arhiepiskopa Anastasija, povodom prve godišnjice njegovog upokojenja.
† Jovan
Arhiepiskop Tirane, Drača i sve Albanije
I
Osećam se duboko počastvovanim i privilegovanim što mi se ponovo pruža mogućnost da danas govorim o delu arhiepiskopa Anastasija. Kao što sam govorio i u drugim prilikama: poštujući delo ovog velikog čoveka, mi poštujemo sami sebe, svoju Crkvu i svoju zemlju. Moja pozicija je jedinstvena: ne samo kao proučavalac njegovog bogoslovlja, nego i kao neposredni svedok i njegov saradnik tokom više od trideset godina obnove Pravoslavne Crkve u Albaniji. To iskustvo dalo mi je mogućnost da iz neposredne blizine vidim kako se teološka teorija ostvaruje u pastirskoj praksi.
Dana 7. avgusta 1960. godine Arhiepiskop Anastasije je rukopoložen u đakona i čitav njegov život nastavio je da bude jedna služba Bogu i čovečanstvu. Kako je i sam često isticao, hrišćanstvo služenje smatra carskim putem za ostvarenje samoga sebe: služeći drugima i pomažući im u spasenju, mi pomažemo i spasavamo i sami sebe (1 Tim. 4, 16). Po njegovom mišljenju, pojam služenje (διακονία) prevazilazi tradicionalno funkcionalno značenje i dostiže jednu ontološku dimenziju. Polazna tačka jeste reč Hristova: „Jer ni Sin Čovečiji nije došao da Mu služe, nego da služi“ (Mt. 20, 28).
Njegova teza da „svi moramo uvek biti đakoni“ nije samo jedna moralna zapovest, nego temeljno preosmišljavanje pravoslavne eklisiologije. U svojoj analizi njegovih tekstova prepoznajem tri faze razvoja ovog pojma.
U prvoj fazi, tokom godina 1960–1980, διακονία se javlja kao liturgijsko i filantropsko služenje, zasnovano na hristološkom modelu kenosisa (samoispražnjenja), u toku koga se on u potpunosti posvetio misiji — jednom temeljnom delu Crkve koje je, nažalost, dugo bilo zapostavljeno. Evo kako se izražava profesor Vajos Vajopulos sa Univerziteta u Janjini: „Posle vekova, zahvaljujući Anastasiju, ostvareno je misionarsko buđenje Pravoslavne Crkve, otvaranje njenih vidika ka čitavome svetu.“
U drugoj fazi, tokom godina 1981–1991, pojam služenja se proširuje kroz afričko iskustvo, gde se služba integriše sa sveukupnim razvojem čoveka i socijalnom pravdom. Godine 1981. on je, na poziv Patrijarha aleksandrijskog, došao da organizuje Pravoslavnu Crkvu u Keniji, koja se nalazila u veoma teškom stanju. Njegov desetogodišnji doprinos u Africi je izuzetan — omogućio je izgradnju jedinog pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Africi, kao i brojnih hramova, škola i medicinskih klinika.
U trećoj fazi, od 1991. godine pa do kraja života, služenje dostiže svoj teorijski i praktični vrhunac u kontekstu obnove Crkve u Albaniji, postajući organizaciono načelo celokupnog eklisijalnog (crkvenog) postojanja.
II
U našem dobu živimo u uslovima jednog neizbežnog procesa globalizacije, čiji je ritam počeo da se ubrzava krajem prošlog i početkom ovog veka. Pred mnogima se postavljaju brojna pitanja, a za različite ljude i grupe odgovori su različiti. Jedni globalizaciju vide kao veliku mogućnost razvoja; drugi kao pretnju etničkom, kulturnom ili verskom identitetu. Njegova knjiga „Globalizacija i Pravoslavlje“ predstavlja najsistematičniji pravoslavni doprinos teološkoj raspravi o globalizaciji. Imao sam privilegiju da predstavim ovu knjigu kada je objavljena na albanskom jeziku, i dobro pamtim snažan utisak koji su na mene ostavili snaga argumentacije i dubina njegove vizije. Ova knjiga dobija poseban značaj ne samo u okviru pravoslavne misli, nego i mnogo šire, jer iznesene ideje prevazilaze uske verske okvire i obuhvataju čitavo čovečanstvo.
Arhiepiskop Anastasije artikuliše ono što bih mogao nazvati „dvostrukom hermeneutikom“: s jedne strane, proročku kritiku neoliberalne globalizacije koja ličnost svodi na potrošača; s druge strane, teološko utvrđivanje univerzalnosti kao konstitutivne dimenzije Crkve. On sa jasnoćom objašnjava da se u potpuno sekularizovanoj globalizaciji stvaraju snažni podsticaji razdvajanja i izolacije: umesto konkretnih ličnosti postoje samo brojevi; hvalisanje moći tehnologije praćeno je na individualnom planu osećanjem slabosti i egzistencijalnom teskobom; govori se o opštoj slobodi, a doživljava se nedostatak lične slobode. Teološka razlika između pojmova ličnost i individua jedan je od najvećih doprinosa hrišćanstva antropologiji. Ljudsko biće može biti celovito samo kao ličnost, to jest samo u odnosu prema drugima, gde središte postojanja više nije egoizam, nego ljubav prema svima.
III
Ali kruna njegovog dela jeste obnova iz ruševina Pravoslavne Crkve u Albaniji. Dana 24. juna 1992. godine arhiepiskop Anastasije izabran je na čelo Crkve, i tim izborom započela je njena obnova iz razvalina. Vreme je potvrdilo da je to bio pravi izbor, i za taj izbor od srca blagodarimo Vaseljenskoj patrijaršiji, koja je tokom ovih godina obnove pokazala posebnu brigu i ljubav prema našoj Crkvi.
Pravoslavna Crkva u Albaniji, kao i sve druge verske zajednice, bila je potpuno razorena. Njena obnova iz temelja bila je poduhvat gigantskih razmera, koji je u svojim počecima izgledao gotovo nemoguć. Ali ono što je ostvareno nije bila samo obnova u okvirima prethodnog stanja, nego unapređivanje Crkve na jedan mnogo viši i mnogo širi nivo.
Empirijski podaci su zadivljujući i svedoče o jednom izuzetnom delu. Oko 150 hramova izgrađeno je iznova, 60 hramova i manastira — spomenika kulture — obnovljeno je, a više od 160 drugih hramova je popravljeno. Podignuto je, kupljeno i rekonstruisano više od 70 zgrada — ukupna građevinska delatnost obuhvata preko 450 objekata.
Pod njegovim staranjem osnovana je Pravoslavna bogoslovska akademija „Vaskrsenja Hristovog“, na kojoj je pripremljeno više od 140 domaćih klirika. U oblasti obrazovanja osnovano je 17 dnevnih vrtića, u kojima prednost imaju deca iz socijalno ugroženih porodica, obnovljeno je 10 škola, kao i 6 vrtića, osnovnih škola i stručnih instituta, a osnovan je i Univerzitet „Logos“ — prvi pravoslavni univerzitet u Albaniji.
Država zvanično priznaje crkvena imena sveštenih lica i monaha
Njegova ljubav prema svim ljudima, bez obzira na njihovo poreklo i uverenja, navela ga je da stvori mrežu medicinskih klinika širom zemlje, među kojima se posebno ističe Dijagnostički centar „Blagovesti“ u Tirani, gde rade neki od najpoznatijih lekara u zemlji i gde se koristi medicinska oprema najsavremenije tehnologije. Tokom 1999. godine, kada je naša zemlja primila talas kosovskih izbeglica, Pravoslavna Crkva je, na njegovu inicijativu i pod njegovim rukovodstvom, organizovala veliki program pomoći u vrednosti od više od 12 miliona dolara.
Ali najsjajniji biser u njegovom graditeljskom delu jeste novi Saborni hram u Tirani. Svako ko ugleda ovaj veličanstveni hram razumeće da ju je podigao čovek sa velikom ljubavlju prema ljudima i sa retkom predanošću Crkvi. Sve u ovoj zadivljujućoj građevini svedoči da je učinio sve što je bilo moguće da Crkvi ovde u Albaniji podari najlepše i najbolje.
IV
Ovo je vidljivi i opipljivi deo ovog gigantskog dela, ali bih želeo da istaknem još jedan aspekt, čak još važniji, o kome se nije govorilo onoliko koliko bi trebalo. Arhiepiskop Anastasije ne samo da je uspeo da ostvari izgradnju fizičke infrastrukture, nego je njegov napor da izgradi unutar Crkve jedan ispravan duhovni pristup uvek bio prioritet. Jer za njega zgrade nisu bile cilj same po sebi, nego samo sredstvo za ostvarenje spasonosnog dela Crkve. One su građene radi ljudi i u njihovoj službi.
Njegovo javno i privatno propovedanje uvek je bilo ljubav i poštovanje prema svakom ljudskom biću. On je unutar Crkve širio duh pomirenja i praštanja. Svi mi koji smo bili uz njega tokom ovih godina svedoci smo toga. Našoj zemlji je potreban taj duh. Čitavom svetu je potreban taj duh, jer se samo na tom božanskom temelju može izgraditi ispravan odnos među ljudima.
Njegov primer svedoči da je učenje Gospoda našeg Isusa Hrista — „ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji vas mrze“ — moguće ostvariti, i da praštanje i ljubav moraju preovladati nad mržnjom. Dobro je poznata njegova važna uloga u međureligijskom dijalogu, naročito sa islamom, sa kojim smo u dodiru već vekovima. Njegov doprinos postaje još značajniji time što je tom dijalogu dao i snažno teološko utemeljenje. Takvi glasovi nisu brojni.
Njegova čuvena formula: „Ulje vere ne sme ni jedna strana koristiti da raspiruje sukobe, nego da leči rane i umiruje srca“, nije samo poetska metafora, nego sažetak jednog teološkog programa. Te reči ne samo da su svima poznate, nego su već postale jedan lajtmotiv kada se govori o ulozi vere u konfliktnom svetu u kome živimo.
Kao jedan od predsednika Svetskog saveta Crkava, kao i učesnik i rukovodilac brojnih međunarodnih konferencija, on je bio protagonista mnogih sporazuma i velikih dostignuća u međureligijskom dijalogu. Bio sam prisutan na mnogim svepravoslavnim susretima i svedok sam njegovog nezamenljivog doprinosa. Mnogo puta upravo je njegova intervencija, njegova sposobnost ubeđivanja i poverenje koje su svi predstojatelji drugih pravoslavnih Crkava imali u njega, dovodila do postizanja razumevanja i rešenja prihvatljivog za sve.
Prof. dr Vlasije Fidas: Odnosi Pravoslavne i Rimokatoličke Crkve
Njegove knjige, eseji i različiti članci, iako pisani u različitim vremenima i za različitu publiku, ipak pokazuju unutrašnje jedinstvo i koherentnost. To svedoči da ti tekstovi nisu slučajni, nego izražavaju zrelo i jasno mišljenje jednog teologa, ljubavnu brigu jednog duhovnog pastira, kao i odgovorno zalaganje jednog hrišćanina za sadašnjost i budućnost čovečanstva. Govoreći o životu i delu Tri Jerarha, on kaže da su oni „bili činioci jedne duboke društvene i obnoviteljske promene, sa idejama korenito reformatorskim, koje i danas ostaju smele i aktuelne“. U istoj liniji stoje i njegov život, njegovo delo i njegovi spisi.
Zato smatram da se njegovi spisi mogu uvrstiti u ono što bismo mogli nazvati neopatrističkim spisima, jer imaju isto nadahnuće, istu odgovornost, istu smelu i stvaralačku snagu i isti cilj — preobražaj i obnovu čitavog stvorenja, radi koga se ovaplotio, raspeo i vaskrsao Gospod naš Isus Hristos.
V
Što više vremena prolazi, sve jasnija postaje veličanstvenost njegovog dela. Često se divim i zapitam se — i ne samo ja, nego i mnogi drugi — kako je uopšte bilo moguće ostvariti delo ovakvih razmera. Kao odgovor možemo ponuditi samo ovo: velika vera i velika ljubav prema Bogu i ljudima, izuzetan dar i velika blagodat od Boga.
On je našoj Crkvi darovao sve što je imao: celokupno svoje duhovno i intelektualno bogatstvo, svoje znanje i mudrost, svoju zrelu i jasnu misao. I mogu vam sa punim uverenjem reći da ne poznajem nijednu drugu ličnost koja je ovoj zemlji dala više, a ne tražeći ništa zauzvrat i ne uzimajući ništa za sebe.
Svojim primerom on je u svima nama učvrstio nepokolebljivu veru u Boga. Već je postala poslovična njegova izreka: „Bog nas neće napustiti.“
Verujem da su njegov život i njegovo delo živi primer i trajno nadahnuće, ne samo za nas danas, nego i za naraštaje koji će doći. Ne bih mogao naći prikladnije reči za završetak od samih njegovih reči o viziji Pravoslavlja:
„Kada razmišljam o Pravoslavlju u vekovima koji dolaze, sanjam ga otvorenim prema razvoju, prema novim uslovima koje stvaraju nauka, umetnost i tehnologija. Mesto Pravoslavlja nije u prostoru izvan istorije, nego u samom središtu društvenih preobražaja, u prethodnici napretka…“
Kao što nam je i sam često govorio: „Ne želim obožavaoce, nego saradnike.“ Tako i mi ne treba da se zaustavimo samo na divljenju njegovom životu i delu, nego da mu sledujemo, postajući njegovi saradnici u spasonosnom delu Gospoda našeg Isusa Hrista, kroz Njegovu Crkvu.
Izvor: fejsbuk stranica Kisha Orthodhokse Autoqefale e Shqipërisë
Prevod sa albanskog: redakcija portala „Život Crkve“
