Jordan Plevneš makedonski je pisac, diplomata, gostujući profesor na mnogim prestižnim svetskim univerzitetima i rektor Internacionalnog univerziteta Europa Prima u Severnoj Makedoniji, osnivača South-East European Film festivala, čija jedna od stanica, nakon Pariza, Berlina i Vašingtona, postaje i Novi Sad.
Od pre dve godine Plevneš je i na čelu Akademie Balkanike Europeane, kako sam kaže, „Don Kihotskog nadnacionalnog sna”…
– Academia Balkanika Europeana je pokrenula jedan istorijski entuzijazam da kao prva nadnaconalna akademska formacija razvija balkanofiliju, jednu retku disciplinu koja se suprotstavlja poli- tičkim tendencijama da se Balkan pretvori u industriju mržnje, već da on afirmiše utopiju “Civilizacije ljubavi”, o kojoj su govorili sveta solunska braća Kiril i Metodije još u devetom stoleću. I da kroz sve konferencije i antologije, koje smo pokrenuli na književnom, filmskom, pozorišnom planu, sa uključivanjem istaknutih naučnika iz više oblasti, opravdamo definiciju poznatog švajcarskog pisca Nikole Buvijea (1929-1998) iz njegove znamenite knjige “Upotreba sveta” da je – Balkan srce Evrope.
Parafrazirajući naslov Vaše drame „Sreća je nova ideja u Evropi”, reditelj Boro Drašković je ocenio da je „Plevnešov poetski jezik sreća za novo pozorište u Evropi”. U kojoj meri se taj jezik menjao od zbirke „Teorija otrova”, objavljene 1980? Ima li danas u njemu „totalne poezije”, o kojoj Vam je govorio španski nobelovac Visente Aleksandre?
– Poezija o kojoj govori kultni reditelj Boro Drašković, koji je bio inspiracija za čitave generacije jugoslovenskih umetničkih idealista, otkrila je i kritičarka „Njujork tajmsa” Karen Malped, kad je napisala o predstavi Dramskog teatra iz Skoplja u režiji Vlade Cvetanovskog, koju je videla na Pozorišnom festivalu u Kairu, da „Plevneš pretvara scenu u bezvremenu metaforu, od antičkih tragičara, poput Eshila i Sofokla, do današnjih tragičnih prizora, koji haraju Evropom kroz masovne grobnice koje su otvorene u Jugoslaviji”! I, imate pravo, to je u direktnoj vezi za mojom prvom knjigom pezije “Teorija otrova”, koja je pisana u mojoj ranoj mladosti kada sam radio kao čistač na poznatom pariskom groblju Per Lašez, između grobova Džima Morisona i Amadea Modiljanija. I kasnije, kada sam posetio španskog nobelovca Visentea Aleksandrea u njegovom domu u Madridu, osetio sam to u njegovim rečima, u njegovim stihovima – ili je umetnost totalna poezija ili nije ništa!
Duh nema vrednost na berzi
– Evropski lavirint je toliko složena tema da su pisci i intelektualci godinama ekskomunicirani iz prostora gde vladaju evropske tehnokrate i njihovi glasovi su svedeni na njihovu umetničku iluziju, koja u samotnoj sobi inspiracije misli da može da promeni svet. A ne može ništa. Realnost je sasvim drugačija od iluzije, ona više podržava političke manipulacije i teror korupcije, koji liberalni kapitalizam produkuje. Stvaralaštvo i duh nemaju nikakve vrednosti na berzama Vol Strita.
Nakon premijere Vaše drame „Večna kuća” u režiji Dejana Projkovskog pre ravno deset godina meni je za oko zapala zabeleška da ste tekst pisali 12 godina i da nikako niste hteli da ga završite. Ima li među razlozima za to i tragova Adlerove teze da je pisanje „najusamljeniji posao na svetu”, te naprosto niste hteli da napustite tu kuću sa sto soba i isto toliko njenih vlasnika?
– Drama „Večna kuća” je posebno poglavlje u mom životu. Toliko dugo godina sam je čuvao kao tajnu od svih, od celog sveta, čak i od samog sebe. Hteo sam da to ostane kao jedna započeta mitska gradnja gde će se u budućnosti useljavati drugi svetovi, da to ostane otvoreni Rukopis jedne nikad završene drame i da svako ko uđe u taj i Fiktivni i Realni hram, otvori priču svog i zemaljskog i zagrobnog života. Noć kada glavna heroina Stela Bevenista stigne u tu večnu kuću sa sto soba i sto ključeva i iz svake sobe izlazi novi vlasnik, pretvorila se u Noć istorije Balkana, Evrope i Sveta. Zato nisam hteo da završim dramu… A Adlerova misao da je „pisanje najusamljenija stvar na svetu” prestaje onog dana kada tamnica rukopisa pretvara se u Večitu svetlinu života, kao trenutak uzaludne nade.
U opsežnoj studiji „Od Erigona do Osmog čuda sveta”, prof. dr Darko Gašparović je Vaše delo svrstao u „apokaliptički žanr”: „Svet koji živimo kao da se neumitno bliži uviru u ne-svet. To Plevneš oduvek naslućuje, a u delima iz novoga milenijuma i kristalno jasno uviđa”..?
– Apokalipsa, o kojoj dr Darko Gašparović govori u pomenutoj studiji, ili prelazak od sveta u ne-svet, događa se upravo ovih dana. Čovečanstvo ne zna kojim se putem kreće. Poslednji intervju, koji je dao Klod Levi-Stros „Le Mondu”, potvrđuje njegove teze. Na pitanje povodom njegovog 100. rođendana šta će ostaviti budućim generacijama kao poruku o istoriji sveta, Storos je rekao: „Srećna je stvar da je istorija sveta počela bez čoveka i još srećnija da će završiti bez njega”…
Miroslav Stajić
Izvor: dnevnik.rs
