Јордан Плевнеш македонски је писац, дипломата, гостујући професор на многим престижним светским универзитетима и ректор Интернационалног универзитета Europa Prima у Северној Македонији, оснивача South-East European Film фестивала, чија једна од станица, након Париза, Берлина и Вашингтона, постаје и Нови Сад.
Од пре две године Плевнеш је и на челу Академие Балканике Еуропеане, како сам каже, „Дон Кихотског наднационалног сна”…
– Academia Balkanika Europeana је покренула један историјски ентузијазам да као прва наднацонална академска формација развија балканофилију, једну ретку дисциплину која се супротставља поли- тичким тенденцијама да се Балкан претвори у индустрију мржње, већ да он афирмише утопију “Цивилизације љубави”, о којој су говорили света солунска браћа Кирил и Методије још у деветом столећу. И да кроз све конференције и антологије, које смо покренули на књижевном, филмском, позоришном плану, са укључивањем истакнутих научника из више области, оправдамо дефиницију познатог швајцарског писца Николе Бувијеа (1929-1998) из његове знамените књиге “Употреба света” да је – Балкан срце Европе.
Парафразирајући наслов Ваше драме „Срећа је нова идеја у Европи”, редитељ Боро Драшковић је оценио да је „Плевнешов поетски језик срећа за ново позориште у Европи”. У којој мери се тај језик мењао од збирке „Теорија отрова”, објављене 1980? Има ли данас у њему „тоталне поезије”, о којој Вам је говорио шпански нобеловац Висенте Александре?
– Поезија о којој говори култни редитељ Боро Драшковић, који је био инспирација за читаве генерације југословенских уметничких идеалиста, открила је и критичарка „Њујорк тајмса” Карен Малпед, кад је написала о представи Драмског театра из Скопља у режији Владе Цветановског, коју је видела на Позоришном фестивалу у Каиру, да „Плевнеш претвара сцену у безвремену метафору, од античких трагичара, попут Есхила и Софокла, до данашњих трагичних призора, који харају Европом кроз масовне гробнице које су отворене у Југославији”! И, имате право, то је у директној вези за мојом првом књигом пезије “Теорија отрова”, која је писана у мојој раној младости када сам радио као чистач на познатом париском гробљу Пер Лашез, између гробова Џима Морисона и Амадеа Модиљанија. И касније, када сам посетио шпанског нобеловца Висентеа Александреа у његовом дому у Мадриду, осетио сам то у његовим речима, у његовим стиховима – или је уметност тотална поезија или није ништа!
Дух нема вредност на берзи
– Eвропски лавиринт је толико сложена тема да су писци и интелектуалци годинама екскомуницирани из простора где владају европске технократе и њихови гласови су сведени на њихову уметничку илузију, која у самотној соби инспирације мисли да може да промени свет. А не може ништа. Реалност је сасвим другачија од илузије, она више подржава политичке манипулације и терор корупције, који либерални капитализам продукује. Стваралаштво и дух немају никакве вредности на берзама Вол Стрита.
Након премијерe Ваше драме „Вечна кућа” у режији Дејана Пројковског пре равно десет година мени је за око запала забелешка да сте текст писали 12 година и да никако нисте хтели да га завршитe. Има ли међу разлозима за то и трагова Адлерове тезе да је писање „најусамљенији посао на свету”, те напросто нисте хтели да напустите ту кућу са сто соба и исто толико њених власника?
– Драма „Вечна кућа” је посебно поглавље у мом животу. Толико дуго година сам је чувао као тајну од свих, од целог света, чак и од самог себе. Хтео сам да то остане као једна започета митска градња где ће се у будућности усељавати други светови, да то остане отворени Рукопис једне никад завршене драме и да свако ко уђе у тај и Фиктивни и Реални храм, отвори причу свог и земаљског и загробног живота. Ноћ када главна хероина Стела Бевениста стигне у ту вечну кућу са сто соба и сто кључева и из сваке собе излази нови власник, претворила се у Ноћ историје Балкана, Европе и Света. Зато нисам хтео да завршим драму… А Адлерова мисао да је „писање најусамљенија ствар на свету” престаје оног дана када тамница рукописа претвара се у Вечиту светлину живота, као тренутак узалудне наде.
У опсежној студији „Од Еригона до Осмог чуда света”, проф. др Дарко Гашпаровић је Ваше дело сврстао у „апокалиптички жанр”: „Свет који живимо као да се неумитно ближи увиру у не-свет. То Плевнеш одувек наслућује, а у делима из новога миленијума и кристално јасно увиђа”..?
– Апокалипса, о којој др Дарко Гашпаровић говори у поменутој студији, или прелазак од света у не-свет, догађа се управо ових дана. Човечанство не зна којим се путем креће. Последњи интервју, који је дао Клод Леви-Строс „Ле Монду”, потврђује његове тезе. На питање поводом његовог 100. рођендана шта ће оставити будућим генерацијама као поруку о историји света, Сторос је рекао: „Срећна је ствар да је историја света почела без човека и још срећнија да ће завршити без њега”…
Мирослав Стајић
Извор: dnevnik.rs
