Kada su 6. maja 2012. godine stigli prvi rezultati predsedničkih, parlamentarnih, pokrajinskih i lokalnih izbora, predsednik Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić slavodobitno je na konferenciji za štampu rekao da se „možda ne zna ko će biti predsednik, ali se zna ko će biti premijer“. Štošta je još zanimljivog izjavio, naročito iz današnje perspektive: pobediće na narednim predsedničkim izborima, jer se pored Tomislava Nikolića i Borisa Tadića pojavio neko treći, a SPS će na republičkom nivou ubuduće beležiti i po dvadeset odsto podrške. Obraćanje javnosti je završio rečima: „Živela Srbija!“
Danas, jedanaest godina kasnije, malo šta je isto. Pozdrav s kraja konferencije preuzeo je moćniji partner na vlasti, predsednik Srbije i donedavno predsednik Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić, a isto važi i za do te 2012. godine tradicionalnog koalicionog partnera SPS-a, Partiju ujedinjenih penzionera Srbije. Dačiću i njegovom koalicionom partneru iz Jedinstvene Srbije Draganu Markoviću Palmi su se pred decembarske izbore pridružile Zelena stranka i Pokret „Naša Drina“. Ni radosti nema koliko ranije; uostalom, obraćanje socijalista nakon prošlogodišnjih izbora, kada su igrajući na kartu putinofilije zabeležili bolji rezultat nego što se Vučiću i SNS-u bilo dopalo, više je ličilo na skup ožalošćene porodice negoli na govor najvećih izbornih pobednika.
Međutim, jedno je identično: stožerna poruka predizborne kampanje SPS-a, pored uobičajenog zagovaranja socijalne pravde i zaštite nacionalnih interesa, jeste da će Dačić biti premijer. Samo bliži Vučiću nego Putinu.
„Dačićeva ’premijerska’ kampanja je već uobičajena stvar koja odražava njegov ’mangupski imidž’, pomalo provokatorski, i samouverenost koju je onomad iskazao kada je rekao da se zna ko je budući predsednik Vlade. S druge strane, on zna da neće platiti nikakvu cenu, jer premijer neće biti. Naprosto, uživa u svojoj ugodnoj poziciji“, kaže za NIN profesor Fakulteta političkih nauka Dušan Spasojević.
Ko to tamo u SPS-u peva protiv Vučića
Pa opet, čini se da je tekuća predizborna kampanja dominantnog SNS-a usmerena ka packama SPS-u koliko i ka veličanju uspeha aktuelne vlasti, odnosno ka ocrnjivanju gotovo cele opozicije. Socijalistički kadar i direktor JP „Srbijagas“ Dušan Bajatović pomalo je neočekivano prošao kroz toplog zeca u izvedbi prorežimskih tabloida. Sličan tretman dobio je i direktor JP „Srbijašume“, socijalista Igor Braunović. Analitičari naklonjeni vlastima češće su no inače upozoravali da se Dačiću ne sme bespogovorno verovati.
No, jedna je stvar kada medijski inženjering treba da skrene pažnju javnosti na koruptivni potencijal mogućeg koalicionog partnera. Sasvim je druga kada treba osporiti njegov pregovarački potencijal. Dva procesa je ponekad teško razlikovati. Kao kada, primera radi, Vučić na Instagramu podeli kafanski snimak na kojem Dejan Dimitrijević iz Blaca, član privremenog opštinskog organa i četvrti na listi SPS-a za tamošnje odbornike, peva „Vučiću, pederu“.
Kada su 6. maja 2012. godine stigli prvi rezultati predsedničkih, parlamentarnih, pokrajinskih i lokalnih izbora, predsednik Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić slavodobitno je na konferenciji za štampu rekao da se „možda ne zna ko će biti predsednik, ali se zna ko će biti premijer“. Štošta je još zanimljivog izjavio, naročito iz današnje perspektive: pobediće na narednim predsedničkim izborima, jer se pored Tomislava Nikolića i Borisa Tadića pojavio neko treći, a SPS će na republičkom nivou ubuduće beležiti i po dvadeset odsto podrške. Obraćanje javnosti je završio rečima: „Živela Srbija!“
advertisement
Danas, jedanaest godina kasnije, malo šta je isto. Pozdrav s kraja konferencije preuzeo je moćniji partner na vlasti, predsednik Srbije i donedavno predsednik Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić, a isto važi i za do te 2012. godine tradicionalnog koalicionog partnera SPS-a, Partiju ujedinjenih penzionera Srbije. Dačiću i njegovom koalicionom partneru iz Jedinstvene Srbije Draganu Markoviću Palmi su se pred decembarske izbore pridružile Zelena stranka i Pokret „Naša Drina“. Ni radosti nema koliko ranije; uostalom, obraćanje socijalista nakon prošlogodišnjih izbora, kada su igrajući na kartu putinofilije zabeležili bolji rezultat nego što se Vučiću i SNS-u bilo dopalo, više je ličilo na skup ožalošćene porodice negoli na govor najvećih izbornih pobednika.
Međutim, jedno je identično: stožerna poruka predizborne kampanje SPS-a, pored uobičajenog zagovaranja socijalne pravde i zaštite nacionalnih interesa, jeste da će Dačić biti premijer. Samo bliži Vučiću nego Putinu.
„Dačićeva ’premijerska’ kampanja je već uobičajena stvar koja odražava njegov ’mangupski imidž’, pomalo provokatorski, i samouverenost koju je onomad iskazao kada je rekao da se zna ko je budući predsednik Vlade. S druge strane, on zna da neće platiti nikakvu cenu, jer premijer neće biti. Naprosto, uživa u svojoj ugodnoj poziciji“, kaže za NIN profesor Fakulteta političkih nauka Dušan Spasojević.
Ko to tamo u SPS-u peva protiv Vučića
Pa opet, čini se da je tekuća predizborna kampanja dominantnog SNS-a usmerena ka packama SPS-u koliko i ka veličanju uspeha aktuelne vlasti, odnosno ka ocrnjivanju gotovo cele opozicije. Socijalistički kadar i direktor JP „Srbijagas“ Dušan Bajatović pomalo je neočekivano prošao kroz toplog zeca u izvedbi prorežimskih tabloida. Sličan tretman dobio je i direktor JP „Srbijašume“, socijalista Igor Braunović. Analitičari naklonjeni vlastima češće su no inače upozoravali da se Dačiću ne sme bespogovorno verovati.
No, jedna je stvar kada medijski inženjering treba da skrene pažnju javnosti na koruptivni potencijal mogućeg koalicionog partnera. Sasvim je druga kada treba osporiti njegov pregovarački potencijal. Dva procesa je ponekad teško razlikovati. Kao kada, primera radi, Vučić na Instagramu podeli kafanski snimak na kojem Dejan Dimitrijević iz Blaca, član privremenog opštinskog organa i četvrti na listi SPS-a za tamošnje odbornike, peva „Vučiću, pederu“.
advertisement „Toliko o inventivnim programima i planovima za budućnost Srbije. I zato, Srbija ne sme da stane“, napisao je uz objavu predsednik Srbije.
SPS je Dimitrijevića promptno isključio iz stranke, Vučiću je uputio izvinjenje i podsetio ga da saradnja s Dačićem neometano traje više od deceniju. Ništa što Vučić i sam nije znao, recimo 26. novembra tekuće godine, kada je u „Hit tvitu“ odnose sa SPS-om ocenio kao komplikovane.
„Odnosi dve stranke se po pravilu dovode u pitanje tokom izbornih kampanja. Tako je bilo 2014. i 2016, a i nakon izbora 2022. godine. Važno je da na kraju uvek završe zajedno, pa je logično da se i sada to desi. Napadi na SPS imaju za cilj da povrate deo birača koji je na prošlim izborima glasao za socijaliste, a možda i da preuzmu deo njihove baze“, kaže Spasojević.
„Više nikome neću da prepuštam glasove“
Natezanje kanapa koje bi dovelo do otkidanja jednog do dva odsto glasova birača odvija se na više frontova. Svestan je toga i Dačić, koji je u intervjuu za Tanjug rekao da bi „svaki rezultat ispod deset odsto bio neuspeh“, ali i da to ne znači da SPS mora da po svaku cenu bude u vlasti.
„Odluka je na Srpskoj naprednoj stranci. Mi hoćemo, a ako oni ne žele, nikakav problem nije. Ima drugih partija s kojima će razgovarati o tome, ali pouzdanijeg partnera od nas nema, čak ni na njihovoj listi“, zaključio je Dačić.
Spasojević u spominjanju deset odsto glasova vidi Dačićev pokušaj mobilizacije svojih glasača, a u njegovom delimičnom ograđivanju od učešća u narednoj vlasti prepoznaje poruku upućenu naprednjacima: od svih ponuđenih opcija, SPS ipak ima najveći pregovarački potencijal. U predizbornoj predigri učestvovao je i sam Vučić, rekavši u Hit tvitu da izuzetno poštuje glasače SPS-a, da ima korektnu saradnju s Ivicom Dačićem, ali da je „realan i ozbiljan čovek“ i da „više nikome neće da prepušta glasove, na bilo koji način“, jer „zna kako to ide“.
Možda je predsednik Srbije mislio na još davniju prošlost, onu iz 2008. godine, kada je Dačić, uprkos poodmaklim pregovorima sa Demokratskom strankom Srbije i Srpskom radikalnom strankom, odlučio da Vladu formira s koalicijom okupljenom oko Demokratske stranke. Propratni dokument ove postizborne rokade bio je Deklaracija o političkom pomirenju i zajedničkoj odgovornosti koju su potpisali DS i SPS, a brojni analitičari su Dačićevu odluku tumačili kao, iz perspektive stranačkih interesa, dalekovidu.
„Dačić zna da je odlučivao, mada je bolje reći potvrđivao pobednika, i 2008. i 2012. godine i zna da je to zamisliv scenario u budućnosti. S druge strane, u odgovarajućim okolnostima se svakako niko neće obavezivati na obećanja iz kampanje i ne verujem da bi glasači opozicije zamerili koaliciju sa SPS-om ako bi se tako srušila vlast naprednjaka. To smo, na kraju krajeva, videli u Crnoj Gori, ali i kod nas, nekoliko puta“, zaključuje Spasojević.
Reč je o igri na više koloseka. S jedne strane, socijalisti u Beogradu sigurno neće praviti većinu s opozicijom ako ne budu sigurni da će isto biti izvodljivo na republičkom nivou. Možda neće ni tada. Umeju fioke da budu duboke, kao što su se uverili neki opozicioni političari. Svestan je toga i Dačić, još od afere „Kofer“ iz 2006. godine, ili od pojavljivanja snimaka njegovih sastanaka s Rodoljubom Radulovićem, članom grupe Darka Šarića koji je u bekstvu osuđen zbog šverca kokaina u Južnu Ameriku. Snimci su u javnost isplivali 2015. godine, a nastali su koju godinu ranije.
Vučić je tada, nakon sastanka s Dačićem, posredstvom javnog servisa, preuzeo ulogu tužilaštva i saopštio da nije bilo dokaza za podizanje optužnice protiv lidera socijalista.
Izvor: Stefan Slavković/nin.rs
