Јавни интерес, или лични интерес? Ванвременска дилема у условима црногорске егзалтације. Дилема у форми суштинског, правог и посљедњег испита, ко смо? Политиканти, јефтиног интереса и „погледа без вида“ или народни представници и потенцијални политичари, складног корака са савременим и модерним схватањима актуелног свијета и друштвених процеса.
Да ли је ово питање веће од нас самих и наших моћи? Јавни интерес је, као што му име каже, интерес и заједничка потреба свих нас, за корист и добробит свих нас. Лични интерес – интерес који задовољава само појединца и његове жеље и амбиције.
Са чим смо се представили народу 30. августа прошле године? Са ЈАВНИМ, или са ЛИЧНИМ? Непогрешиво смо препознавали, детектовали и таргетирали оне наводно „вјеште“ који су у мозаик и слику јавне потребе, интереса и наводног „националног опстанка“, крајње себично и безобзирно, покушавали да „укомпонују“ лични интерес. Називали смо их манипулаторима, политикантима и политичким шибицарима, јер побогу, ми смо „горјели“ за јавним интересом и општим добром… Прошли су мјесеци и ево читава година ковитлања страсти, емоција и амбиција… и докле смо стигли?
Знам докле смо стигли, али знам и докле нисмо, а требало је и морало је! И даље сам убијеђен да нисте свјесни тежине осуде народа, а кад је тај исти народ потпише и печатира, биће касно за било какву памет и дјелање! Сву благородну и добронамјерну племенитост заједничке мисли и потребе да измијенимо, да створимо и успоставимо, оно што ће свима бити дуговјечно, добро и своје, прогутала је безлична свеједноћа и потреба за јефтиним и ситносопственичким, а пролазним…
Авангардност је брзо и уплашено уступила мјесто јефтином, провинцијалном, већ виђеном и опробаном. Ниједан простор тако брзо и успјешно не претвара све напредно, успјешно и квалитетно у своју супротност као црногорски, нажалост! Вјерујте, то нема везе са географијом и климом и водом, него са нечим другим, на шта смо традиционално поносни – чојством! После 75 година трајања једне епохе, „полупросвијетљеног партитократског апсолутизма“, требало је да се отворе врата другој епохи, назови пуне парламентарне демократије. Судар два океана, два космоса, два свијета…
Неизвјесност! Страх! Игра „на ивици ножа“. Како ову „ивицу ножа“ направити пространом, комфорном и обећавајућом, а не ризичном и пријетећом? Како игру асинхроних покрета претворити у стилизован плес, управо ту на ивици? Лако, ако је на управљање у овом тренутку препустимо онима који имају памети (знања), поштења (етике), смирености (искуства), традицију племените намјере (поријекло). У супротном, зајапуреност осветника, или узнемиреност ловаца кад угледају ловину. То може бити узроком да се неко на тој „ивици ножа“ посијече и да капне крв. А довољна је, то сви знамо, само једна кап! Испред вука поново стоји Аска, хоће ли заплесати? То би требало да зависи само од нас.
Како са ивице ножа прећи на пространи пропланак и дохватити се „зелене гране“? Па ако смо у демократском контексту освојили Слободу, сада је на реду да освојимо Правду. То су два узвишена и примарна јавна циља и интереса.
Колебљивост у освајању правде слуђује овај народ и све оне који су гласали против бившег режима. Глас нису дали ни Петру, ни Јанку него својој насушној потреби – потреби за Правдом! Нјих није било брига 30. августа прошле године ни ко ће бити шеф парламента ни предсједник владе, а још мање ко ће бити у ком одбору и савјету, онако „по дубини“. Они су животима, породицама, чашћу и именима јамчили апсолутној неминовности и неопходности, чега – Правде! Нје су били и жељни и жедни. А ми смо им задовољни и срећни, управо ТО обећавали и само о ТОМЕ причали. И? Ништа! Срамотно… Незнавено… Недорасло… Али тако је!
А све смо знали. И данас знамо и видимо. Корак један не можемо да направимо. Барем једну аферу, уз све доказе, које посједујемо, да покренемо. Европске правоснажне пресуде да законски реализујемо. Свјетски скандали са нашим протагонистима глобалне пљачке, ћуте и чекају. Стара убиства новинара, која су нам промијенила стварност – тишина и мрак.
Не можемо да се договоримо око једног имена у новом Тужилачком савјету (ТС)?! Еј, добро сте чули, око једног имена! Ово одлучују партије и политички прваци! Па ме ви сад поново питајте зашто влада експерата? ИНТЕРЕС – лични, или општи? Па и хокејашки голман има већи радијус перцепције и кретања, него поједини доносиоци одлука актуелне владајуће већине!
Ово више, господо, нема никаквог смисла! Сваки сат допуштене слободне активности појединих чувара ликова и дјела прошлог режима је губитак дана, или седмица живота и очекивања људи, који изнемогли, унезвијереног погледа ишту „кап разума и правде“. Па гдје ће вам савјест? Пошто је сасвим јасно гдје ће вам политички крај бити, ако се не призовете памети и под хитно не донесете суштинске и битне одлуке, којима морамо показати да је Лично, у овој ситуацији, ипак далеко иза и испод Заједничког и Јавног.
А Интерес? Он је вјечна константа и изазов, на коме неки покажу да су дорасли, зрели и велики, а други падну у срамни заборав, покривени сопственим ништавлуком… Галерија је стално отворена, а гдје ће се наћи наши ликови, зависи искључиво од наших одлука.
Па, господо – бирајте! Вјерујте, бреме одговорности је много теже него што можете и да замислите. Што је најгоре, или најбоље – носићете га, не само у идуће изборе, него цијели живот!
Срђан Павићевић
аутор је предсједник СГ ЦИВИС и посланик у Скупштини Црне Горе
Извор: „Вијести“
