Крајем јула 1995, Војска Републике Српске протјерала је из родног мјеста Сабину Мујкић и њену тромјесечну ћерку Нермину. Десетак дана касније, Хрватска војска протјерала је из родног мјеста Даницу Маћешић и њену седмомјесечну ћерку Наталију. Наталија се касније удала за кошаркаша Николу Јокића.
Још откад је најављено да ће овогодишње официјелно обиљежавање протјеривања српског становништва са подручја Крајине, Далмације, Лике и Баније током операције коју је хрватско врховништво прозвало „војно-редарственом акцијом Олуја“ бити одржано у Приједору, у великом дијелу регионалне јавности то је проглашено скандалозним. Одмах треба рећи да су и они који су такву одлуку донијели морали бити свјесни њене, у најмању руку, контроверзности. Сухе чињенице бројки и процената говоре да је Приједор једна од двије-три општине гдје је током рата у Босни и Херцеговини почињено највише злочина над цивилним становништвом, тачније речено злочина српских (пара)војних формација над (углавном) Бошњацима и (у мањој мјери) Хрватима. Било је више од 3.000 жртава. У држави са више од 100 пријератних општина, цивилних приједорских бошњачко-хрватских жртава је више од три посто у укупном броју погинулих од 1992. до 1995. С друге стране, са око 112.000 становника, Приједор је чинио 2,5 посто становништва БиХ, па би неко можда рекао да око три посто жртава не чини превелику процентуалну аберацију. То би, међутим, био озбиљан превид. Уз поменутих нешто више од 3.000 бошњачко-хрватских цивила, међу ратним страдалницима из Приједора су и српски цивили, те значајан број и српских и бошњачких и хрватских војника. То проценат приједорских жртава међу укупним босанскохерцеговачким сигнификантно подиже.
Критике овакве одлуке коју су, рекло би се, заједнички донијели Александар Вучић, Милорад Додик и патријарх Српске православне цркве (СПЦ) Порфирије биле су бројне. Практично цијела сарајевска и загребачка јавност, уз незанемарив дио београдске, прогласио је одлуку чистом провокацијом и увредом за жртве. Није било превише одбрамбених реакција, а најмањи заједнички садржилац оних које су стигле је наглашавање чињенице да је приједорски крај био посебно погођен ендехазијским геноцидом над Србина (1941–1945) уз информацију да је за српске избјеглице из августа 1995. управо Приједор био прва станица гдје су могли на миру да се одморе и окријепе.
Међу критичарима је било сугестија како је једини начин да се оваква одлука ретроактивно оправда евентуално јавно подсјећање на бошњачке и хрватске жртве од стране једног од три најважнија говорника на манифестацији: предсједника Србије или предсједника Републике Српске или патријарха СПЦ. И мада им је жеља на извјестан начин испуњена пошто је патријарх Порфирије дословно рекао сљедеће: „Нико нема ексклузивно право на сећање и бол, бол нема ни нацију ни веру, бол српске мајке и српског човека је бол мајке и човека, данас смо се сабрали да се молимо за своје пострадале, а молећи се за своју невино пострадалу браћу и сестре знамо и за бол хрватског и бошњачког народа.“ То с дотичних адреса није нотирано као било шта вриједно посебног потенцирања. И цијела ствар би заправо већ медијски потонула, чак и у пословичној сезони киселих краставаца, да се није десио „скандал с фотографијом“. За то сте засигурно већ чули: за вријеме говорничких обраћања, на великом видео-биму пројектоване су фотографије ратних страдања Срба из Хрватске. Међу тим фотографијама нашла се и једна снимљена отприлике у исто вријеме, али неколико стотина километара источно, у Жепи. На слици жена с марамом на глави у рукама држи бебу, до ње је дјечак у бијелој мајици кратких рукава, иза њих, у другом плану, су још двоје дјеце и још двије жене с марамама. Испоставило се да је жена с бебом у првом плану Сабина Мујкић. Ондашња њена беба данас је двадесетосмогодишња жена, одлучна и елоквентна која је цијели скандал најефектније коментарисала.
Махинација је откривена релативно брзо, а још се прецизно не зна ко ју је први и како разоткрио. Индикативно је да се све десило доста брзо и да није било спекулација. Одмах се знало гдје и кад је фотографија направљена, ко је фотограф, за коју агенцију је радио, како се зове жена која је на фотографији у првом плану. Неко параноичан би могао да помисли да је ствар унапријед припремљена, нарочито узмемо ли у обзир да се иста фотографија у контексту српских страдања користила и раније, истини за вољу не овако „високопрофилно“, него углавном на друштвеним мрежама. А опет, параноичних гласова у јавности скоро да и није било. Није чак било ни теоретичара завјере.
Одмах је створен консензус да је у питању грешка, а за једва неколико сати пронађен је и кривац за грешку који се без оклијевања посуо пепелом. Испоставило се да су организатори цијеле манифестације, надлежна министарства из Србије и Републике Српске, ангажовали београдску агенцију „Позитив“ да уради „визуале“ и остали пропратни материјал за манифестацију. Њезини запосленици или пак људи којима су ови „аутсорсовали“ посао направили су грешку и слику из Жепе прогласили сликом из Крајине.
Да ли је у питању небрига, површност, јавашлук, смицалица или је неко помислио да прави добру фору, више није ни битно. Пословично, млијеко је проливено, а занимљиво је да су сви они који су се оштро сукобљавали око Приједора као локације за одржавање манифестације овај пут били посве сложни да се ради о срамотној и бламантној брљотини. Тешко је одредити коме је ово теже пало: бошњачким пропагандистима који су једва дочекали да по јубиларни четири стотине и седамнаести пут глупо и бесловесно реплике ликова из романа Добрице Ћосића приписују самом писцу и то у форми некаквог његовог тобожњег политичког креда или српским националистима из виктимолошке секције који се убише доказујући да се у Србији не прича довољно о српским жртвама, па кад се напокон проприча, све пропадне због једне „слике која говори хиљаду ријечи“.
Било како било, јасно је да историјска истина о прогону Срба из Хрватске почетком августа 1995. не почива на једној фотографији, ни овој, ни било којој другој. Постоје толики телевизијски снимци, толике фотографије, у крајњој линији толике избјеглице који су још живи да овђе меритум нипошто није убјеђивање некога да се нешто заиста десило. У сваком случају, егзодус као такав не оспоравају ни у Хрватској. Они само тврде да Хрватска војска никог није протјерала, да су Срби сами отишли, а да нису морали.
Та би аргументација неког можда и убиједила да није судбине оних ријетких Срба, углавном стараца, који су на својим огњиштима остали. Ово, међутим, јесте још једна илустрација чињенице да је међу свим зараћеним странама у ексјугословенским ратовима институционална брига за жртве најскрајнутија у Србији. Почело је то још у вријеме Хашког трибунала. С бошњачке и хрватске стране, сва могућа документација и све могуће збирке свједочења од оснивања Трибунала су одашиљане тамо, док је сарадња Србије са судом почела много касније. Такође, док је рат још трајао, а Србија била под санкцијама, западни медији су били много заинтересованији за приче у којима су Срби починиоци, а несрби жртве. Обратне приче су одвећ компликовале већ компликован конфликт, па најчешће нису наилазиле на добродошлицу. У неком тренутку се и из Србије углавном престало куцати на затворена врата. С неке друге стране, из перспективе универзалности људске патње, из перспективе емпатије, да не кажем, перспективе вјечности, ова цијела ситуација изгледа готово као умјетничко ђело, као некаква ангажована „инсталација у простору“. Надомак Ћопићеве „Петровачке цесте“ указала се Андрићева Жепа. У „Мосту на Жепи“ писац апострофира „зло пролеће“, а 1995. је свима нама овђе донијела једно посебно зло љето. Посљедња деценија двадесетог вијека, вријеме између пада Берлинског зида и терористичких напада на Њујорк и Вашингтон, из перспективе Запада била је златно доба, набоља декада откад се пише историја. Има Јосиф Бродски једну пјесму гдје у првом и другом стиху каже како је деведесетих било добро свима, па додаје „осим мртвима“, па се исправља „заправо и њима“. Они којима није било добро били су између Карлобага и Призрена.
Вриједило би направити истраживање по чему Американци, Енглези, Французи, Нијемци, Шпанци, Чеси или Пољаци памте љето 1995. Не памте га, сигуран сам, по Сребреници, Жепи или Олуји. Крајем јула 1995, Војска Републике Српске протјерала је из родног мјеста Сабину Мујкић и њену тромјесечну ћерку Нермину. Десетак дана касније, Хрватска војска протјерала је из родног мјеста Даницу Маћешић и њену седмомјесечну ћерку Наталију. Игром случаја, постоји и фотографија Данице која у наручју држи Наталију непосредно након протјеривања.
(Наталија се касније удала за кошаркаша Николу Јокића, па је и та фотографија недавно реактуелизована.) Двије немоћне бебе, два тек рођена женска дјетета, са, како случај учини, идентичним иницијалима Н.М. и Н.М. у само десетак дана протјеране су са кућног прага. Ништа на фотографији мајке Сабине њу не „дефинише“ као муслиманку и Бошњакињу, ништа на фотографији мајке Данице њу не дефинише као православну и Српкињу. Онај коме је жао само Сабине и Нермине или онај коме је жао само Данице и Наталије има озбиљан дефект са сопственом људскошћу. Ако је неко гледајући фотографију Сабине и Нермине пустио сузу, неће та суза нестати кад сазна да то нису биле Даница и Наталија (или нека Стана и Недељка, свеједно), него Сабина и Нермина. Дритан Абазовић је прошле године у Сребреници рекао да није почињен геноцид над Бошњацима, него над људима, па се на њега дигла кука и мотика. Фотографија из Жепе, у контексту Олује, поручује да из Хрватске нису протјерани Срби него људи. Тешко је очито суочити се с тиме, нарочито данас. Не пориче се тиме ни мотив мржње ни партикуларност сваког злочина, само се бол у солидарности универзализује. Жртве су један (на)род.
Мухарем Баздуљ
Извор: П Портал
