„Парање чарапе“ или Косово, заправо, чува вас

“Прије Вашег доласка на власт и прије потписивања Бриселског споразума приштински специјалци нису могли да овако вршљају по сјеверу КиМ, господине Вучићу. А сада тамо вршљају РОСУ специјалци када им се прохтје! И ви онда можете овдје само да ширите руке, да ламентирате и да, евентуално, позивате колеге, односно своје „пријатеље“ из међународне заједнице, а који вам кажу – па, то је легитимна акција косовских полицијских снага, које се боре против локалног криминала“.

Александар Вучић и Ана Брнабић (Фото: НСПМ)

Вјеровали или не, ово горе није нека актуелна изјава на тему најновијих догађаја на Косову и Метохији већ дио излагања писца ових редова на посебној сједници Скупштине Србије посвећеној КиМ, која је одржана 28. и 29. маја 2019. године. Била је то прва скупштинска седница на тему КиМ послие више година. Практично, прва од усвајања Бриселског споразума шест година раније – које је извршено на „мала врата“, а по свој прилици и неуставно, у форми прихватање Извјештаја српског преговарачког тима у Бриселу.

А то што риечи са почетка текста дјелују као да су изговорене буквално данас, није толико резултат неког енормног „пророчког дара“ него плод елементарне логике и политичке очигледности која, нажалост, из дана у дан и из године у годину, постаје све очигледнија.

Говорио сам о томе више пута на овом мјесту – али изгледа да никад није згорег подсјетити. Ни тада ни сада не мислим да је косовски проблем нешто једноставно и погодно за дневно политичку манипулацију и сакупљање политичких поена. Напротив. Али, исто тако, констатовање да је косовски проблем сложен и ситуација тешка – а није спорно ни једно ни друго – не би смјело да служи као оправдање за власт да не само не чини ништа да се ствари поправе, него да, заправо, то користи као изговор за сопствени допринос погоршању тог ионако већ веома лошег стања.

Бриселски споразум је био и јесте примјер управо таквог „рада на погоршању“. Некима од нас је то било јасно још 2013. то јест одмах након што је споразум потписан. Неки су то – надао сам се – увидјели у међувремену, ако ништа друго, а оно због евидентног погоршања безбједносне ситуације за српску мањину, као и исто тако евидентног одбијања Приштине да испуни свој дио обавеза из тог споразума.

Нажалост, нису увидјели. Штавише, што из тврдоглавости, што из инерције, што из интреса, власт и њени трабанти укопавали су се још дубље у одбрани неодбрањивог. (А, искрено говорећи, ни опозиција – барем њен најгласнији дио – није их на то превише подсиећао, неупоредиво више се бавећи темама као што су рушење у Савамали или реконструкција Трга Републике.)

Вучић понижавајуће лијепљење „стикера“ преко ознака Србије при уласку у јужну покрајину слави као велики успјех и „побједу“ (Фото: НСПМ)

У мору неистина, полуистина, софизама, „нон секвитура“ и других логичких грешака у закључивању, изречених у покушају одбране и оправдања потписа Бриселског споразума, издваја се она Ане Брнабић – коју сам чуо много пута у директним обраћањима мојој маленкости – како већ сама чињеница да Приштина одбија да формира фамозну „Заједницу српских општина“  доказује да је Бриселски споразум, заправо, добар и повољан по Србе. („Јер, да није добар, зашто би Албанци одбијали да га примијене“?)

Не, госпођо Брнабић. Неће да га примијене не због тога што је добар по Србе, већ зато што сте ви (тј. актуелна српска власт) брзоплето га потписавши и испунивши своје обавезе из њега, фактички и драстично промијенили стање на терену на штету Србије и Срба, закружили „територијални интегритет“ Приштине на читавој територији КиМ – укључујући и сјевер – и одрекли се инструмената (полиција, судство, „цивилна заштита“, трајна барикада на мосту преко Ибра, „чувари моста“ итд.) који су представљали гарант безбједности Србима на сјеверу покрајине.

Другим ријечима, албанска страна одбија, или, боље рећи, оклијева да примијени одредбе о стварању ЗСО зато што мисли да јој се то може – јер је Србија, својим непромишљеним потписом и примјеном тог споразума, практично остала без полуга моћи и утицаја на терену. И зато сад Курти може да уцјењује, намеће мјере које хоће, и да се поиграва са својим „реципроцитетом“ према Србији. А РОСУ може да упада кад хоће и хапси кога хоће – док раније тамо нису смјели нос да помоле. И зато предсједник Србије данас може само да богоради, хукће или, евентуално, организује безубу војну демонстрацију дуж административне линије са Косовом. И да понижавајуће лијепљење „стикера“ преко ознака Србије при уласку у јужну покрајину слави као велики успјех и „побједу“.

Све у свему, наравно да косовски проблем није почео са овом влашћу и њеним грешкама. Али неће бити ни обрнуто – да су сви остали грјиешили, предавали и издавали, а само се актуелна власт (читај Вучић) „бори као лав“ да спасе што се спасти може и исправи грешке разних претходника.

Често се у јавности Косово и Метохија представља као неки „баласт“ и „омча око врата“, које се треба што прије ратосиљати да би, како кажу, „Србија могла да дише“. А ја бих рекао да је управо супротно: „Не чувамо ми Косово, него Косово чува нас“. Ма колико се понекад некима то чини другачије, косовски проблем, заправо, чува Србију од даљег „парања чарапе“, односно даљег и убрзаног растакања државног и националног интегритета и суверенитета. Од атака на Републику Српску, до жаришта унутар Србије која само тињају испод пепела и чекају да буду разгорена.

И зато мој апел, молба, упозорење, савјет и завјет свим „нестрпљивима“ у садашњој, бившој и некој будућој власти: Не морате ви да будете ти који ће „ријешити Косово“. Имате на све стране мноштво тема и проблема које може и треба да рјешавате. Само, кумим вас Богом, НЕМОЈТЕ ДА ПОГОРШАВАТЕ СТВАР! И потрудите се да након ваше владавине Косово буде макар за педаљ ближе држави Србији и Србима – или барем да не буде даље – како у политичком и државном, тако и у симболичком и идентитетском смислу.

Ђорђе Вукадиновић

аутор је уредник НСПМ и бивши народни посланик

Извор: НСПМ