Успон глобалног југа и незападног свијета, који обухвата већи дио глобалне популације, иде руку под руку са демократизацијом међународних односа. Како овај процес добија на замаху, приоритети свих чланица међународне заједнице морају се узети у обзир.
Недавно завршени самити БРИКС-а и НАТО-а пружају прилику да се идентификују разлике између потенцијалног демократског новог свјетског поретка који се може супротставити садашњем нереду – гдје униполарна цивилизација наставља да се хвата за хегемонију.
БРИКС, главна организација за економије у развоју и економије у успону, није војни пакт, већ удружење које настоји да оствари прагматичну сарадњу на економском плану и шире. За разлику од НАТО-а, он се не мијеша у суверенитет својих чланица тако што им диктира јединствен политички систем. БРИКС ради са свијетом, а не против њега.
Чланице БРИКС-а; Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка имају различите цивилизацијске основе за преживљавање. То води ка стварном међуцивилизацијском и мултиполарном дијалогу и консензусу, што је јасно наведено у Пекиншкој декларацији 14. самита БРИКС-а.
Ипак, НАТО се, осим Турске, састоји од држава са истом цивилизацијском пристрасношћу Запада. Дакле, поглед на свијет НАТО-а може бити интернационалан, али није међуцивилизацијски. Његов консензус, који се често самопроглашава као став „међународне заједнице“, пропушта много нијанси.
Сходно томе, када се чита НАТО-ов „Нови стратешки концепт 2022“ мора се запитати шта се крије иза њихове изјаве када кажу „наставићемо да радимо ка праведном, инклузивном и трајном миру и остати бедем међународног поретка заснованог на правилима“. Да, али поредак заснован на правилима значи лоше дефинисана правила главних играча НАТО-а, као што су диктати САД наметнутих свијету, а та правила уопште нису демократска.
Све цивилизације, а не само Запад, морају дефинисати и кодифицирати демократски свјетски поредак. Констатујући ово основно право, Пекиншка декларација, коју су подржале чланице БРИКС-а, наглашава потребу за већом сарадњом између глобалног југа и настојањем да Савјет безбједности УН постане разноврснији и инклузивнији. Важно је да умјесто нејасних појмова „поретка заснованог на правилима“, чланице БРИКС-а виде међународно право, садржано у Повељи УН, засновано на међусобном поштовању, јер је оно камен темељац демократских међународних односа.
Стратешки концепт НАТО-а 2022. потврђује да је то трансатлантски савез у одбрамбене сврхе, тврдећи да „желимо да живимо у свијету у коме се поштују суверенитет, територијални интегритет, људска права и међународно право и гдје свака земља може да изабере свој пут, ослобођен од агресије, принуде или субверзије.” Међутим, чињенице на терену већ су показале супротно, НАТО је само показао компетентност да ради управо супротно.
Када је у питању суверенитет, НАТО бомбардовање је уништило територијални интегритет Југославије. Иако из хуманитарних разлога, Хенинг Хенц, њемачки полицајац који је служио за Организацију за европску безбједност и сарадњу (ОЕБС), каже другачије. Признао је да су фотографије које је направио, а које су коришћене као доказ цивилног масакра, биле фотографије мртвих милитаната.
Изван Европе, НАТО је био умијешан у хуманитарне катастрофе Авганистана, Ирака и Либије. Либија остаје у стању балканизације након што ју је НАТО, такође користећи хуманитаризам као параван, бомбардовао да би стекао контролу над њеним ресурсима, као и да спријечи Либију да примијени афричку валуту која би била конкурентна америчком долару и централноафричкој валути коју издају Французи за централноафрички франак. Рекорд НАТО-а у одржавању мира не одговара његовој узвишеној реторици. Заиста, служио је као претеча катастрофе за већи дио свијета уопште.
Док се у Пекиншкој декларацији говори о дијалогу за рјешавање питања као што су Корејско полуострво, Иран и Авганистан, НАТО остаје при намјери да укаже на пријетње долазе из Кине, Русије, Африке и Блиског истока. Трагично, већина читавог незападног свијета наводно представља опасност за хегемонију коју НАТО настоји да одржи.
Умјесто нереда пљачке, де-развоја и ратног профитерства, у којем је НАТО саучесник, потребан нам је нови поредак заснован на стварном суверенитету, економском развоју, дијалогу и трансцивилизацијском јединству гдје је Запад само један пол у демократском мултиполарном свјетском поретку. Само поштујући све потребе човјечанства можемо се надати истинском и постојаном миру.
А када се чита Пекиншка декларација, ревитализација глобалне економије, промовисање мултилатералног трговинског система СТО, развој финансијских система који раде за глобални југ и спречавање једностраних протекционистичких мјера су кључни демократски принципи. То се противи новој политици блока хладног рата у коју су се уплеле чланице НАТО-а.
У међувремену, дијељење технологија је важно за економски развој. Земље БРИКС-а вјерују да ће велики подаци и вјештачка интелигенција бити од суштинског значаја за одрживи развој и као такви захтјевају сарадњу која ће се надовезати на „човјечанство као цјелину“. Нажалост, НАТО заузима супротно гледиште, доживљавајући њихову технолошку супериорност као кључ своје безбједности.
На крају крајева, све стране треба да имају на уму да је цијело човечанство у истом чамцу. Ако не сарађујемо онда ризикујемо еколошку катастрофу и глад. Нуклеарни рат би довео до краја човјечанства. Ови исходи, а не противници о којима НАТО разговара, су прави непријатељи и пријетње са којима треба да се суочимо заједно ако желимо да превазиђемо тренутни свјетски неред.
Кит Ламб, магистар савремених кинеских студија
Извор: CGTN
