Српска православна црквена општине Котор и Српско пјевачко друштво “Јединство” (1839) Котор, угостили су јуче у порти цркве Светог Николе у которском Старом граду једног од водећих српских писаца Слободана Владушића, редовног професора на Филозофском факултету у Новом Саду, теоретичара, критичара, есејисту.

За роман “Омама”, који је том приликом промовисан, Владушић је добитник награде Матице српске „Бескрајни плави круг“.
Модератор, доц. др Горан Радоњић, након што је набројао бројне награде које је Владушић добио за свој књижевни рад, назначио је да писац представља једну од значајнијих личности српске савремене културе.
“Роман “Омама”, обзиром на три издања од прошле године, јесте нека врста бестселера и у том смислу наставак претходног романа “Велики јуриш”, такође бестселера, па и наставак у том смислу јер се бави тематикама из 1928. године у Берлину, а у њему налазимо и неке јунаке из претходног романа. Приповједач Милош Веруловић је сам био на Кајмакчалану и са честим асоцијацијама на тај период. У том смислу то је историјски роман”, казао је између осталог Радоњић у уводу.
Препуштајући ријеч аутору поставио је питање: “зашто мегалополис баш овај као тема и зашто Црњански у њему, ако уопште то треба питати имајући у виду све претходне књиге”.
Владушић се на почетку осврнуо на лијепе тренутке у Котору за Савиндан ове године, када је у цркви Св. Николе одржао светосавску бесједу, због чега се радо одазвао и најновијем позиву.
“Црњански је интересантна особа из бројних разлога. Како је то Андрић рекао на једном мјесту он је “једини богомдан писац из наше генерације”. Мислио је на своју генерацију. Црњански није само велики прозни писац, већ је он и велики антологијски пјесник. Када размишљате рецимо о српској књижевности, а можете и о свјетској, јако мали број људи, јако мали број писаца су антологијски и у прози и у поезији”, казао је Владушић.
Истиче да је Црњански “практично једина јавна личност између два рата која је схватила опасност од комунизма, опасност за српски народ, за српске националне интересе”.
“Он је заиста био у праву јер, када узмете књигу Срђана Цветковића “Између српа и чекића”, ако се добро сјећам наслова, то је књига која говори практично о комунистичком насиљу до 1952. године. Видјећете да је између 1944. и 1952. године, страдало неколико десетина хиљада Срба. Потпуно неоправдано, без икакве кривице и само зато што је нова власт оцијенила да би они могли да буду опозиција, тј. да би могли да праве проблеме, или просто што су располагали неким некретнинама, неким фабрикама, па их је требало елиминисати. То је оно са чим се сусрео заправо и Пекић, а то је нека врста физичког уништења српске грађанске класе, који је закључио да она можда и није заслужила бољу судбину од те”, казао је Владушић.
Враћајући се на Црњанског рекао је да је он имао осјећај за социјалну правду и да се не ради о писцу “који је сматрао да је у реду да неко има јако пуно, да неко буде јако богат, а неко јако сиромашан, као што је то рецимо у неким либералним друштвима гдје се богатство посматра као нека врста личне способности, па ко колико има, толико је и заслужио”.
“Не, Црњански је заиста имао осјећања за социјалну правду. Он 1938. године пише један текст “Мој шпански увод”, гдје спомиње морнаре са којима је пловио бродом “Морава”, када је Црњански покушао на тај начин да оде у Шпанију и каже како они заправо јако тешко живе и како их компаније “Лојд”, која је била власник тог брода, ужасно слабо плаћа. Пазите то је 1938. година. Црњански није морао то да говори, није било политички опортуно да то говори, а он је то ипак писао зато што се поистовјетио са њиховом судбином”, рекао је Владушић.
Оно што је Црњанског плашило, како је назначио, јесте да је комунистичка партија имала у свом плану револуционарно освајање власти, односно освајање власти у крви, насиљем, што је осјетио као озбиљан проблем, а као неко ко је долазио са тзв. “рубних крајева српства”.
“Имао је то државотворно осјећање. То заправо значи страх од нестанка националне, сопствене државе, јер би у том тренутку његови сународници и он сам били доведени у биолошку опасност”, казао је Владушић.
Наставља и да Црњански као једна од ријетких јавних личности, писаца, осјећа нпр. и да је издавачка кућа “Нолит”, гдје је један од главних уредника био Милан Богдановић, испостава Коминтерне, која промовише комунистичку идеологију.
“Зашто ово причам и зашто спомињем Црњанског? Зато што, док је већина чланова српске грађанске класе између два свјетска рата имала само једну идеју, а то је како да се обогати и како да тај новац који је стекла на различите начине, искорисити за лично уживање и ништа више од тога. Црњански је помислио да постоји нешто вредније од тога. Да живот може да се уложи у нешто што је вредније од личне користи, личне добити, личног богатства. Када тако ствари посматрате, онда видите да ова прича о Црњанском, који покушава да открије гдје је нестао тај радник у Берлину, јесте фикција, али није фикција у смислу да заиста одговара карактеру Црњанског. Црњански је био у стању да то уради, за разлику од осталих чланова тог посланства који би рецимо били потпуно равнодушни према судбини неког тамо српског радника, који је нестао”, рекао је Владушић.
Црњански се, наставио је даље, може показати као “нека врста нешег великог учитеља који нуди љествицу вриједности у којој егоцентризам није највећа вриједност”.
То по Владушићу разликује личности, велике људе од оних којим управља нека врста биолошког нагона, “дакле нагона за лично уживање иза кога не постоји никаква друга вриједност”.
“Црњански је просто био човјек коме је стало било до нечег већег и ја сам га употребио као јунака који то репрезентује, који то представља. Он је ту настављач осјећања или једне линије српске грађанске класе прије Првог свјетског рата која је тако размишљала”, казао је Владушић, подсјетивши на Луку Ћаловића Требињца, изузетно богатог човјека, који је цјелокупно богатство оставио Београдском унивезитету, или Илију Коларца такође познатог по својој задужбини, упитавши затим да ли се данас може наћи неки бизнисмен који би тако нешто урадио.
Владушић позива и да се, као што то говори Црква бринемо за ближње и да се против духа времена боримо и понашамо онако како нам готово нико не савјетује, “јер ако нам медији савјетују да је наш, једини интерес који постоји, да је најнормалнија ствар да уопште не знамо ко брине о нама, или ко би требало да брине о нама, хајде да се понашамо другачије”.
Подсјећа на Аристотела који у својој “Политици” јасно даје упутства како једна тиранија може да буде успјешна.
“Каже да је основна ствар разбити повјерење између људи, укинути све њихове заједничке дјелатности, уствари укинути могућност да једни другима буду ближњи, да једни у друге имају повјерење, јер ако то имају, онда могу да се боре против тираније. Ако је свако за себе појединачан и ако нико не вјерује никоме и ако свако сматра да је онај други гори од њега, онда је наравно тиранија потпуно осигурана и може да траје стотинама година”, казао је између осталог Владушић.
У интересантном излагању упоредио је Црњанског и Ђоковића.
“Ђоковић је на неки начин наставак те линије. Као што је опште познато, њему је, док је био млад, понуђено да узме британско држављанство, у замјену за неку врсту “мале помоћи”, али то је била нека врста куповине талената која се дешава све вријеме. Наравно, да је узео то држављанство и да је постигао све ове резултате, кренула би стара прича “зашто да не јер што му је наша држава дала”. Као да свакоме ко узме тенис треба одмах да поклоните огромну количину новца”, каже Владушић, истичући да је разлог зашто Ђоковић уопште није хтио да узме то држављанство, уствари “идеја апсолутног идентитета, која повезује хришћанство, мученике за вјеру који су били спремни да жртвују свој живот зарад онога што јесте истина, а то јесте та вјера”.
О роману “Омама” са сајта Лагуна.рс : “Берлин у јесен 1928. мирише на бензин, мескалин и француске парфеме. Безимени радник долази у посланство Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца како би пријавио нестанак свог пријатеља Милутина Топаловића. Милош Црњански, аташе за културу, и Милош Веруловић, војни саветник у посланству и херој са Кајмакчалана, крећу у потрагу за ишчезлим човеком. Траг их води од луксузних ресторана и бучних џез кабареа у којима ужива весела градска елита до запуштених квартова по којима се вуку уживаоци опијата.
Стара пословица каже „Када почнеш да копаш, немој никада копати до дна.“ Црњански и Веруловић ипак јесу. Ово је књига о томе шта су нашли, тамо на дну.
„У лавиринту међуратног Берлина, ослушкујући шум Вавилона, чекајући да се покаже наказно лице историје и наслућујући неко ново зло, Милош Црњански каквог досад нисте упознали, а који је опет онај исти геније и тумач људских и цивилизацијских посрнућа, водиће вас кроз причу која вам неће дати мира, ни на јави ни у сновима. Блистав и мрачан, интелигентан и убедљив, нови роман Слободана Владушића представља потпуно неочекиван искорак у савременој српској прози и његово до сада најзрелије и најамбициозније дело.“ Дејан Стојиљковић
„Није лако написати бољу књигу од ове.“ Владимир Кецмановић”.
Фото: Андреа Шеваљевић
Предраг Николић
Извор: Радио Котор