Центри учесници овогодишњег Ол-стар меча доказ су како се сада игра у НБА лиги и светској кошарци. Двоструки МВП Никола Јокић, доминантни Џоел Ембид, феноменaлни Домантас Сабонис и Бем Адебајо су златни примери еволуције високих играча под кошем. Нова генерација која руши устаљена правила понашања на тој позицији.
Лидер НБА лиге у трипл-дабловима Никола Јокић нанизао их је три баш после дуела у ком му је први стрелац лиге Џоел Ембид са 47 поена показао да такмичарски похлепно жели звање најбољег центра на свету. Судар „класића“ са драфта 2014. године. Испоставиће се, преломног.
Зна се шта центар (не) сме да ради
„Кошарка је спорт горостаса“, мото љубитеља игре под обручима који се деценијама слепо, догматски следио. Шта тражиш на терену са 185 цм? Или чак мање! Само дај лопту „од брега одваљеном“ саиграчу у рекету, на два корака од обруча. Краће је растојање и висинска разлика. Боље два поена испод коша него далекометна паљба за три. Квалитетан центар је основа сваког врхунског тима.
Еволуција великих момака у средини била је истовремено благонаклона и шкрта. Постајали су све виши, хитрији, скочнији, мишићавији и жешћи. Опет, деценијама су чинили једно: добијали лопте у рекет од бекова и завршавали. Реализација. Пука и искључива.
Изузеци се могу наћи у свакој генерацији. Шта је то делило Арвидаса Сабониса, Била Волтона, Ралфа Семпсона, Џека Сикме, Владе Дивца од осталих савременика? Бековски сет вештина. Били су као грешка у програмерском коду. Шифра у видео-игрици којом видиш кроз зид. Момци од минимум 210 цм са смелошћу да се окрену лицем ка кошу и шутну са приличне дистанце. Такође, лако проигравају саиграче, свесни пажње коју привлаче од дефанзиваца и отвореног простора за саиграче.
Ипак, зна се ко је био главни силеџија у школском дворишту. Од Вилта Чемберлена и Била Расела је кренуло. Надовезивали су се на њих Нејт Тармонд, Вилис Рид, Вес Анселд. Карим-Абдул Џабар и Мозес Мелоун су господарили под обручима, Роберт Периш био неизоставни члан трофејних Селтикса из 80-их.
Деведесете су „златно доба“ – Олајџувон, О’Нил, Робинсон, Јуинг, Морнинг, Мутомбо… Тад су и крилни центри били снажни и „разбацани“, сетимо се Карла Мелоуна, Барклија, Родмана, Оуклија, Вебера, Грента, Колмана, младог Данкана… „Пуцало“ је у рекету.
Врхунац узгоја сорте која најтеже досегне пун потенцијал, али је тада прави специјалитет од пет звездица. Њихово је да убаце 25-30 плус поена, ухвате 15 скокова и лупе бар три-четири рампе. Укотве се, два-три тврда дриблинга ка кошу, финта, па „хорог“. Остало? Ко мари – рекетом се господари.
Плејеви напред, центри стој
Како су они остарили, а најмлађи Шакил постајао све огромнији, тако центри корачају корак по корак напоље. И сам О’Нил је истицао да је преломило то што су се јачи контакти против њега подразумевали и нису свирани као фаулови, стога је бивао још агресивнији и играо преко тога. Кад већ нису могли да га зауставе одбраном, узвратиће другачијим нападом.
Појавили су се Европљани Дирк Новицки, браћа Гасол, Мехмет Окур, Андреа Барњани спремни да те изненанаде са тројке ако им оставиш простора.
Пензионисање последњег титана О’Нила поклапа се са новом ером аналитике, пик-енд-рола и плејмејкера. Невероватни талас експлозивних организатора игре на прелазу са 2000-их на 2010-е запљуснуо је лигу: Дерик Роуз, Џон Вол, Стеф Кари, Расел Вестбрук, Тајрик Еванс, Ерик Бледсо, Тај Лосон…
Од компањона у игри два на два се тражило само да закуцају на бачен лоб и ухвате офанзивни скок. Тако су чинили Двајт Хауард, Деандре Џордан, Тајсон Чендлер, Кенет Фарид, Хасан Вајтсајд, Андре Драмонд. Строга реализација. Ништа више. Центри су изгубили место под рефлекторима. Клинци хоће да шутирају са седам метара, неће више нико да се гура.
Нашли се Србин, Камерунац, Летонац и Доминиканац…
Долази и поменути драфт 2014. са два бисера. Јокићев лет „преко баре“ поклапа се са руки сезонама Карл-Ентонија Таунса и Кристапса Порзингиса. Први пик из фабрике Џона Калипарија у Кентакију и летонска непознаница од 220 цм, уз Сомборца, сврстани су у идеални тим дебитаната 2016. године. Ембид се опоравља од повреда и формира се нова генерација квалитетних центара.
Бивши играчи, навикли на основне постулате, крећу са критикама: „Много шутирају тројке“, „Плаше се контакта“, „Није тако било у наше време“, „Није то њихов задатак“… Не увиђају да кошарка иде у другачијем правцу.
НБА брзо реагује и 2016. мења Ол-стар такмичење у вештинама, додајући и играче унутрашњих позиција. И они побеђују – Таунс, па Порзингис. Такође, укида се катергорија центра у гласању за Ол-стар и утопљава се међу крила и крилне центре као унутрашња позиција.
Нова врста преузима примат и претходну доводи до маргинализације, скоро до истребљења. Или се прилагоди или резервиши лет за Кину и Европу. Брук Лопез је то на време схватио, па је себи продужио каријеру.
Овогодишњи Ол-стар центри су доказ у којој фази је НБА садашњица. Вештина и разноврсност у служби креације за себе и друге су услови без којих се не може. У прошлости је то био тек симпатични бонус. Јокић, Сабонис, Ембид и Адебајо су врхунски или одлични у бар три елемента на обе стране терена. Додајмо и Таунса у ту екипу.
Противничке одбране не могу да одахну, очекујући да се егзекуцијом центра завршава посед, већ постоје додатне кретње играча без лопте који утрчавају у празан простор. Ако га не удвојиш, поентираће, а ако га удвојиш, додаће.
Стара кошаркашка изрека каже да висину не можеш да научиш, а све остало – да. Нова генерација чији је „Џокер“ носилац из меча у меч чини револуцију у прилог обогаћивања кошарке и чини је занимљивијом него икада пре.
Извор: Филип Родић/РТС
