Prevod: Miloš M. Milojević
Američki predsednik Donald Tramp ostvario je vođstvo u bici za Ormuski moreuz, budući da je izvoz sirove nafte američkih regionalnih saveznika dostigao osamdeset odsto predratnog nivoa
Uprkos tome, cena nafte tipa Brent ostaje iznad 100 dolara po barelu, pri čemu psihologija tržišta i fascinacija trocifrenim cenama igraju značajnu ulogu u oblikovanju percepcije investitora.
Tržište nafte čeka i osmatra da li će Iran ublažiti svoju pregovaračku poziciju ili će eskalirati napade na fizičku energetsku infrastrukturu, pri čemu je sadašnji status kvo neodrživ, pa postoji značajan potencijal i za pad i za rast cena.
Ne znam ko će pobediti u američko-iranskom ratu. Ali ako me pitate ko odnosi prevagu u bici za Ormuski moreuz, jasno je da je to predsednik SAD Donald Tramp. Koliko god Teheran tvrdio suprotno, moreuz je sada praktično potpuno otvoren. Izvoz sirove nafte regionalnih američkih saveznika preko tog plovnog puta, kao i alternativnim rutama, porastao je na oko 80 odsto predratnog nivoa. Iran je, u međuvremenu, zabležio da njegov izvoz nafte padne na nulu.
Pre nekoliko meseci nagli porast isporuka nafte smatrao bi se velikom američkom pobedom. Ali cena nafte tipa Brent, jedne od referentnih tipova nafte, ostaje iznad sto dolara po barelu. Neko se u Beloj kući sigurno pita: ako je ovo pobeda, kako onda tek izgleda poraz?
Nafta ostaje skupa
Sirovom naftom tipa Brent trguje se po ceni od preko 100 dolara po barelu već nekoliko dana, što uprkos naznakama da američki predsednik Donald Tramp odnosi pobedu u bici za Ormuski moreuz
Da bismo razumeli šta se dešava, dobro je početi od tržišne psihologije i fascinacije trocifrenim brojem za izražavanje cena koja je merilo uspeha ili neuspeha: palčevi se podižu uvis za Trampa ukoliko Brent ostaje ispod sto dolara po barelu; palčevi se spuštaju ukoliko skoči preko tog nivoa. Sada, Brent je preko 100 dolara, ali samo ukoliko gledate fjučerske kojima se ugovaraju novembarske isporuke, a za koje rok ističe u sredu; decembarski fjučersi, glavni referentni okvir od narednog dana, prodaju se ispod trocifrenog nivoa cena.
U svetu u kome društvene mreže oblikuju narative, razlika između 99,99 dolara i 100,01 dolara može biti ogromna – i apsurdna. Međutim, percepcija je ključna jer oblikuje ponašanje investitora. Sa cenama referentnih tipova nafte koje se trenutno izražavaju sa tri cifre i rastućim prinosima na obveznice, investitori mogu kupiti više fjučersa za naftu kao zaštitu od rizika inflacije, stvarajući samoispunjujuće proročanstvo. Ovaj trend smo videli početkom septembra nakon što je prinos na desetogodišnje američke državne obveznice skočio na preko 5 odsto.
Havijer Blas: Deset razloga zbog kojih je cena nafte i dalje ispod sto dolara po barelu
Postoji tu i drugi psihološki faktor, povezan sa klađenjem na vojnu strategiju. Mnogi na tržištu nafte smatraju da je Tramp bio toliko uspešan u otvaranju Ormuza da bi Teheran, sateran u ćošak, mogao biti ostavljen bez drugog izbora osim da vojno eskalira. Ako napadi na tankere – koji se i dalje svakodnevno dešavaju – nisu dovoljni da zatvore Ormuz, onda bi Iran morao da napadne izvor pošiljki: luke, naftovode, i u krajnjem slučaju, sama naftna polja.
Po toj zloćudnoj logici, Tramp priziva veliku eskalaciju odnoseći prevagu u ključnoj bici. U očima mnogih trgovaca naftom napad na Istočno-zapadni naftovod – saudijski cevovod koji omogućava kraljevstvu da zaobiđe Ormuz – izveden ranije tokom ovog meseca, naznaka je onoga što će se tek dešavati. Možda.
Iran je sada suočen sa izborom između dve mogućnosti: ili će ublažiti svoju pregovaračku poziciju, ili će eskalirati na takav način kojim bi učinio Ormuski moreuz nevažnim. Tržište nafte uvereno je da će Iran odabrati drugu mogućnost. Sat otkucava Teheranu da donese odluku zato što se svakodnevno njegova ekonomija dodatno urušava pod pritiskom američke ekonomske blokade. Ono što je jasnije jeste da bi tržište nafte sada bilo ranjivije na obnovljeni sukob nego što je to bilo u martu budući da su SAD i njihovi saveznici već iskoristili znatan deo svojih strateških rezervi a i komercijalne zalihe sirove nafte i naftnih derivata su se uglavnom iscrpele. Ali Tramp je pokazao da ima viši prag tolerancije na ekonomski bol nego što su mnogi, uključujući i mene, očekivali. Verovatno je spreman da podnese dodatne boli kako bi primorao Islamsku Republiku na popuštanje.
Havijer Blas: Šta ukoliko se Ormuski moreuz uopšte ne otvori?
Koliki je ulog? Veliki. Isključujući iranski izvoz, zemlje duž obala Persijskog zaliva izvozile su nešto preko 17 miliona barela sirove nafte dnevno pre nego što je rat izbio 28. februara. U početku je zbog sukoba skoro u potpunosti zatvoren Ormuski moreuz, što je sve prisililo da koriste ograničene zaobilazne pravce i da, na kraju, smanje isporuke. U najgorem trenutku, polovinom marta, izvoz sirove nafte je pao na četvrtinu uobičajenog nivoa – manje od 4,5 miliona barela dnevno. Onda je ostao nizak tokom nekoliko meseci, oporavljajući se tek u junu uz dalji porast tokom jula, kada su Iran i SAD potpisali memorandum o razumevanju kojim je označen privremeni prekid rata.
Sporazum je, naravno, brzo propao, ali protok je ostao visok pošto je američka vojska nastavila da stiče prevagu duž ovog plovnog pravca koristeći niz ratnih brodova, dronova, borbenih aviona i helikoptera. U potaji, američka mornarica očistila je Ormuz od pomorskih mina, stvarajući dvosmerni koridor koji se naslanja na omansku obalu. U početku, konvoji su prolazili samo noću, ali u poslednje vreme počeli su da se kreću i tokom dana – što sugeriše da je Pentagon sve uvereniji u svoju sposobnost da kontroliše moreuz.
Ormuski moreuz nije zatvoren za protok nafte
Izvoz nafte iz Persijskog zaliva je skočio, dosežući osamdeset odsto predratnog nivoa pošto je američka vojska uspela da delimično otvori Ormuski moreuz
Oni koji očekuju znatan rast cena nafte (Oil Bulls) ostaju zatečeni protokom nafte i misle da američka vlada šteluje brojke. Ali tokom proteklih nekoliko nedelja, većina je prihvatila da je ostvaren prolazak velikog broja tankera Ormuzom. Prošle nedelje, pošiljke sirove nafte skočile su na šestomesečni maksimum od 14 miliona barela dnevno, prema navodima kompanije Vorteksa koja se bavi analizom energetskog tržišta. Drugi pratioci tankera, trgovci naftom i vladini zvaničnici došli su do sličnih brojki.
Konvoji su izuzetno skupi. Ukoliko se zanemare vojni troškovi, zakup supertankera košta u proseku trideset miliona dolara po prelasku, što je otprilike petnaest dolara po barelu. Da bi konvoji bili isplativi iz ekonomske perspektive, zemlje Persijskog zaliva moraju da odobre popuste na sirovu naftu, ponekad 20 ili 30 dolara ispod tržišne cene, samo da bi privukle trgovce. Da li je to održivo? Verovatno nije.
Havijer Blas: Iran rizikuje da proigra svoju ormusku partiju
U međuvremenu, protok nafte kroz Ormuski moreuz neće razrešiti problem koji mori energetsko tržište: oskudicu rafinisanih proizvoda – pre svega, dizela. Isporuke benzina, dizela i avionskog goriva ostaju na pedeset odsto uobičajenog nivoa. Razlog? Prevoženje rafinisanih proizvoda je skuplje od prevoženja sirove nafte. Povrh toga, neke od rafinerija oko Persijskog zaliva su napadnute u prvim danima rata i još uvek nisu u potpunosti obnovile rad.
Dizelski problem
Dok tok nafte preko Ormuskog moreuza i zaobilaznih pravaca raste, isporuke rafinisanih proizvoda, uključujući dizel, ostaju daleko ispod predratnog nivoa
Kada se sve to sabere, tržište nafte čeka i osmatra;: Iran će ili sesti za pregovarački sto i cene će znatno pasti ili će Teheran eskalirati napade na fizičku energetsku infrastrukturu, zbog čega bi cene naglo porasle. Šta god da se desi, sadašnji status kvo nije održiv. To je cena pobede u Ormuzu.
Havijer Blas: Za tržište nafte, Ormuski moreuz nije zatvoren
Izvor: Blumberg
