Пише: Филип Драговић
На дан Престонице 13. новембра, чувени навијач београдског „Партизана“ Никола Ђурашковић, поново је „запријетио“ како он или они неће ћутати поводом иницијативе да се српски језик прогласи службеним. Ову легитимну иницијативу у вези језика којим говори највећи број црногорских грађана, Ђурашковић је назвао „игром са службеним језиком“. То његово обећање да „неће бити нијем“ подсјетило ме на назив Караџићевог драмског списа „Само ви ајте а ми ћемо грактат и арлаукат“. Наиме, Ђурашковић је својски труди да одржи сумануту праксу да Цетиње буде навијачка трибина која хучи, бруји и галами на све што треба и не треба, што има и нема смисла. Та трибина звижди, гракће и арлауче једнако кад падне неки гол или се деси неки спортски потез, али и кад неки (не)омиљени играч просто истрчи на терен како би играо против њихове екипе. Трибина псује и омаловажава нечију породицу, лаје кад угледа полицијске псе… и томе слично.
То Ђурашковићево Цетиње је тако „грактало и арлаукало“ уочи редовне вјерске службе у Цетињском манастиру, па затим приликом предсједничке Милатовићеве кампање, а онда и због непостојећег и ничим најављеног десанта на Ловћен, неког хеликоптера…. итд.
Парадоксално, сходно Закону о пријестоници, Ђурашковићев рад највећим дијелом финансирају говорници српског језика. Тако бар кажу резултати најновијег пописа, па би елементарна пристојност налагала да управа Престонице ћути онда када се збива нешто изван њене ингеренције, а поготово када је ријеч о грађанским слободама и правима оних који омогућавају услове за њихов рад.
